Ružica Stamenković

   “Ja se ne žalim na Koreance uopšte, nemam ništa protiv njih, samo ovi naši koji su zapošljeni tamo - menadžeri, lideri, oni su problem, kaže Ružica Stamenković, bivša radnica „Jure“ koja je još dok je bila u radnom odnosu u ovoj kompaniji podnela tužbu zbog zlostavljanja od strane dvojice domaćih lidera  koji su neposredno nadređeni radnicima.

Svoj stav potkrepljuje opisujući jednu ilustrativnu situaciju.

    “Radila sam na poziciji 6, sa šest materijala, i dodatno pomagala nekoj ženi, i zbog toga sam uvek „padala“ dole sa svoje pozicije. N. M, koji mi je na početku bio lider, a sada multiradnik na toj traci, kaže da radimo njegov deo. Dođem, namestim jedan materijal, dva i onda idem dalje; međutim, ja padam dole. I primetim, Koreanac se obraća lideru: „Igoro!“ i kaže mu da ugasi traku da bih se ja izvukla gore. Ovaj mu kaže nešto na korejskom. Pomislim: Koreanac je video situaciju, sad će da me spasi. Ja se izvučem nekako nagore i,  kad sam već bila na mom mestu, tamo gde treba da budem, samo mu je pokazao rukom da upali traku, da pusti da ide. Posle toga, svi su otišli na pauzu, a ja sam samo izašla na pet minuta i vratila se na traku da radim, da izvučemo ovo što smo „popadali“ svi i da budemo na svom mestu – još dve žene i ja".

                                                          Pogon Jure (arhiva MIC)

    "Vidi nas Koreanac i kupi nam čokoladice za celu traku: sviđa mu se to što nas je video da nismo koristile pauzu, nego smo radile, taj naš način razmišljanja, njega je to oduševilo, čovek se zahvalio. Oni su stvarno korektni, ali mi, radnici, sa njima i nemamo neki kontakt. Lider nam deli te čokoladice i kaže: „Ovo vam je sad i više da vas ne vidim da radite za vreme pauze“, umesto da mu imponuje - njegovi radnici tu rade, Koreanac je zadovoljan.                       

                            Profit – iznad svega

 U tom smislu, slično je i iskustvo Z.D, bivšeg radnika ćerke-firme „Benetona“ – „Olimpias“. U  „Niteksu“ je radio kao tehnolog deset godina, a onda je, kada su Nemci kupili ovu firmu,  išao na obuku da radi na softveru kao programer i radio je taj posao neko vreme. Kada je bio na razgovoru u „Olimipiasu“(„Beneton“ i kooperantske firme su u prostoru nekadašnjeg „Niteksa“), a oni su tražili upravo tehnologe da ih obučavaju za softver, odmah je primljen, jer je velika prednost bila to što je već radio u sličnom programu.

    “Godinu dana je trajala obuka, dolazili su predavači iz Italije, radili smo na najboljim mašinama i sa najnovijim softverima, ističe Z.D, koji je uskoro počeo i da radi  u ovoj firmi.

Iako su njemu i kolegama programerima rekli da će im povećati  platu kad se završi obuka, oni su i dalje primali samo 20 hiljada, a radili gotovo čitav dan, ne samo osam sati.  Ubrzo je Zoran, kao i još neke kolege, prebačen da radi za mašinom.  Njemu je, kako kaže, to i odgovaralo kao prilika da upozna i proveri rad mašine koju je sam programirao, a pritom mu je i plata bila za deset hiljada veća.

                                                         Pogon Benetona (arhiva MIC)

    “Niko ne zna zašto tako preraspoređuju ljude i po kojim kriterijumina. Neke su ostavili na tom radnom mestu, neke prebacili, a neki su i dobili otkaz, i uvek postoji obrazloženje: nisi dovoljno brz, spor si ili ne radiš dobro. Pritom, to ne određuje direktor Italijan, to rade šefovi, tehnički direktori, a to su sve naši!

I baš kao pominjani lider u „Juri“, tehnički direktor koji je bio nadređen Z.D, iako „nestručan na ovom polju“, visoku poziciju je zavredeo odličnim poznavanjem italijanskog jezika, jer je neko vreme živeo u Italiji...

S druge strane, šef smene je bio Italijan, i Z.D je, kako kaže, bio u dobrom odnosu sa njim. Čak mu je on lično, kada mu se mašina pokvarila, kupio i doneo neki alat , a za to nadležan šef Srbin nije našao za shodno da se to nabavi. Kada je Z.D. prebačen na drugo radno mesto, i pozdravljao se sa šefom smene Italijanom, ovaj je bio vidno iznenađen kada je čuo da je obrazloženje da upravo on, navodno, nije zadovoljan radom bivšeg programera.

    “Posle sam saznao da je i on dao otkaz, vratio se u Italiju, baš kao i kolega programer sa kojim sam na početku radio, isto Italijan. Očigledno, taj sistem nikom nije odgovarao, i stvari nisu funkcionisale onako kako su postavljene.

Ipak, Z.D, kao i njegova supruga S.D, takođe tehnolog po struci, sa kojom se zajedno pripremao saznavši da u Niš dolazi „Beneton“, i dugo učio italijanski jezik, smatraju da taj strani direktor, ako je profesionalan i ako mu je stalo do posla i ambijenta u kome radi, treba da postavi dobar tim. Ne može da postavi bilo koga i da uopšte nema uvid u to šta se radi i kakva je atmosfera među radnicima. Zaključak je da ih „to očito ne zanima, već samo profit“.

Kad je prebačen na sledeće radno mesto, Z.D. se samo zahvalio i dao je otkaz, a i on i njegova supruga su, kako kažu, strašno razočarani, jer su, računajući da u Niš dolazi „ozbiljna firma kakav je Beneton“ i da će tu sve biti visokoprofesionalno, mnogo ulagali u to učenje jezika. Njihov entuzijazam je, nažalost, demantovala realnost.

                                                         Pogon Benetona (arhiva MIC)

    “Ja sam konkursala i u „Benetonu“ i u „Olimpiasu“, ali me nisu pozvali, a mislim da je tamo teže ući baš zato što su uslovi nešto bolji nego u kooperantskim firmama „Benetona“. Na probni rad sam išla u jednu od njih - „Niswear“, priča S.D. svoje iskustvo. -Trebalo je da radim u kontroli kvaliteta, ali, iskreno rečeno, ja sam se uplašila kada sam videla sve ono. Kada su mi pokazali koliko stolova treba da prekontrolišem, i to za platu od 20 hiljada, prvo sam pitala radnice da li im je povećavana plata, računajući da je to početna. Informacija je bila da se plate ne povećavaju. Još žalosnije mi je bilo kada sam čula priču žene koja je, iako fakultetski obrazovana, prihvatila najpre posao radnice za mašinom, jer je godinama bila na Birou i rešila je da radi bilo koji posao. U želji da dobije bolje radno mesto, učila je neko vreme italijanski jezik, a unapređenje je bilo - obimniji i naporniji posao za koji je plaćena samo  hiljadu ili dve dinara više. Pritom, zamera joj se što ne postiže normu kao žene u Italiji i Rumuniji.

Baš kao i „Jura“, i italijanske firme u Nišu su za novinare praktično nedostupne. Firmama „Niswear“ i „Olimpias“ smo se obratili sa molbom da nam odgovore na nekoliko pitanja, ali odgovor nismo dobili.

U Nacionalnoj službi za zapošljavanje – filijali u Nišu kažu da se stručna sprema onih koji se kao radnici zapošljavaju u stranim firmama u Nišu kreće od lica sa osnovnom školom (I stepenom) do lica sa fakultetom (VII stepen), ali je najviše onih sa završenom srednjom školom (III i IV stepen).     Kompanija „Jura“, koja u Nišu posluje od 2011. godine,  Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Filijali Niš, povremeno se obraća sa prijavama potreba za zapošljavanjem. Tih zahteva je svakako najviše bilo tokom 2011. i 2012. godine, ali ih ima i sada, u znatno manjem broju. Takođe, „Beneton“ i kooperantske firme, kao i „Džonson elektronik“ i druge obraćaju im se relativno često. Gotovo svakog meseca imaju nekoliko zahteva za neku od ovih kompanija.

Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje Filijale Niš je, od otvaranja,  samo „Juri“ i „Šinvonu“ upućeno blizu 10.000 kandidata za različite pozicije, a  trenutno ih je zaposleno oko 3000. U prijavama potreba za zapošljavanjem uglavnom su navodili rad na određeno vreme na 12 meseci. Pritom, bilo je potreba za više vrsta radnih mesta: za rad u proizvodnji, na održavanju mašina, u kontroli kvaliteta i magacinu. Traženi su i menadžeri za rad na različitim pozicijama, za rad  u računovodstvu, administraciji, logistici, planiranju proizvodnje itd.

Na pitanje kakvo je interesovanje nezaposlenih za rad u „Juri“ i drugim stranim kompanijama, s obzirom na napise u medijima o teškim uslovima rada, kažu da je interesovanje veliko, a da „napise u medijima u principu ne komentarišu“.

                                                         Sajam zapošljavanja u Nišu (arhiva MIC)

    „U pomenutim stranim kompanijama je zaposleno ukupno oko 6000 lica, što je u priličnoj meri uticalo na smanjivanje broja nezaposlenih u Nišu u periodu od 2011. do 2016. godine“, navode u Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Nišu.  „Ukoliko uporedimo podatke o nezaposlenosti , recimo, iz  jula 2016. godine sa  julom 2011. godine možemo da vidimo da je u julu 2011. godine na teritoriji Filijale Niš bilo registrovano 52.836  nezaposlenih lica, dok je prema podacima iz jula ove godine na teritoriji Filijale Niš registrovano 45.453 nezaposlenih lica“.

Sekretar Regionalne privredne komore u Nišu, Vladimir Dodić, kao pozitivan primer strane kompanije u ovom delu Srbije navodi jednu od članica Komore, nemačku firmu „Gramer“ u Aleksincu, koja zapošljava oko 2000 radnika, i u koju je, kako kaže, bez problema pozvan da obiđe pogone, što bi se teško desilo u „Juri“.

                                                          Vladimir Dodić

Južnokorejska kompanija je, po njegovim rečima, u početku takođe bila članica Komore, ali je onda prestala da plaća članarinu i izašla iz nje.

    “Moja saznanja su da su i radnici u „Grameru“ zadovoljni, s tim što ljudi u Nemačkoj u toj fabrici svakako imaju mnogo veću platu. Ali, tamo su postavljeni jasni normativi i to tamo funkcioniše. U krajnjoj liniji, zato su i došli ovde, moraju da imaju svoj interes. Strane kompanije koje su došle i rade na tzv. radno-intenzivnim programima i imaju mali broj dobavljača, kao što je „Jura“ pa i „Beneton“, dolaze zbog radne snage i cilj im je zarada, to je jasno, ali kapital ne izlazi na granici a oni gledaju gde će da naprave najveći profit.

    “Nama su, u principu, potrebni strani investitori i te firme jesu značajne, jer su zaposlile dosta ljudi, ali loše je ako inspekcija ne radi svoj posao, jer oni su u Srbiji i moraju da poštuju naša pravila igre, ono što je regulisano zakonom. Mi imamo veliki problem sa zapošljavanjem, ali, po meni, ovde treba da dodje neka ozbiljna, krupna kompanija, jer nema razvoja malih i srednjih preduzeća bez velikog sistema. Kad pravite gotov proizvod, vi imate potrebu za što većim brojem dobavljača. Bez toga mi nećemo rešiti razvoj Niša!

                     Vlada „reklamira“ jeftinu radnu snagu!

Prema rečima profesora Pravnog fakulteta Univerziteta Union i stručnjaka za radno pravo, Maria Reljanovića, prava zaposlenih se krše kod mnogih poslodavaca, a ne samo u „Juri“ i drugim stranim firmama. Broj zaposlenih koji ne dobija zaradu redovno, ili je ne dobija uopšte, meri se desetinama hiljada. Broj zaposlenih „na crno“ kao i prema neodgovarajućim ugovorima o radnom angažovanju je još veći. Konačno, ni oni zaposleni koji imaju ugovore o radu često ne mogu da ostvare sva prava iz radnog odnosa, čak ni u zakonom garantovanom minimumu.

    “Postoje i strani poslodavci koji uredno poštuju zakonske i druge propise, kod kojih postoje organizovani sindikati i zaključeni su kolektivni ugovori, kao i kod kojih prava zaposlenih i uslovi rada prevazilaze zakonom postavljene minimume, kaže Reljanović.

    “Problem sa stranim poslodavcima jeste taktika Vlade Republike Srbije da privlači strane investicije obećavajući različite beneficije poslodavcu i neformalno nagoveštavajući da je radna snaga u Srbiji jeftina i slabo sindikalno organizovana. Ne samo što takva taktika privlači poslodavce koji dolaze isključivo vođeni idejom da maksimalizuju svoj profit po svaku cenu, već i dovodi do pojava da se takvi poslodavci osećaju kao da su iznad pravnog sistema. Takve pojave moraju biti imenovane i jasno obeležene kao sramotne i nedozvoljene, ali ne u kontekstu nacionalnosti poslodavca već isključivo u kontekstu nezakonitosti poslovanja. Ne može se reći da najveći broj stranih poslodavaca krši zakone Republike Srbije, kao što se nikako ne može tako nešto konstatovati ni za domaće poslodavce.

Po njemu, trebalo bi preispitati celu politiku privlačenja stranih investicija, budući da ne postoji realno objašnjenje zašto su strani investitori tako kvalitetniji od domaćih i zašto se u tom smislu pravi jasna diskriminacija. Da bi se pokrenula proizvodnja u državi, država može investirati kako u domaće poslodavce, tako i u strane, ali isključivo pod jednakim uslovima. Može i sama raditi na otvaranju novih mesta, kroz finansiranje javnih radova, ali i kroz rehabilitaciju državnih poslodavaca – ovakve mere su često davale rezultate i ne moraju nužno značiti povratak državne svojine, već samo kratkoročnu ulogu države kao investitora. Sadašnja politika subvencija ne donosi rezultate i predstavlja rasipanje novca koji se neće vratiti – investitori najčešće smanjuju broj radnika po prestanku subvencija (primer FIAT-a) a mogu se i potpuno povući iz zemlje, čime se efekti njihovog poslovanja u potpunosti gube a država ostaje u dubokom minusu.

Postoji razlika u kršenju radnog prava, prema Reljanoviću, u zavisnosti od veličine kompanije: manji poslodavci češće drže zaposlene na crno ili sa neodgovarajućim ugovorima i češće krše propise vezane za raspored radnog vremena, prekovremeni i smenski rad, noćni rad, dnevni, nedeljni i godišnji odmor, i tome slično. U velikim kompanijama postoje unapred određeni mehanizmi koji takva kršenja čine gotovo nemogućim, ali su zato zaposleni češće izloženi zlostavljanju na radu i diskriminaciji. Ni ova podela se, međutim, ne može generalizovati.

Da li je ovakvo kršenje radnih prava sudbina svih zemalja sa jeftinom radnom snagom, budući da je u svim zemljama oko nas, uključujući i nove članice EU, zabeleženo zlostavljanje na radu u stranim kompanijama, ili bi, ako Srbija to hoće, mogla da se izbori za bolje poštovanje radnog prava?

    “Različite države nalaze se u različitim pozicijama. Na primer, ako posmatramo Rumuniju kao relativno novu članicu EU, postoji izuzetno niska stopa nezaposlenosti, čak i nedostatak radne snage u određenim zanimanjima. Ovo, međutim, nije posledica visoke zaposlenosti, već masovnog odliva radno sposobnog stanovništva u druge zemlje EU. Sa druge strane, u mnogim državama EU postoji visoka stopa nezaposlenosti – čak i u „starim“ članicama poput Španije i Grčke. Kada je takva situacija na tržištu rada, velika ponuda a mala potražnja, individualni rad se manje ceni a vrednost tog rada opada. Drugim rečima, poslodavac je u prilici da uslove rada zaposlenom smanji na zakonski minimum bez opasnosti da će ostati bez radnika – ukoliko jedan radnik odustane, mnogo njih čeka da zauzme njegovo mesto.

                                      Zahvalni – za torturu!

U takvoj atmosferi, prema rečima Reljanovića, poslodavci često idu ispod zakonskog minimuma, jer oni koji dobiju posao „treba da budu zahvalni što uopšte nešto rade“. Tada se zaposleni mogu osloniti samo na sindikate i državu za pomoć, kako bi se ponašanje poslodavca vratilo u legalne tokove. Ali, za razliku od nekih zemalja, u Srbiji i državama u okolini sindikalizam nije dovoljno razvijen, a sindikati su birokratizovane tvorevine koje ne ulivaju veliko poverenje kod zaposlenih. Kod mnogih poslodavaca sindikalizam uopšte ne može da se razvije, zbog nezakonitih zabrana organizovanja ili zbog čestih izmena zaposlenih.

A šta je sa nadzorom države? Činjenica da je Inspekciji rada kompanija „Jura“ donirala dva automobila - na zahtev ministarstva, što su rukovodioci kompanije i potvrdili, otvorila je javnu debatu o nezavisnosti i nepristrasnosti organa koji bi trebalo da kontrolišu postupanje poslodavaca prema zaposlenima.

    “Tu dolazimo do situacije da takav nadzor često nije efikasan, nije dovoljan, ili je sklon korupciji ili, jednostavno, ignorisanju problema zaposlenih da bi poslodavac ostao aktivan, kaže Reljanović.                                                                                                                           

Na pitanje ima li smisla da se radnici u slučaju mobinga obraćaju Inspekciji rada, on  kaže:

    “Inspekcija rada jeste nadležna za slučajeve zlostavljanja na radu i redovno vrši kontrole po prijavama zaposlenih. Ono što je loše kada je reč o procesuiranju prijava zlostavljana na radu jeste metodologija rada inspektora koja nije adekvatna takvim situacijama, kao i samoograničavanje inspektora rada da postupaju u određenim slučajevima, koje proističe iz nepravilnog tumačenja zakona.

Prema njegovim rečima, sudovi polako prihvataju određene standarde kada je reč o zlostavljanju na radu. Nažalost, i dalje postoje različita tumačenja pojedinih normi, pa čak i loša sudska praksa kada je reč o vođenju postupka. Neefikasnost sudova i predugo trajanje postupka je karakteristično za sve vrste sporova, pa i za one koji su po svojoj prirodi posebno hitni, kao što su slučajevi zlostavljanja na radu. Ipak, čini se da i pored različitih poteškoća koje nastaju prilikom pristupa sudu i pokretanja i vođenja spora, sudovi dosta dobro procenjuju kada je došlo do zlostavljanja na radu. Naravno, reč je još uvek o relativno malom broju slučajeva koji su pravnosnažno presuđeni.

                                                          Protest radnika u Nišu (arhiva MIC)

Kako kažu u Odeljenju za međunarodnu saradnju Saveza samostalnih sindikata Srbije, iskustva sindikata iz Regiona su slična, jer je u pitanju sličan i privredni i ukupni ambijent. Može se „generalno reći da je u pitanju jedna globalna strategija narušavanja radničkih i sindikalnih prava i na ovaj globalni izazov sindikati moraju da daju globalni odgovor. Sindikati reaguju ili organizovanjem štrajkova ili kampanjama protiv onih koji krše prava ili žalbama, a ove aktivnosti imaju manji ili veći uspeh. U svakom slučaju najznačajnija je podrška članova, radnika i građana i jačanje svesti o potrebi odbrane ugroženih prava. Takođe je neophodno i jačanje svesti da zadovoljan radnik daje dobre rezultate i doprinosi uspehu kompanije. Zato bi trebalo zaposlenima objasniti da članstvo u sindikatu otvara i mogućnost za odbranu kolektivnih i pojedinačnih prava, ono služi kao preventiva, a kad zatreba i kao lek“.  

Problem je što praksa, makar u Srbiji, govori drugačije. Radnici su potpuno nezaštićeni, o čemu jasno govore primeri u našoj priči, s tim što je teško pomenuti u jednom tekstu sve oblike ugrožavanja prava, o kojima povremeno saznajemo iz medija. Činjenica je da ima slučajeva da se radnici obraćaju medicinskim ustanovama, između ostalih i Hitnoj pomoći, zbog zdravstvenih problema uzrokovanih poslom, ali smo, obrativši se niškom Zavodu za hitnu medicinsku pomoć i Medicini rada, izuzetno teško došli do oskudnih podataka. Prema tim podacima, od 2013. do sada bilo je nekoliko slučajeva kada su im se obraćali zbog iznenadnog gubitka svesti, niskog krvnog pritiska, poremećaja metabolizma kalcijuma, površinske povrede poglavine, bolesti mekih tkiva usled povećane aktivnosti i pritiska, bola u leđima zbog teških manuelnih poslova... Zavod za hitnu medicinsku pomoć u Nišu  je, 2013. godine, otvorio ambulantu u okviru fabrike „Jura“.

Piše: Marija Filipović

Foto: Saša Đorđević

Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija, dodeljenog u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost Medijskog istraživačkog centra i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru programa podrške: „U vašem Ffokusu“koji izvode Nezavisno udruženje novinara Srbije, Poslovno udruženje Lokal pres i Toplički centar za demokratiju i ljudska prava, u okviru Medijskog programa 2014.