Vanja Stojanović je ostvario svoj dečački san i postao biolog. Još na početku studiranja je znao čime želi da se bavi, laboratorijskim istraživačkim radom sa ćelijskim kulturama. To ga je, kaže, oduvek fasciniralo, pa je osnovne i master studije završio u roku od pet godina. Želeo je za sebe i dalje usavršavanje.  

“Oduvek sam imao želju za usavršavanjem u svojoj oblasti, a u našem okruženju to ne bih mogao, jednostavno takvi uslovi još uvek ne postoje u našoj zemlji“, kaže nam Vanja koji je na master studijama u Nišu radio sa tzv. HeLa ćelijama, ćelijama raka grlića materice, pa je nakon magistriranja konkurisao i dobio stipendije u tri različite zemlje, Austriji, Poljskoj, i Francuskoj.

Odlaskom u Francusku na Univerzitet Monpelje 2013. godine, ostvario je još jedan dečački san. Tamo je dobio mogućnost da radi sa nano česticama, i da tri godine kasnije doktorira na temu „Nano čestice poroznog silicijuma za preciznu dijagnostiku i lečenje kancera male veličine“.

„Imao sam prilike da se upustim u problematiku razvoja nano čestica, njihovog korišćenja na živim organizmima, tačnije, ja sam radio na živim ćelijama“, objašnjava tridesetdvogodišnji doktor biologije. Ističe da je prednost doktoriranja u inostranstvu višestruka, jer kako kaže, doktorske studije u Francuskoj se u mnogome razlikuju od naših.

„Nema zastoja u radu, nema zastoja u čekanju materijala, zato i može da se doktorira u roku od tri godine. Sve nam je dostupno svaki dan, i to je još jedan razlog zašto sam želeo da se usavršavam u inostranstvu. Ispiti ne postoje, već se na kraju godine prolaze neki delovi kako bi se videlo koliko smo napredovali u toku godine, ali to nisu klasični ispiti. Pored toga, omogućen je taj praktični rad. Pristup laboratoriji je 24 sata, vreme sami određujete, a kada nije bilo slobodnih instrumenata danju, odlazio sam i noću u laboratoriju“, kaže on i dodaje da je to sasvim normalna praksa za jednog doktoranda. Još jedna važna razlika je to što se u inostranstvu doktorandi kroz praktičan rad usko specijalizuju iz određene oblasti.

Imao je sreću da u njegovoj grupi naučnika bude jedini stranac među Francuzima, i da niko sem mentora nije govorio engleski jezik. Zato je u roku od 6 meseci već počeo da govori dovoljno dobro da bi komunicirao da bi komunicirao sa kolegama, a za ta tri godine života u Francuskoj, jezik je odlično usavršio.

Pre nego što je došao do samog završetka doktorskih studija, ovaj mladi naučnik planirao je i post doktorske studije. Opet je konkurisao, a ovog puta put ga je odveo u Lisabon. Nakon projekta koji je trajao šest meseci, poželeo je da se vrati u Srbiju.  

„Jednostavno sam se uželeo Srbije, bio sam previše dugo odsutan. Bilo je mi divno u svakom pogledu, ali sve mi je nedostajalo. Morao sam da se vratim“, kaže on.

Pročitajte još "Nemačka je opcija,ali rad u svojoj zemlji je ipak lepši"

Nadao se da se za vreme njegovog odsutva situacija u Srbiji ipak promenila, ali povratak mu je doneo nove probleme. Traganje za poslom je svakako jedan od njih. Za dve godine je u Srbiji, posao je tražio čak šest meseci. Našao ga je u struci u jednoj privatnoj kompaniji. Ipak, trenutno je nezaposlen.

„Gledajući svoj primer, ali i kada posmatram ostale ljude, svi se suočavamo sa istim poteškoćama u traženju posla. Tamo je potpuno drugačija klima u odnosu na zapad kome svi težimo. Mislim da ako želimo da dostignemo taj nivo, da moramo da gledamo druge kako to rade, da učimo od njih i da prisvojimo ono što je dobro. Neuporedivo je teže traženje posla u Srbiji, naročito u struci i naročito kada si usko specijalizovan za nešto i sa time se suočavaju svi“, kaže Vanja za MIC i dodaje:

„Šteta je da mladi ljudi rade po fabrikama sa fakultetskim diplomama, umesto da im se omogući dalji razvoj. Mislim da se premalo ulaže i u obrazovanje i u obezbeđivanje uslova da ti ljudi steknu praktično znanje, jer ni jedno znanje ne može da se stekne samo iz literature. A praktični rad i uslovi za rad kod nas ne postoje. Mislim da je najveći problem to što naša zemlja nije zainteresovana za stručnjake, jedno je što se pri zapošljavanju gledaju drugi kriterijumi, a drugo što mi u Srbiji nemamo institucije i privatne firme na tom nivou gde bi takvi stručnjaci mogli da rade“, smatra mladi naučnik.

Povratak u rodni Niš ipak nije doveo do kajanja. Jedan razlog za to, naš sagovornik sa ponosom ističe. „Ne kajem se što sam se vratio jer sam tada upoznao svoju suprugu sa kojom imam ćerku Sofiju, i to je zaista jedini razlog zašto mi nije žao. Ali da nije toga, bilo bi mi žao. Zaista“, priča nam sa osmehom.

Iako je svestan mogućnosti da sa porodicom ode opet u Francusku, Vanja i njegova supruga žele da daju šansu svom gradu i svojoj zemlji i pokušaju da ostvare u Srbiji normalan i dobar život. „Samim tim što sam se vratio, govori da ne jurim za novcem ili nekim luksuzom. Želim normalan pristojan život, i sebe ovde vidim u visokoobrazovanim institucijama poput fakulteta, ili u nekoj bolnici. U Srbiji je to sve što bih ja mogao da radim, ali bih rado to radio i ostao ovde“, kaže on.

Autor: Jelena Đukić Pejić

Tekst je deo projekta "Možeš i da ostaneš" koji je podržan od strane Uprave za kulturu grada Niša u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u 2020 godini.