U 18 izbegličkih centara u Srbiji 6.000 ljudi čeka kada će njihov broj doći na red. Čekanje nije lako i svaki dan je isti, vrte se u krug od ustajanja do novog spavanja. Različite nevladine organizacije na mnogobrojne načine pokušavaju da im popune dan, bilo da je reč o neformalnoj školi stranih jezika engleskog, srpskog i nemačkog, bilo da je reč o sportskim ili kulturnim slobodnim aktivnostima poput joge, zumbe, košarke, fudbala, časova gitare.

                                                          Centar za izbeglice u Bosilegradu

Tako je u većim centrima za izbeglice, u manjim centrima na rubovima Srbije poput opštine Bosilegrad, organizacije još uvek nisu stigle. Nema besplatnih časova, muzičkih sekcija, nema filmova na platnu.

U ovoj opštini trenutno boravi 60 izbeglica, mahom porodica sa decom. Među njima i fudbaler iz Avganistana Ali koga bi ovo mesto želelo za trenera svojoj fudbalskoj ekipi. Ali, međutim, ne želi da ostane u Srbiji već igrajući fudbal sa lokalnim stanovništvom čeka svoj dan odlaska za Mađarsku pa dalje.

Isto važi i za Huseina Hasana Alija, Kurda iz Iraka koji je po profesiji frizer, koji u Preševu čeka da se pridruži porodici u Nemačkoj. Zahvaljujući organizaciji Border free, za njega je otvoren frizerski salon u kome radi svaki dan i šiša muškarce. Husein kaže da mu je ovaj rad najveća motivacija da čekanje lakše podnese.

                                                          Husein Hasan Ali

“Dobro je to što radeći ovde mogu da pomognem drugim ljudima da se osećaju bolje s novom frizurom. To mi svakog jutra daje želju da ustanem iz kreveta i pregrmim još jedan dan. Osećam se korisnim. Otvoriću salon kad dođem u Nemačku“, kaže Husein.

Ako bude znao nemački, Husein će kada tamo stigne za početak pre ostvaranja sopstvenog salona moći da radi kod nekog drugog, što mu omogućavaju zakoni te zemlje. Ako ne bude govorio nemački, čekaju ga besplatni časovi jer integracija počinje od jezika.

“Nemačka je omogućila 200 besplatnih časova za izbeglice, a samo neki mogu da dobiju još jedan plaćeni kurs, tzv integracijski kurs, a to su oni koji imaju dobru perspektivu da ostanu u Nemačkoj. Tu spadaju izbeglice iz Sirije, Eritreje, Somalije, Iraka i Irana. Mi imamo dosta izbeglica iz Avganistana, ali oni nemaju pravo na ovaj kurs. Zbog toga se za njih volonterski orgnaizuju kursevi nemačkog jezika ”, objašnjava Kristamarija Veber iz Odeljenja za migrante u Frankfurtu.

                                                          Kristamarija Veber

Od početka izbijanja izbegličke krize, u Nemačku je došlo više od million i dvesta hiljada izbeglica. Kao zemlja koja ima problem sa viškom radnih mesta, znači joj nova radna snaga. Ipak, iako im fali i obrazovani kadar, izbeglice će do takvog posla morati da sačekaju.

“Na početku, jer ne znaju nemački, čiste, rade kod automehaničara, lakiraju automobile. Inženjeri čak nemaju velike šanse. Ali, ako znaju dobro engleski, ili dođu u internacionalnu kompaniju, onda imaju velike šanse da dobiju posao. Ali za posao je svakako potreban minimum B2 nivo znanja nemačkog", rekla je Veberova iz Odeljenja za migrante u Frankfurtu.

Milkica Romić, po poreklu Srpkinja, a koja je zadužena za izbeglice u Sekretarijatu za socijalnu politiku u Frankfurtu, kaže da od ovih sitnih poslova izbeglice ne mogu da žive.

                                                          Milkica Romić

“Mini poslovi su plaćeni od 450 evra i to je zaista malo. Tada mogu da dobiju socijalnu pomoć od 880 evra mesečno u zavisnosti od broja članove porodice”, objašnjava Romić.

Ne postoji tačna statistika koliko izbeglica je dobilo posao u Nemačkoj, kažu u Odeljenju za migrante. Ipak, na poziv Vlade Nemačke za program pomoći izbeglicama da se integrišu, odazvalo se više od 200 poslodavaca. Jedna od kompanija koja se odazvala pozivu je i fabrika Samson u Frankfurtu koja zapošljava ljude iz preko 40 zemalja.

U ovoj fabrici zatekli smo i Hagoba Arzomenijana, dvadesetdvogodišnjeg momka iz Sirije koji je već godinu i po dana u Nemačkoj. Pored engleskog koji govori, naučio je i nemački jezik što mu je pomoglo da dođe do fakulteta, a onda i do prakse u fabrici.

                                                          Hagob Arzomenijan

“Cilj mi je da završim fakultet ovde u Frankfurtu, pored ovoga što radim u Samsonu. Ovde sam veoma zadovoljan. Sebe vidim kao inženjera elektronike i mehanike u Samsonu, međutim, ne mogu još sve svoje ciljeve da ostvarim zbog mojih papira u Siriji, ali radim na tome”, kaže Hagob.

U Nemačkoj se i za praksu dobija plata, kaže Matias Ganz, direktor Samsona, zadužen za radnike.

“Za praksu se dobija manje novca, jer ona znači pola učenje, pola posao. Ipak, posle toga oni koji su prošli praksu postanu kvalifikovani radnici i dobijaju izgledniju budućnost i u kompaniji i van nje. To je vin- vin situacija jer će oni posle imati više novca, a mi boljeg radnika”, objašnjava Ganz.

                                                          Matias Ganz

Dok je Nemačka kao zemlja destinacije morala da razvije sistem šta će raditi sa izbeglicama, Srbija kao zemlja tranzita nema taj problem, jer u Srbiji niko od izbeglica ne želi da ostane. U slučaju da ipak neko to poželi da, Srbija nema razrađenu taktiku šta će raditi u tom slučaju.

U Ministarstvu za rad i socijalna pitanja kažu da ilegalni migranti nemaju pravo ni u jednoj zemlji na zaposlenje, već samo “ona lica kojima je, u skladu sa odredbama vežećeg Zakona o azilu Republike Srbije odobrena međunarodna ili subsidijarna zaštita.”

Čak i u slučaju da dobiju azil, većina njih prvom prilikom napusti Srbiju, kažu u Komesarijatu za izbeglice, a prema podacima Ministarstva, prošle godine je izdato manje od 100 dozvola za azil, a ove godine još nijedna.

Ipak, nije nemoguće da se izbeglice zaposle i u Srbiji na osnovu Uredbe o integraciji koja je doneta krajem prošle godine, kažu u Komesarijatu. Procedura nije nimalo laka, a znanje srpskog jezika neophodno. Ali za to korisnika nema, dodaju u Komesarijatu.

“Oni odlično znaju i kakva su socijalna davanja u Nemačkoj, i kakva je procedura za integraciju, kakve su šanse za posao, kolike su plate i kakav je kvalitet života. Imajte na umu da većina njih tamo ima i rodbinu. Njima je zaista Srbija samo zemlja usput”, objašnjava Ivan Mišković zadužen za odnose sa javnošću u Komesarijatu za izbeglice.

Iako “zemlja usput”, Srbija se može pohvaliti humanošću i odgovornošću, čime se srpsko Ministarstvo socijalne poltike posebno hvali. Zato ne čudi potez predsednika Opštine Bosilegrad Vladimira Zaharijeva da od Vlade Srbije traži još izbeglica mimo onih koje se trenutno tamo nalaze. Osim humanosti koju time pokazuje, to bi značilo i razvojnu šansu za Opštinu, angažovanje novih ljudi koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Zaharijev kaže da umesto kroz probleme, migrantsku krizu vidi kao mogućnost za poboljšanje infrastrukture, za bolje puteve i sređene objekte koji će nakon što izbeglice odu dalje, ostati stanovnicima tog mesta.

Autor priloga: Jelena Đukić Pejić

Ovaj tekst nastao je zahvaljujući projektu Medijske posete EU koji finansira Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga British Council.