U Srbiji gotovo da nema osobe čiji član familije, prijatelj ili poznanik ne radi u nekoj inostranoj bolnici ili staračkom domu. Agencije za posredovanje pri zapošljavanju nude na stotine oglasa za sve nivoe obrazovanja. Godine i iskustvo nisu ograničenje, pa odlaze i mladi, i iskusni medicinari. Koliko je tačno njih koji su se školovali u Srbiji, a sada rade izvan nje, država ne zna. 

Infografik - Statistički podaci o odlasku medicinara iz Srbije (©MIC)

 „Zapravo nemate načina da dođete do prave cifre jer ne možete nikoga naterati da vam se prijavi kad ode iz zemlje. Vi imate pravo da odete i niste dužni nikome da se javite“, kaže državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Ferenc Vicko.

Zato Ministarstvo zdravlja grubi zaključak o broju otišlih lekara donosi na osnovu “sertifikata dobre prakse” koje, radi zaposlenja u inostranstvu, izdaje Lekarska komora Srbije. 

 „Ovo jeste jedino merodavno. Ko hoće da radi u inostranstvu, mora da uzme licencu od Komore. I to je onaj maksimalni broj. Da li oni odu, ili se predomisle, pa uopšte ne odu nigde, to ne znamo. Možemo nagađati tu maksimalnu cifru, verovatno jeste ispod toga. Koliko ispod - ne znamo. Ako se priča o nekoj cifri od 700, znači, maksimum je otišlo 700 ljudi, ali trenutno u sistemu mi to ne osećamo. U sistemu imamo isti broj lekara“, tvrdi Vicko. 

Iz Komore ističu da njihovi sertifikati ne mogu biti pokazatelj broja lekara koji napuštaju zemlju, jer se oni izdaju i onima koji odlaze na privremeni rad, najčešće u Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, ali i Katar i Ujedinjene Arapske Emirate. Osim toga, taj sertifikat ne traže sve države. 

U Komori je registrovano 34.014 lekara sa važećom licencom za rad. Prema njihovom broju u odnosu na 100.000 stanovnika, Srbija je u proseku Evropske unije. Međutim, problem, kažu u Komori, nastaje zbog unutrašnjih migracija u veće gradove. Najviše lekara nalazi se u univerzitetskim centrima - Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, a u ruralnim sredinama ih nema dovoljno.  

To potvrđuje i državni sekretar Ferenc Vicko. Kaže da ukupan broj lekara u Srbiji ne varira i da ima “relativno puno edukovanih sestara”, ail da postoji “teritorijalna različitost”. 

Država veće probleme negira, ali istovremeno povlači poteze da migracije lekara spreči. Tako je Ministarstvo za rad za narednu godinu najavilo raskidanje nemačko-srpskog sporazuma o zapošljavanju negovatelja u Nemačkoj. To je projekat Nemačkog društva za međunarodnu saradnju, Savezne agencije za rad i srpske Nacionalne službe za zapošljavanje, sklopljen još pre sedam godina. Nemci su ga postigli i sa Bosnom i Hercegovinom, Tunisom i Filipinima, a Srbija je prva država koja ga prekida. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, mesec dana pre najave o stopiranju projekta, tokom gostovanja na televiziji s nacionalnom frekvencijom izjavio je da je nemačkom ministru zdravlja Jensu Španu “u lice” rekao da po medicinske sestre ne dolazi. Nemački mediji prenose Španovu izjavu da nikad sa Vučićem nije tako razgovarao, ali i da će Nemačka poštovati “iznenadni prekid saradnje”.

Pregled u niškom Kliničkom centru (foto© Saša Đorđević)   

Dok je sporazum bio na snazi, Nacionalna služba za zapošljavanje je posredovala u zaposlenju 730 medicinskih tehničara. Njegovo raskidanje neće sprečiti samostalne ili odlaske preko privatnih agencija koje, najčešće u zamenu za manji udeo u budućoj plati, besplatno obezbeđuju časove jezika, polaganje sertifikovanih testova, prevod dokumentacije, pa čak i pomoć pri nalaženju stana. 

Većina specijalista u zrelim godinama

Predstavnici struke ukazuju i na problem starosne strukture domaćih lekara. Procenjuje se da specijalisti u proseku imaju 55 godina. To znači da će uskoro morati da se penzionišu, a postavlja se pitanje hoće li njihove mlade kolege, pod pretpostavkom da ostanu u Srbiji, imati dovoljno vremena i mogućnosti da se obuče da bi ih dostojno zamenili. 

„Pacijente, za pet godina, neće imati ko da leči. Ako nađete u niškom porodilištu lekara koji je mlađi od 55 godina, vi mi kažite.

Inkubatori u porodilištu niškog Kliničkog centra (foto© Saša Đorđević)   

Što znači, ko hoće da rađa decu, nek ih rađa u narednih pet godina. Posle toga, ili će da dođe neki emigrant ili će da dođe neki lekar početnik jer više neonatologa neće biti. A neonatolog se ne stvara za dve, tri ili pet godina“, kaže prof. dr Saša Živić, zaposlen na Dečjoj internoj klinici Kliničkog centra u Nišu.

Direktor Kliničkog centra Zoran Radovanović tvrdi da će „sve biti kako treba“ jer se kadar redovno obnavlja.

„Nama je Ministarstvo pomoglo i mi smo sad raspisivali konkurs za prijem novih lekara, sestara i tehničara, i nemedicinskog osoblja. Zanavljamo kadar, tako da se neće osetiti manjak“, kaže on.

Manjak o kom govori jesu lekari i medicinske sestre na neplaćenom odsustvu, koji rade u inostranstvu bez davanja otkaza na prethodnom radnom mestu. Od 688 lekara, na odsustvu je njih desetoro, a od 1800 medicinskih tehničara – na neplaćenom su 62. Iako direktor tvrdi da njihovo odsustvo nije problematično, kaže da je svakom od njih „poslao pismo da se vrati ili da da otkaz“. Nova plaćena odsustva više ne odobrava. 

Zgrada Kliničkog centra u Nišu (foto© Saša Đorđević)   

„Već godinu dana ja nisam potpisivao zahteve iz više razloga. Idemo logikom... Ja sam ovde, tu mi je porodica, znači, ne želim da razmišljam o tome. Ako neko misli da postoje bolji uslovi negde, to su normalne migracije svuda u svetu“, kaže Radovanović.

Dodaje da treba da prihvatimo migracije ako smo već prihvatili da budemo deo Evrope.

„Ta migracija radne snage iz jedne zemlje u drugu zemlju, za boljim uslovima, evidentno je bila i u Bugarskoj, i u Rumuniji, i u Mađarskoj i u zemljama koje su nižeg BDP-a nego što je Nemačka. Iz Nemačke idu u Norvešku, iz Norveške u arabijske zemlje, iz Arabije idu u Ameriku. Znači, gde se ponude bolji uslovi, visokoprofilisani kadrovi, kao što su profesori medicine, lekari, idu za većom platom“, govori on.

Čijim lekarima bi se isplatilo da rade u Srbiji? Iz Ministarstva zdravlja obećavaju da će plate povisiti, ali ne preciziraju za koliko. Ipak, niske plate nisu jedini razlog za odlazak. 

Šta je tamo drugačije? 

Profesionalno ostvarivanje ključni je razlog zbog kog se pre godinu i po dana iz Srbije iselila specijalista pedijatrije dr Tijana Nikolić. Drugi razlog je plata veća čak pet puta. Dom zdravlja u Nišu zamenila je bolnicom u gradu Ler i tamo uvidela da postoji i poslovna kultura drugačija od naše – poslodavci finansiraju usavršavanja zaposlenih po njihovoj želji i ničim ih ne uslovljavaju, čak ni kada im plate specijalizaciju. 

„Tamo se mnogo ulaže u medicinu, mnogo se ulaže u zdravstvo, bolnice su opremljenije, dijagnostičke metode su savremenije, brže, dostupnije, terapija takođe... Medicina kao medicina je ista u smislu da su bolesti iste, dijagnoze su iste, sve to stoji. Ali, ono čime oni raspolažu, to je potpuno drugačija stvar“, priča ona. 

Da bi radila u takvim uslovima, bila je spremna da istu medicinsku granu specijalizira po drugi put.

„Sada imam stalan posao u bolnici, zadovoljna sam kolegama, uslovima rada. Radno vreme jeste malo napornije, tu su dežurstva, ali sve to Nemci plate. Sve se to na kraju isplati. I ono što sam naučila za ovih godinu i po dana nisam naučila u Srbiji za proteklih deset godina“, naglašava Tijana. 

Pacijenti ispred Doma zdravlja u Nišu (foto© Saša Đorđević)   

O pozitivnim iskustvima u inostranstvu govori i specijalista porodične medicine dr Jelena Raković. U Sloveniji, gde se odselila pre 8 godina, više nije stranac. Zaposlila se tri godine nakon završetka studija, nakon što je u Nišu stažirala, učila jezik, zatim u Sloveniji nostrifikovala diplomu, položila državni ispit i po drugi put stažirala. 

„Kako se približavao kraj fakulteta, videla sam kako se kod nas dobija posao, pa sam shvatila da nema mnogo šansi da ću ja da ga dobijem. Onda sam tražila neki plan B, pa sam gledala gde da odem. Tad se pojavila sasvim slučajno Slovenija, nikog nisam ni znala ko je otišao. Opcije su bile ili Slovenija ili Nemačka, diploma je morala svakako da se nostrifikuje, nije važila ni u Nemačkoj, ni u Sloveniji. U Sloveniji je bilo manje ispita, bivša Juga, nije daleko. To je sve uticalo“, seća se Jelena.

U Sloveniji, gde su plate bolje, a bolnice čistije i opremljenije, uspela je, kaže, i poslovno, i privatno.

„Kad odeš tako sam, pa kad te mnogo toga čeka, u suštini nemaš baš mnogo izbora, moraš da uspeš. Nemaš vremena da razmišljaš da li ti je teško. Ja sam samo radila. Trudila sam se da stvorim normalan život, ne samo oko posla, nego i da što više ljudi upoznam, da imam i normalan društveni život. Morala sam mnogo da učim, da radim. U međuvremenu sam upoznavala druge doktore, a dosta je bilo stranaca i u bolnici u kojoj sam počela“, priča Jelena.

Posle specijalizacije radi u privatnoj klinici, ravnopravno sa slovenačkim kolegama. 

  Dr Anđela Ognjanović (foto© Saša Đorđević)   

Da se pridruži lekarima koji su poslovni san ostvarili van Srbije nameravala je i Anđela Ognjanović. Završila je Medicinski fakultet u Nišu, počela da uči nemački, stupila u kontakt s porodicom gde je trebalo da stanuje dok usavršava jezik. Očekivala je vizu, ali je poziv u maju prošle godine, umesto iz ambasade, stigao iz Ministarstva zdravlja. Dobila je posao kao jedan od najboljih diplomaca medicinskih fakulteta u Srbiji. 

Cilj ovog programa da se najbolji zadrže u Srbiji, sudeći po Anđelinom primeru, jeste ostvaren.

 „Nedelju dana je bilo razmišljanja jer sam ja već ušla u tu priču da idem za Nemačku, ali jednom se nudi prilika da imaš posao u svojoj zemlji i ovde su mi prijatelji, porodica i naravno da sam taj posao prihvatila“, priča Anđela, zadovoljna što će osim posla dobiti i željenu specijalizaciju o trošku države.

Međutim, Nikola Radovanović svoju specijalizaciju radiologije plaća sam. Platu nema jer u angiosali niškog Kliničkog centra volontira. O poslu govori sa velikom strašću, a iz Srbije odlučno neće jer ga, kaže, pokreću emocije.

„Kad osetite i vidite sav taj entuzijazam ljudi koji se bave interventnom radiologijom, ta ljubav prema poslu i žrtva koju oni svaki dan daju, to je nešto što je lepo i što deluje vrlo stimulativno na nas mlađe, tako da bih voleo, kad bih imao prilike, da ostanem ovde, među ovim divnim ljudima, da nastavim svoj posao“, govori Nikola.

Ipak, priznaje da „nije sve tako lepo“. 

 “Jedan specijalizant fakultetima plaća oko 600 - 700 hiljada dinara tu specijalizaciju, dok fakulteti i država nemaju nikakvu obligaciju prema nama. Nisu davali plate, nisu uložili bukvalno ništa, sa izgovorom da ćemo lakše naći posao, što donekle i jeste tačno. Vrlo mali broj specijalista je na biroima, tako da dobiješ neku šansu”, priča Nikola.

Dr Nikola Radovanović (foto© Saša Đorđević)   

Nikola je u pravu. Dok na birou posao čeka 30 lekara opšte prakse, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje postoji samo jedan specijalista radiologije. Na istom spisku je 2660 diplomaca medicinskog fakulteta različitih smerova, a samo 96 specijalista.     

Nikola očekuje da volonterski specijalizanti u budućim konkursima budu bolje sagledani i da “Ministarstvo zdravlja i država obrate pažnju na njihove probleme”. To što je u svoje znanje uložio, novac, vreme i trud, ujedno znači i da se nada zaposlenju.

Autor: Sanja Janačković