-Ovaj posao je dobar jer nemate nikakve troškove, poput onog za prevoz i slično. Sami kreirate radno vreme, napravite svoj raspored kako vam odgovara i koliko radite, toliko i zaradite. Jedino što vam treba je stabilna internet konekcija, slušalice, kamera i mirna sredina za razgovor, sa smeškom kaže Svetlana i dodaje da se trenutno „ušuškala“ ida joj je sadadobro, ali je problem što je to samo trenutno.

            Za nekoga ko se školovaoi u zemlji i u inostranstvu (posle turizma na geografiji, završila master na ekonomiji u Srbiji i u Francuskoj, a u Kinije učila kineski jezik), to je daleko od ostvarenja ambicija.Nažalost, Svetlanin slučaj ne samo da nije usamljen, već se može smatrati sasvim uobičajenim, naročito na ovim prostorima, a ona pripada čitavoj armiji ljudi sa nesigurnim zaposlenjem – tzv. prekarijatu, čiji znatan deo čine upravo mladi ljudi.

            Prekarijat je novi koncept u Srbiji i tek polako osvaja prostor u medijima, među sindikatima i u istraživačkoj zajednici. Poreklo mu je u latinskoj reči precarious,  u značenju neizvesno, ugroženo, opasno ili zavisiti od milosti drugog. U Evropi je koncept već poodavno u upotrebi i u većini  evropskih jezika u pitanju je igra reči: proletariat u kombinaciji sa precarious. Dok je klasični industrijski proletarijat bio definisan i disciplinovan satnicom, osmočasovnim radnim vremenom, stabilnošću zaposlenja, jednim poslodavcem, podrškom sindikata i programima države blagostanja, prekarijat je kao nova i rastuća socijalna grupacija izrazito nesiguran, nestabilan, adaptabilan i mobilan, bez jasne profesionalne perspektive (citat Miroslava Ružice,http://sindikalizam.org/wp-content/uploads/2014/09/Od-novinara-do-nadnicara.-Prekarni-rad-i-zivotl.pdf ).

                                                BEZ SIGURNOSTI

            Svetlana iz naše priče kaže da, ma koliko vam neki posao ovog tipa pričinjava zadovoljstvo, pa i donosi primanja veća nego neki klasičan posao, ne može se govoriti ni o kakvoj sigurnosti, u situaciji kada ne znate dokle ćete, u njenom slučaju – imati učenike, ili ako dobijate negativne poene ako vam se pokvari skajp, a pritom kao neko sa Balkana dobijate manji novac nego da ste iz drugog kraja sveta... Sve može da pukne svakog trenutka, a ona je, iako je trudna, uskraćena za sve privilegije koje bi joj za to sledovale na bilo kom stabilnom poslu. 

                                                          Foto- arhiva MIC

            - I kada ste bolesni morate da radite, ako želite da ostvarite neki prosek u časovima; pijete lekove i sedite za računarom. Zapravo, radite više nego u nekoj firmi.  Da, ja bih stvarno volela da imam „pravi“ posao, ali visoko obrazovani ljudi, očito, nisu potrebni ovoj zemlji. Ovde bih mogla, eventualno, da radim u nekoj stranoj kompaniji, gde bih primala minimalac, bez obzira na nivo obrazovanja, jer je do viših fukcija skoro nemoguće doći. Pošto nisam želela da negde radim osam sati, da me neko maltretira, i da za to dobijem 20 hiljada, sada konkurišem za firme u inostranstvu.  Iako nisam nastavnik po obrazovanju, gledam i poslove nastavnika engleskog , jer su to u drugim zemljama dobro plaćeni poslovi. Svuda nastavnike veoma cene; dok sam ovaj posao radila  u Kini, videla sam da tamo da na nastavnika gledaju maltene „glavu porodice“, jer je njegova uloga vrlo bitna. Mislim da bih mogla i ovde da predajem neke stručne predmete, ali kada vidim kako se učenici ponašaju prema nastavnicima, uopšte nemam motivaciju da radim ovde.

            Prema rečima Dušana Mojića, profesora na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i priznatog stručnjaka u ovoj oblasti, istraživanja su pokazala da je radni status jedan od najbitnijih činilaca razmišljanja i/ili delanja u pravcu emigracije mladih u Srbiji. Nezaposleni, pogotovo dugoročno,  najskloniji su odlasku iz zemlje. Ono što ih čeka je, nažalost, slično onom od čega „beže“ – fleksibilizacija i prekarizacija rada. No, postoji jedna bitna razlika – u stepenu privredne razvijenosti i životnog standarda, a samim tim i u mogućnostima da se zadovolje bar osnovne životne potrebe, što kod nas najčešće nije slučaj.

            Da li mladi gube poverenje u obrazovanje u Srbiji?

            -Teško je dati nedvosmislen odgovor na to pitanje. Sudeći po padu broja upisanih na većinu državnih fakulteta, ta vera je nesumnjivo poljuljana. Uz dužno poštovanje, kada je reč o visokoškolskom obrazovanju, privatni fakulteti i univerziteti se još uvek ne mogu meriti po kvalitetu sa državnim. Naša istraživanja pokazuju da mladi kontinuirano gube veru o obrazovanje kao način društvenog uspona u Srbiji, ističući kao sve važnije bogatstvo (bogato poreklo) i poznavanje „pravih ljudi“ (prvenstveno pripadnika političko-partijske elite).

                                                          Foto- arhiva MIC

            Privremeni poslovi su, prema Mojiću, nužnost iz dva razloga. Prvo, pojedini mladi uz pomoć tih prihoda ostaju unutar obrazovnog sistema (posebno kada je reč o fakultetskom obrazovanju), jer bi, da nije tih prihoda, oni verovatno napustili školovanje zbog nemogućnosti roditelja da pruže finansijsku podršku i realnog odsustva dovoljne sistemske podrške mladima tokom školovanja. Drugo, privremeni poslovi su način da se stekne kakvo-takvo radno iskustvo na kojem insistira većina poslodavaca.

            -Neusklađenost tržišta rada i obrazovnog sistema svakako je jedan od važnih uzroka prekarizacije mladih, navodi Dušan Mojić. -No, istine radi, reč je o širem procesu koji se primećuje u većini zemalja i može se dovesti u vezu sa procesom dualizacije tržišta rada na primarno i sekundarno, gde bi poslovi u okviru primarnog tržišta rada bili sigurniji, bolje plaćeni i sa boljim izgledima za napredovanje, dok bi radni angažmani u okviru sekundarnog tržišta rad bili nesigurni, slabije plaćeni i sa malim ili nikakvim izgledima za profesionalno napredovanje. No, u našim okolnostima problem je prvenstveno ekonomske/strukturne prirode – model privrednog razvoja poslednjih decenija, tj. nemogućnost privrede da generiše nova radna mesta.

            Nikolina Milosavljević, mlada Nišlijka koja živi u Beogradu, takođe radi posao preko interneta – i to psihološko savetovanje. Odlučila je da započne ovaj posao kada je posle porodiljskog dobila otkaz u firmi u kojoj je radila.

                                                          Nikolina Milosavljević

            -S obzirom na to da sam znala da kada majka ima posao sa punim radnim vremenom (što je mnogo više od 8 sati dnevno), malo vremena provodi sa detetom, odlučila sam se da ne tražim drugi posao, nego da započnem svoj posao gde mogu da kontrolišem sebi radno vreme. Jedan od načina je rad od kuće, dakle preko interneta. Takođe, imala sam završenu edukaciju i određenog iskustva kao psihoterapeut i tako sam počela. Naravno, nisam ovako zamišljala svoju profesiju. Videla sam sebe  u nekoj instituciji sa punim radnim vremenom.

            -Što se izvesnosti tiče, i korporacijski i ovaj posao su, po meni, isti - neizvesni na svoj način.U korporaciji uvek možeš da dobiješ otkaz, a u freelance poslu možeš da gubiš klijente.  Međutim, posao frilensera je odgovorniji zato što tek tada shvataš koliko zarada i uspeh u poslu zavisi od tebe, zato što direktno vidiš rezultate svog rada.  Moj suprug i ja smo se pomirili sa neizvesnošću, ali smo naučili da jedan deo života može da se kontroliše, a neki drugi ne. Što se manje opterećuješ neizvešnošću i sigurnošću, bolji život vodiš.   U budućnosti sebe vidim tako da ću provoditi dovoljno vremena sa porodicom, a u isto vreme imati zadovoljne klijente koji mi se vraćaju.

                                     Radnici na lizing

            Prema rečima Miroslava Ružice, stručnjaka koji se najviše kod nas bavio pitanjem prekarijata, svedoci smo prave eksplozije netipičnih i fleksibilnih oblika zapošljavanja u čitavoj Evropi, koji se nazivaju prekarnim, jer stvaraju okolnosti u kojima drugotrajna nesigurnost, nestabilnost i nepredvidljivost ugrožavaju mentalno i materijalno blagostanje ljudi. Tako je u EU tokom 2014. godinezaposlenih na određeno vreme bilo 14%, skraćeno radno vreme jeradilo 20,6%, a samozaposlenih - 16,4% . Dakle, 51% svih zaposlenih bili su prekarni radnici.

                                                          Miroslav Ružica

            Kad je reč o Srbiji, nakon započete tranzicije, dolazi do brze de-industrijalizacije, zastarevanja tehnologije, masovne i često neuspešne privatizacije, što je praćeno  padom zapošljavanja, visokom nezaposlenošću i velikom sivom ekonomijom. Na sve to nadovezali su se i efekti svetske ekonomske krize.

            Od 2008. je približno 500 000 ljudi je u Srbiji izgubulo posao, mahom u industriji, koja početkom 2014. zapošljava jedva 17 odsto ukupno zaposlenih. Formalno,  zaposleni čine samo 42-46% od aktivne radne snage. Siva ekonomija buja i čini oko 30 odsto BDP i po procenama zapošljava oko 700 000 ljudi, a to čini oko 30 odsto formalne zaposlenosti. Po nekim indicijama, preko 70 odsto anketiranih radilo je u sivoj ekonomiji u proteklih nekoliko godina. U periodu 2012-2015. broj neformalno zaposlenih narastao je za 150 000. Plate na ruke prima oko 30 odsto zaposlenih.

                                                          Foto- arhiva MIC

            Rad na određeno vreme postaje dominantan oblik novog zapošljavanja i procenjuje se da čini oko 17 odsto ukupne formalne zaposlenosti. Od 2012. godine se ovaj vid zapošljavanja ubrzava, pa je, po podacima iz augusta 2016, samo 12 odsto novozaposlenih dobilo posao na neodređeno vreme, dok 27% čine oni koji rade na odredjeno vreme.

            -Rad po ugovoru je statistički teško pratiti a obuhvata i jednokratne i marginalne oblike rada, ali i preklapa se sa konceptom samozapošljavanja, navodi Miroslav Ružica. -Prema istom izvoru, u augustu 2016. čak 60 odsto novog zapošljavanja je na osnovu ugovora o povremenim i povremenim poslovima. Ovde ulazi i tzv. agencijski rad ili lizing i postoje indicije da oko 60 agencija na ovaj način zapošljava oko 70 000 ljudi. Mediji obaveštavaju da i naša javna preduzeća koriste usluge ovih agencija i da najveće kompanije u korpusu svojih uposlenih imaju i do 50 odsto agencijskih ili ugovornih radnika. Uz to, prekovremeni a neplaćeni rad, dugotrajno kašnjenje u isplati zarada, neuplaćivanje doprinosa za penzije i zdravstveno osiguranja ili uskraćivanje prava na plačeno odsutvo ili bolovanja postaju jako vidljiva praksa.

                                                          Foto- arhiva MIC

            Kada se na prekarijat gleda globalno, najvidljivija i najprepoznatljiva grupa je tzv. kreativni prekarijat, koji čine obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci. Unutar nje su i grupe na osnovu vlastitog izbora (‘digitalni boemi,’ ‘kreativna klasa,’ ‘sybercariat’) i svi oni koji ne žele da učestvuju u procesu ekonomske reprodukcije, ali pre svega oni koje sistem eksterno stvara. Neki ih nazivaju i „generacija Y“ jer se, iako frustrirana vlastitim radnim i životnim statusom i izgledima, pasivizira, isključuje i živi u svojoj potkulturi.

                                           Generacija Y

            Pripadnici generacije Y, mladi ljudi sa po 20 ili 30 i nešto godina, majstori su surfovanja po internetu, šampioni povezivanja u digitalnom svetu, prvi su ljudi koji nisu doživeli svet bez interneta, ali i najmasovnija grupacija mladih koja ne uspeva da uđe na tržište rada (Tanja Jakobi, „Generacija Y – nezavršena rečenica“, Biznis&Finansije).

            U tom smislu, reklo bi se da informacione tehnologije nude razne mogućnosti, ali iskustva su različita. Iako su nam neki su sugerisali da nećemo lako naći sagovornika u sektoru IT, jer su „svi koji su dobri u tom poslu već u inostranstvu“,  reklo bi se da ipak nije zanimarljiv broj mladih stručnjaka, čak i onih koji su još na fakultetu, koji uspevaju da sebi obezbede zaradu na ovaj način, bilo na internetu ili u u nekim firmama. Ovi poslovi takođe uglavnom spadaju u domen prekarnih, ali ima i onih koji su time zadovoljni.

            Djordje Krutil iz Niša je Android developer i bavi se mobilnim aplikacijama (aplikacijama za mobilne uredjaje).

                                                          Foto- arhiva MIC

            -S obzirom na to da nisam freelancer, već radim sa kolegama u sopstvenoj firmi, sarađujemo i sa drugim firmama, kao i sa direktnim klijentima, kaže Đorđe, koji je student završne godine Elektronskog fakulteta.  - Počeo sam da se bavim mobilnim developmentom pre nešto više od tri godine, a pre toga sam bio web developer. Radio sam za nekoliko firmi pre nego što sam sa kolegama osnovao sopstvenu firmu. Zadovoljan sam trenutnim poslom.U budućnosti očekujem dalji razvoj kompanije. Da, porodica se može planirati sa ovakvim poslom, kao i sigurnost jer, kao što se može primetiti, kompletna IT industrija je u ekspanziji.

            Interesantan je primer Miloša iz Niša, koji radi kao veb programer, a od prošlih izbora je poslanik jedne opozicione stranke.

            -U širem smislu bi se moglo reći da "pravim sajtove", ali najčešće, zapravo, radim na kreiranju nekog servisa koji svoju reprezentaciju ima u formi veb sajta, kaže Miloš, dodajući da je „stalni posao, u značenju da ima klasično radno mesto i  fiksno radno vreme, kancelariju“, radio do pre nekoliko godina.

            Sada do posla dolazi isključivo preko interneta. Postoji nekoliko široko poznatih sajtova za traženje posla. Na njima se oglašavaju pozicije, a onda se programeri iz celog sveta prijavljuju na te oglase. Nakon toga najčešće sledi intervju preko skajpa, probni rad na neki kraći period i na kraju, ukoliko je sve u redu, pun radni angažman.  To ne mora obavezno da znači osam sati rada dnevno;sve zavisi od dogovora sa poslodavcem. U njegovom slučaju, to znači da radi koliko misli da treba, osim kada, zbog nečega,  treba što pre završiti posao, ali se to retko događa. Kako kaže, ima razumevanje od strane poslodavca, a takođe i fleksibilno radno vreme. Ipak, otkad je postao narodni poslanik, manje programira, pa mu je i plata manja.

                                                          Foto- arhiva MIC

            -Izuzetno sam isfrustriran situacijom u zemlji i pogađa me sve što nam se događa. Ta potreba da reagujem je prerasla u politički angažman, da bih na kraju došao dotle da budem u parlamentu. Ako je pitanje da li se može nešto uraditi na planu zapošljavanja mladih – mislim  da mogu pomognem na taj način što ću se boriti za smenu vlasti i implementaciju programa koji mi u pokretu  „Dosta je bilo“ zastupamo. Verujemo da uvođenje reda i ukidanje partokratije u Srbiji vodi i ekonomskom ozdravljenju društva. Akada se moj angažman u Skupštini bude završio, siguran sam da neću da žalim za njim.

            -Ako pričamo o IT-ju, posla toliko ima da sam siguran da u svakom trenutku mogu da ga nađem, te nemam za šta da brinem, niti se bojim otkaza, kaže Miloš, koji je završio Elektrotehnički fakultet. -Ovo što trenutno radim kao programer mi je i više nego dobro. Ako se bavite ovakvim poslom, moj stav je da je dovoljno imati ušteđevinu u iznosu jedne mesečne plate i da nema razloga za brigu.

            Dimitrije Nikolić,jedan od najistaknutijih fotografa iz Niša, nije baš tako zadovoljan svojim statusom „slobodnjaka“. Završio je srednju školu - tehničar grafičke dorade, a rano se opredelio za bavljenje fotografijom, pošavši očevim stopama.  Jedini posao „pod ugovorom“ imao je u Tanjugu, ali kao honorarni saradnik.

                                                          Dimitrije Nikolić

            -I tada sam radio privatno:  slikao sam svadbe, veselja, rođendane, noćne klubove, sve što je moglo da se slika. Posle sam se posvetio sam samoprivatnom poslu, koji sam razradio i proširio. Na jugu Srbije i u Nišu, to ipak nije dovoljno, koliko god da radiš, jer ne možemo da naplatimo naš rad koliko on zaista vredi. To je sve od danas do sutra. Prvo ne može da se postigne cena, uvek se nađe neko ko radi jeftinije, pa moraš i ti da se prilagodiš. I to sve što radim je na osnovu usmenog dogovora, pa klijent može i da otkaže. To mi se dešavalo puno puta, da neko otkaže slikanje svadbe zbog razlike u ceni od 10 - 20 evra. Ljudi više ne gledaju kvalitet fotografije, već samo da to bude što jeftinije. A i ono što zaradiš od tog jednog slikanja, odmah potrošiš na neku nabavku, da preživiš do narednog događaja. Prodajom fotografije preko stock sajtova može lepo da se zaradi, ali treba puno vremena i odricanja od mnogih stvari. To je vrlo zahtevna fotografija, nimalo laka, apritom radite bez ugovora, i njihova je dobra volja da li će ti platiti ili ne...

                                          Mnogo posla a para niotkuda

            -Nema šanse da nešto uštedim, ili, ne daj Bože, da kupim novu opremu koju treba s vremena na vreme da obnovim. Kad pogledam: mnogo sam radio, a para nigde. Bukvalno samo preživaljavanje, kaže Dimitrije, koji je odnedavno u braku, a čija supruga radi pod ugovorom koji traje po mesec dana.-Ma, velika je neizvesnost. Voleo bih da mogu da nađem neki posao za stalno, da imam sigurnu platu, kolika god da je. Teško je pronaći posao, a nemam ni vremena za traženje. Staž ne uplaćujem sam jer nikad ne mogu da znam koliko ću da zaradim. Kad bih znao da ću uvek imati posla, otvorio bih radnju, sve registrovao i  radio kao preduzetnik, plaćao i socijalno i zdravstveno osiguranje. Ovako, ja ništa ne znam, ne smem ni da imam slobodne procene. Nemam nijedan dan radnog staža, a radim već 11 godina.

            Prema rečima Maje Jandrić,  sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, stručnjaka u ovoj oblasti, loš položaj mladih na tržištu rada, koji je određen ne samo stopom nezaposlenosti, nego i kvalitetom zaposlenosti, ima brojne lične, ekonomske i šire socijalne posledice koje se odnose na različite sfere, kao što su održivi rast, migracije, pitanja osnivanja porodice, i mnoge druge.

            - Kada posmatramo samo kategoriju zaposlenih za platu, udeo lica koja su zaposlena na poslovima privremenog karaktera (tj. svi koji nisu zaposleni na neodređeno vreme) je kod mladih starosti 15-24 godine u Srbiji 2015. godine iznosio 60,5%. Dakle, tri petine mladih koji su bili zaposleni kod poslodavca bili su zaposleni na određeno, sezonski ili povremeno. Kod ukupnog stanovništva radnog uzrasta (starosti 15-64 godine) ovaj udeo je znatno niži (veći je udeo zaposlenih na neodređeno vreme), što je uobičajeno i u drugim zemljama. Ipak, razlika u učestalosti privremenog zaposlenja kod mladih u odnosu na učestalost kod populacije radnog uzrasta je u Srbiji znatno veća nego u zemljama EU-28. Dakle, relativni položaj mladih u Srbiji (u odnosu na ukupno stanovništvo radnog uzrasta) u pogledu privremenog zapošljavanja je lošiji u odnosu na njihove vršnjake u EU.

                                                          Foto- arhiva MIC

            Prema podacima Ankete o radnoj snazi, sva zaposlena lica se dele na zaposlene za platu, samozaposlene i pomažuće članove domaćinstva. Zaposleni za platu (kod poslodavca) se dalje razvrstavaju prema vrsti rada na zaposlene sa ugovorima na neodređeno vreme, zaposlene sa ugovorima na određeno vreme, sezonske i povremeno zaposlene. Prema rečima Maje Jandrić, važno je naglasiti da metodologija ARS pod pojmom povremeno zaposlen podrazumeva zaposlenog radnika koji nema stalno zaposlenje, odnosno obavlja povremene poslove onda kada ih nađe, ili kada mu se ponude. U pitanju je zaposlenje koje se odnosi na neki slučajan – jednokratan posao u dogovoru sa poslodavcem.

                                               Na jugu – još tužnije

            Kada je reč o regionu Južne i Istočne Srbije, uočava se da je udeo zaposlenih za platu koji su zaposleni na poslovima privremenog karaktera (na određeno, povremeno i sezonski) kod lica starosti 15-24 godine približan nivou cele Srbije. Ipak, problematično je što je u ovoj starosnoj kategoriji u regionu Južne i Istočne Srbije viši udeo ranjive zaposlenosti (pod kojom podrazumevamo udeo zaposlenih koji nisu zaposleni za platu kod poslodavca, tj. udeo samozaposlenih i pomažućih članova domaćinstva u ukupnoj zaposlenosti) u odnosu na nivo cele Srbije, što takođe ukazuje na težak položaj mladih na tržištu rada.

            Šta je to što zvanični državni organi preduzmaju u vezi sa pominjanim problemima? Obratili smo se ovoga puta Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, koji radi pod okriljem Vlade, a između ostalog se bavi zapošljavanjem.

                                                          Foto- arhiva MIC

            -Republika Srbija je usvojila „Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike“ (Employment and Social Reform Programme – ESRP) u kome su definisani prioriteti u oblasti zapošljavanja i socijalne politike. U okviru ovog dokumenta jedan od izazova jeste pitanje visoke neaktivnosti i nezaposlenost mladih, a Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva daje doprinos primeni ESRP-a kroz “Inicijativu za zapošljavanje mladih“, kaže Jelena Milovanović, zamenica menadžera Tima. –Teži se usklađivanju aktivnosti ključnih relevantnih resornih ministarstava u cilju poboljšanja koordinacije i delotvornosti strateškog okruženja u oblasti zapošljavanja i zapošljivosti mladih, koje treba da bude u većoj meri zasnovano na podacima i obezbedi bolje rezultate u primeni politika.“Inicijativa za zapošljavanje mladih“ bavila se se testiranjem i pilotiranjem različitih rešenja za nezaposlenost mladih na lokalnom nivou u 10 opština, kroz medjusektorska partnerstva.

                                                          Jelena Milovanović

            -Problem nezaposlenosti mladih je velika priča i u svetu i u Srbiji i nema jednostavnih rešenja. Poslednji izveštaj Međunarodne organizacije rada iz 2016. godine (World Employment and Social Outlook 2016: Trends for Youth) govori da 71 milion mladih ljudi širom sveta nema posao, a 156 miliona mladih radnika/ca živi u siromaštvu. Deo rešenja treba tražiti u novim, inovativnim pristupima koji će bolje odgovoriti na potrebe mladih na lokalnom nivou, kao i na specifične potrebe ili šanse koje postoje u lokalnoj zajednici. U okviru javnog poziva prošle godine podržali smo one pristupe koji jasno definišu problem, ili deo problema u oblasti zapošljavanja i zapošljivosti mladih na lokalnom nivou.. Među projektima koji su prihvaćeni bili su Omladinski razvojni servis, Udruženja za lokalni razvoj Kamenica         , čija je lokacija sprovođenja kompletan Nišavski okrug: Grad Niš, opštine Ražanj, Aleksinac, Merošina, Doljevac, Gadžin Han i Svrljig;  zatim Digitalna inkluzija Timočkog kluba, na teritoriji Opštine Knjaževac , pa „DAFF“ agrobiznis start-up za mlade – u Raškom i Zlatiborskom okrugu...

            Ostaje i da se vidi šta će biti sa najavljenim Paketom usluga za mlade, koji podrazumeva set koraka koje će Nacionalna služba za zapošljavanje realizovati za svaku mladu osobu prijavljenu na evidenciju nezaposlenih lica. Cilj je da se predupredi zastarevanje znanja i veština značajnih za  istupanje  mladih ljudi na tržištu rada i spreči da padnu u dugoročnu nezaposlenost.

            A kada ovakav tekst pišete kao, i sami tipičan predstavnik prekarijata,prirodno je da ste posebno inspirisani i da ćete pažnju posvetiti i prekarnosti novinarske profesije.

            „Zašto je položaj novinarske profesije danas na jednoj od verovatno najnižih lestvica u srpskom društvu i da li su za to krivi samo  novinari pojedinci ili podjednako – ako ne i više – njihovi urednici, poznati i nepoznati vlasnici medija i, naravno, svi oni politički gospodari naših života i sudbina? Zašto bezmalo 90 odsto studenata žurnalizma u Srbiji kao  o  „idealnom poslu“ sanja o PR položajima, profesiji koja je antipod onome što predstavlja profesionalno i društveno odgovorno novinarstvo?“ Ovo su neka od pitanja koje je postavio Radomir Ličina,urednik i jedan od osnivača lista „Danas“, kao učesnik u istraživanju „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ koje su sproveli Centar za razvoj sindikalizma i Fond za otvoreno društvo.

            Jovana Đorđević, koja je završila žurnalistiku , a zatim radila  na niškim televizijama, ostala je bez posla i osnovala sajt.

            -Nisam zamišljala da će mi novinarski posao doneti slavu ni bogatstvo,  uostalom,  to je prva stvar koju su nam rekli na fakultetu. Očekivala sam, ipak, da ima pravde i više ljudskosti, u smislu da ne doživite da radite 10 godina a imate bukvalno godinu radnog staža, a onda i u smislu ljudske pravde - da neće biti nikakvih uslovljavanja, da će se ljudi više pridržavati etičkog kodeksa. Mislim da je to tako zato što je sistem loš, poslodavci ne poštuju zakone, a kada bi bili sankcionisani zbog toga, mislim da bismo i mi novinari imali bolji tretman.

                                                          Jovana Đorđević

            Sada, kada je pokrenula svoj medij, nada se da će joj to omogućiti da se časno bavi svojim poslom i, ako već „radi za male pare, radiće to što voli i na način na koji  misli da treba“.

            -Mislim da  situacija u medijima nikada nije bila gora, bar od kada sam ja počela da radim, a to kažu i starije kolege, ističe Jovana. -Mi u Nišu i na jugu Srbije nismo razmaženi, navikli smo da radimo u surovom kapitalizmu, i čovek se, nažalost, kako na dobre, navikava i na loše stvari. Ipak, smeta mi ta neizvesnost, iako sam sama i imam manje finansijskih problema nego ljudi koji imaju porodicu. Ne možete da rešite  egzistencijalno pitanje, ako, recimo, radite 10 dana za redom vrlo vredno, i po 20 sati, a na kraju nemate za telefonski račun. Ne pada mi na pamet da imam porodicu dok sebe ne obezbedim materijalno. Sa ovim primanjima? Sa ovim statusom? Nikad ne bih dozvolila da moje dete nema ono što sam ja imala.

            -Kako sebe vidim u budućnosti? Verovatno ću biti novinar. Biću novinar, mislim da neću da menjam profesiju. Pošto smatram da se svaki vredan rad isplati, možda sebe vidim u nekoj boljoj poziciji, da eventualno poraste moj medij, pa i moja primanja, da obezbedim sebi neku vrstu sigurnosti. Iskreno, nisam sigurna da će to biti u ovoj zemlji.

            Otišla bi, kaže, istog trenutka kada se ukaže neka prilika, jer misli da ovde nikad neće biti bolje, i da smo, jednostavno,  dotakli dno.

Autor teksta: Marija Filipović

Novinar: Jelena Đukić Pejić

Foto: Saša Đorđević

Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija, dodeljenog u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost Medijskog istraživačkog centra i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru programa podrške: „U vašem Ffokusu“koji izvode Nezavisno udruženje novinara Srbije, Poslovno udruženje Lokal pres i Toplički centar za demokratiju i ljudska prava, u okviru Medijskog programa 2014.