„Jovanina poruka mira osvojila svet“, „Stub mira u Srbiji“, „Jovanin crtež najbolji na svetu“, neki su od naslova iz novina koji su pre godinu dana  jednu sedmogodišnju nišku devojčicu izvukli iz anonimnosti. Njen crtež na kome jedna devojčica nalik njoj zaliva drvo sa zastavama raznih zemalja, obišao je svet. U Niš je doveo visoke predstavnike Uneska (organizatora likovnog konkursa na temu mira) a sa njima je u dvorište Jovanine škole stigao i Stub mira, sa ispisanim porukama na četiri jezika. Simpatična niška devojčica, neodoljivih kovrdža i osmeha, čiji je rad izabran među više hiljada crteža iz oko 40 zemalja, objašnjavajući svoju poruku mira, dodala je i da će, kada poraste, biti slikarka...

Kilometri- u službi talenta

Danas Jovana ide u drugi razred a u međuvremenu je u porodičnu kuću u niškom naselju Pantelej donela još desetak nagrada, sa bukvalno svih likovnih konkursa na kojima je učestvovala (uključujući još jedan međunarodni).  No, nisu to jedine nagrade koje stižu u ovaj niški dom- Jovanina starija sestra Danica laureat je već četrdesetak, uglavnom prvih nagrada – na literararnim konkursima. Da je ova četrnaestogodišnja Nišlijka (koja se uspešno bavi i atletikom!) zaista talentovana, svedoči i podatak da su njeni stihovi nagrađivani i više puta na istim konkursima i čak i u konkurenciji odraslih pesnika. Među najznačajnijim njenim priznanjima je Prva nagrada na konkursu Fonda „Laza Kostić“, koja joj je donela put u London. To nezaboravno putovanje i odlično iskustvo ujedno joj je i gotovo jedina satisfakcija za dosadašnje uspehe, koji joj, kako kaže, i nisu doneli neke privilegije, niti ima utisak da je nekome preterano stalo do toga. A da li je to samo utisak?

Roditelji devojčica, Milan i Vesna, ne mogu da prećute činjenicu da ih nagrade koje devojčice osvajaju mnogo više koštaju, nego što im donose,  naravno - u materijalnom smislu.

-Svaka nagrada je dragocena kao potvrda vrednosti onoga što rade.  Zato i podržavamo decu na svakom njihovom koraku, a kilometri koje smo zajedno prošli mojim autom, povodom njihovih nagrada, i te kako su koštali, ističe otac devojčica, dodavši da su ih samo „aktivnosti“ oko trijumfa mlađe ćerke na konkursu UNESKA (uključujući čak i nekoliko gostovanja na RTS-u u Beogradu – sve u službi talenta!) lišili nekoliko stotina evra.
Pritom, kažu Kostadinovići, malo vas zaboli kada prilikom uručenja nagrada vidite da neka deca imaju potpunu podršku gradova iz kojih dolaze, i koji su ih, kao dete iz Čačka, nagradili putovanjem, ili malog laureata iz Jagodine, „častili“ sa nekih 50 000 dinara. To je ono što govori da imate podršku i da je nekom stalo do talenata. Takođe, zaboli vas kada vas (verovatno zbog loše koordinacije) škola u koju ćerka ide obavesti da je dete zbog svog velikog uspeha na spisku dobitnika Vidovdanskih nagrada, koje dodeljuje Grad, a kada zatim nagrada izostane, jer međunarodni konkursi poput ovog nisu u zvaničnom kalendaru takmičenja i smotri učenika osnovnih škola...

Direktorka škole „Stefan Nemanja“, koju pohađaju devojčice, Aleksandra Projević, ističe da su oni jako ponosni na uspehe svojih učenica, ali da ne mogu da utiču na propozicije za dodeljivanje nagrada ili stipendija za talentovane, niti da posreduju u obezbeđivanju eventualne finansijske podrške.

-Uvek se može više, možda nam ponekad „promakne“ neki konkurs na kojem bi talentovana deca mogla učestvovati, ali ja mislim da se naši nastavnici trude da im otvore put za izražavanje i razvijanje talenta. Sa druge strane, grad ne želi da podrži ništa što nije u domenu stimulisanja talenata od strane Ministarstva prosvete.

U Odseku za omladinu Uprave za kulturu, obrazovanje i sport Grada Niša tvrde da oni podstiču razvoj talentovanih učenika i studenata, iako „ne postoji zakonska obaveza grada da to čini“. Glavni vidovi te podrške su, prema rečima Vesne Stojanović, šefa Odseka, stipendiranje učenika srednjih škola i Vidovdanske nagrade- za uspešne osnovce i srednjoškolce, koji su osvojili jedno od prva tri mesta na republičkim takmičenjima... Kada su u pitanju ona međunarodna,  tu nisu sagledani predmeti poput likovnog i srpskog, te ni uspesi poput Jovaninih i Daničinih. Tako je propisalo Ministarstvo, a zakon je -zakon.
Da su negde na zapadu, mozda bi ove devojčice sada uveliko pohađale kampove za talente, imale plaćena putovanja i stipendije. Ovako, dele sudbinu druge talentovane dece u Nišu, pa i Srbiji...

Klavir „srušio“ stepenice

A ako Niš u nečemu ne oskudeva, to su talenti. Na drugom kraju grada, u kući Sretića, umesto  stihova i crteža, caruju  note.  Stefan Sretić je supertalentovani mladi pijanista. Sada je student druge godine niškog Fakulteta umetnosti, u klasi Aleksandra Serdara (iako bi po godištu trebalo da bude učenik četvrtog razreda srednje škole), a iza sebe ima skoro pedeset nagrada- uglavnom prvih, kako na republičkim takmičenjima (učenika muzičkih škola), gde je najčešće osvajao maksimalnih sto poena, tako i na međunarodnim takmičenjima pijanista. Kao laureat republičkog takmičenja, Stefan je nastupao na Kolarcu u Beogradu, 2005, sa drugim najuspešnijim mladim muzičarima u zemlji, a takođe je svirao i na Belom dvoru, na Prvom kraljevskom koncertu.

Dom Sretića već je postao pretesan za sva Stefanova odličja- diplome i pehare, kada su počela da pristižu i  Anastasijina! Njegova mlađa sestra (baš kao što je svojevremeno, sa nekih dvanaest godina, predvideo u jednom od prvih interjua za novine) pošla je Stefanovim stopama.  Desetogodišnja Anastasija, koja je tradiciju nastavila i time što je u klasi profesorke Suzane Novaković, isto kao i nekada njen brat, sa uspehom nastupa na takmičenjima pijanista, a planira da paralelno upiše dva odseka- klavir i solo pevanje...

Iako Stefan ima tu sreću da je, još od osnovne škole, na spisku onih koji dobijaju stipendije od Grada, i njegovi roditelji imaju sličnu priču kao Kostadinovići.

-Kada su u pitanju republička takmičenja, na koja je Stefan redovno išao dok je bio u školi, troškovi putovanja i kotizacije su nam uvek bili pokriveni, a troškove za sva ostala takmičenja, učešća na festivalima i nastupe, snosimo sami, ističe Dušan Sretić, Stefanov otac.  

–Roditelji imaju opciju i da pronađu sponzore, ali je to izuzetno teško. Stipendija, koju je sin dobijao još kao osnovac (dok sada na nju imaju pravo samo srednjoškolci), a dobija je i sada, kao student sa prosekom iznad 9,5, svakako nam znači, ali jasno je da će nam na svako  putovanje otići mnogo više od tih 6 000 dinara...

Na kraju, da zavirimo još jednom u kuću Sretića, u kojoj centralno mesto zauzima, šta drugo nego- klavir, u prostoriji bukvalno ispunjenoj diplomama i odličjima sa raznih takmičenja, Stefanovih, ali i Anastasijinih. A da bi se smestio tu gde je sada, kažu Sretići, promenili su raspored u kući, pa čak i srušili stepenice. Napravili su druge, koje su improvizovane, omalene i strme, ali bitno je da vode pravo u Stefanov muzički studio. Potrudili su se, opet, roditelji da, kako znaju i umeju, svom sinu stvore uslove za karijeru. A kako i ne bi? Stefan, koji je još kao dečak izjavio da će, kada poraste, biti kompozitor, sada nam kaže da ima želju da upiše filmsku muziku. Znajući da su se, čuvši neke njegove aranžmane, za njega već zainteresovali poznati srpski kompozitori, ne treba mnogo sumnjati da će ostvariti svoj san, baš kao i druga junakinja naše priče, Jovana. Nema sumnje, međutim,  ni da će im na tom putu biti potrebno mnogo istrajnosti.

Piše Marija Filipović