Na samom vrhu Bora izvire potok, a u gradu mu se priključuju sve otpadne fekalne kanalizacije i otpadne vode iz rudnika – to je Borska reka, danas najzagađenija reka u Evropi. Crna i isprana tečnost u kojoj više nema živog sveta uliva se u Timok, i dalje u Dunav, pa su ekološke posledice po grad, okolinu i druge reke nemerljive.

Meštani kažu da je ova reka oduvek zagađena. Stariji stanovnik sela Slatina pored Bora, Aleksa Janošević, kaže da se ne seća da je ona ikada drugačije izgledala.

“Leti strašno smrdi. Meni je kuća odmah pored reke i ne možeš da sedneš uveče u dvorište da popiješ kafu. Smrde fekalije. Nekad su tu bile vrbe pored reke, a sad je to sve pirit, sve je zagađeno”, kaže on i dodaje da se seća priča koje su mu pričali baba i deda: kad su bili deca, kupali su se u njoj, tada je Borska reka bila čista.

“Deda mi je isto pričao da su u jesen iz reke zalivali baštu sa kupusom. Posle kad je počeo RTB prvo je bila malo žućkasta, a onda samo prljava voda. Sad od poljoprivrede nema ništa. Ne smem ašov da zabodem, sve je pirit. Ne može ništa tu ni da se poseje, niti bi tu išta moglo da se rodi. Pirit je svuda”, objašnjava meštanin.

Od nastanka grada do nestanka reke

Gradonačelnik Bora Aleksandar Milikić u ranijoj izjavi medijima naveo da je pored toga što je Borska reka od potoka postala reka “zahvaljujući” otpadnoj fekalnoj kanalizaciji iz grada, drugi ubojiti zagađivač rudnik. U tom gradu proizvodnja bakra počela je 1903. godine i tada je prema njegovim rečima počelo i zagađivanje.

Grad je međutim, 2018. godine pokrenuo projekat za izgradnju fabrike za preradu fekalnih opadnih voda, ali ta fabrika još uvek nije izgrađena. Prema rečima gradonačelnika, kada je država bila vlasnik RTB Bora, nije vodila računa o ekološkom uticaju na okolinu, i nada se da će se to promeniti sada kada je prepoznala ekološki problem ovog kraja. Posebno što sada ima strateškog partnera, kinesku kompaniju “Ziđin”.

Međutim, ova kompanija je od Privrednog suda u Zaječaru već dobila kaznu za zagađenje vazduha nakon inspekcije Ministarstva za zažtitu životne sredine i brojnih protesta Borana. Suđenje se nastavlja zbog žalbi na donetu presudu, a ostaje otvoreno pitanje da li kineska kompanija ima obavezu u svom poslovanju da vodi računa o ekologiji, kako bi trebalo prema zakonima EU.

Rešenje do 2025?

Ministarstvo zaštite životne sredine u Srbiji postoji od 2017. godine i još na početku je među svoje primarne ciljeve stavilo rešavanje višedecenijskog problema zagađivanja voda Srbije, izgradnju postrojenja za preradu otpadnih voda i regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom.

U odgovorima koje smo ranije dobili od ovog Ministarstva navodi se da je rok za dostizanje graničnih propisanih parametara u vodi poslednji dan 2025. godine, kao i da je po pitanju poglavlja 27 upravo prerada otpadnih voda jedan od najznačajnih problema u oblasti zaštite životne sredine.

Takođe, u nedavno izdatom saopštenju iz oktobra ove godine navodi se da je za državni program “Srbija 2025” izrađena projektno – tehnička dokumentacija za izgradnju 29 postrojenja za preradu otpadnih voda i 11 za preradu komunalnog otpada.

Tigar Pirot primer za odgovornost prema prirodi

Dok se grad Bor nada pomoći države i odgovornosti kineske kompanije, južnije u Srbiji, Pirot već godinama unazad nema ekološke probleme, upravo zahvaljujući odgovornosti njihovog giganta.

Kompanija Tigar Pirot,  stožer privrede tog mesta unela je brojne novine u svoje poslovanje, pa su novi vlasnici prekinuli štetno delovanje na okolinu, bez obrzira na to što je gumarska industrija važila za velikog zagađivača.

„Naši kupci zahtevaju visoke standarde, tako pored socijalnih standarda i zadovoljstva radnika imamo ispunjenost i eko-standarda i poštujemo ekološka pravila. Iako gumarstvo pripada sektoru prljave tehnologije, u samoj fabrici ne generišu se nikakvi opasni otpadi, otpadne vode i drugi materijali koji mogu da budu opasni po životni svet i okolinu. Tako da sam i sa te strane ponosan da nismo generator opasnih materjala, među prvima u Pirotu smo prešli na gas tako da ne emitujemo štetna zagađenja ni tim putem“, za MIC priča generalni i izvršni direktor fabrike Tigar a.d. Vladimir Ilić.

U tri fabrike od kojih se jedna bavi proizvodnjom obuće, druga proizvodnjom hemijske opreme, a treća proizvodnjom tehničke gume, sa grejanja na mazut i ugalj prešli su pre tri godine. Pored toga što ne ispuštaju štetne materije u vazduh, direktor Ilić kaže da fabrika ne ispušta ništa štetno ni u vodu.

 „Što se naših proizvoda tiče nemamo opasne materjale, radi se od kaučuka, naša laboratorija ispituje sve ono što ulazi u sastav proizvoda, otpad koji se eventualno javi skladišti se na adekvatan način i ne završava u prirodi“, tvrdi Ilić.

Kompanija Tigar a.d. posluje već 85 godina. Preko 75 posto obuće, ručno izrađene u pogonima u Pirotu, završava na inostranom tržištu. Specijalizovanu obuću nose švedska, finska i estonska armija jer trpi temperature i do -70 stepeni. Tigrovu obuću nose i NATO trupe, ali i vatrogasci širom sveta, u kojoj mogu da hodaju kroz otvoren plamen.

Tekst: Milica Milojević Kostić i Jelena Đukić Pejić

Foto: Saša Đorđević

Tekst je deo projekta "Ekološki koraci" koji je podržan od strane Ministarstva za kulturu i informisanje u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u 2020 godini.