Svakog utorka u kolicima jedna Vranjanka dolazi na radionice Udruženja obolelih od multiple skleroze. Već 12 godina živi sa dijagnostikovanom bolešću, a Udruženju radi ono što je za nju najvažnije: vežba finu motoriku i pokrete ruku radeći dekupaž i druži se sa ženama poput nje.  

Prvo je to bio hobi, potom deo rehabilitacije, a sada ona i njene prijateljice iz Udruženja uspevaju svoje proizvode i da prodaju. To je za njih posebno važno, kaže Gordana Stojanović, predsednica Udruženja obolelih od multipleskleroze u Vranju koje broji 79 članica.

“Bolest je takva da češće napada žene, u odnosu 3:1. A mnoge od tih žena imaju velike probleme u braku, neke muževi ostavljaju jer ne mogu da se pomire sa tim da im žena jednog trenutka bude dobro, a sledećeg trenutka bude osoba koja ne može sama da se kreće. To je jako teško. I ovaj rad rukama koji ovde imaju puno im pomaže, vežbaju finu motoriku i to uz druženje. To je od izuzetnog značaja za njih, osećaju se korisnim članovima društva”, ističe Gordana Stojanović.

Iako vremenom sve više zavise od tuđe pomoći, za ljude sa invaliditetom je važno da imaju svoje prihode. Mnogi nemaju tu mogućnost i uskraćeni su za osnovne stvari. Dodatni problem je što u takvim okolnostima nisu zaštićeni ni zakonom.

Pojam nasilja u Srbiji podrazumeva fizičko nasilje, kasnije i psihičko, ali retko ko spominje ekonomsko nasilje, objašnjava advokatica Maja Glušćević koja je svoju karijeru posebno posvetila ovakvim slučajevima. I mladi i stari mogu biti žrtve ekonomskog nasilja, kaže ona za MIC, ali stari, posebno osobe sa invaliditetom su posebno ugrožene.

„Što se tiče starije populacije, penzionera, oni trpe nasilje samim tim što ne mogu da se staraju o sebi. Prvo, deca ih teraju da im prepišu kuću, a onda ih stavljaju u domove. Ekonomsko nasilje često podrazumeva i vid psihičkog i fizičkog nasilja. Nasilje je i kada deca ne vode brigu o roditelju, uzimaju mu penziju ili ga uslovljavaju da im prepišu kuću, onda ga zanemare“,  objašnjava advokatica Gluščević.

U svojoj praksi, ona savetuje starije da se obezbede ugovorima koji im garantuju da neće biti napušteni ili odvedeni u dom ukoliko ne žele.

„Najgora je psihička tortura. Ako s nekim živite i svaki dan trpite šikaniranje, vi trpite nasilje. Ljudi o tome slabije govore. Bilo je slučajeva gde su dolazili u kancelariju i kažu da žele da prepišu deci imovinu, ali videlo se da ipak ne žele. To je i psihičko i ekonomsko nasilje. Onog trenutka kada prepišu imovinu, bivaju napušteni o njima se niko ne brine. Obično insistiramo na tome da je to želja i volja klijenta, pokušamo to da utvrdimo“, dodaje ona.

To što zakon ne prepoznaje ekonomosko nasilje, Maja Gluščević vidi kao veoma značajan problem i veliku rupu u sistemu. „Da bi pred sudom procesuirali nasilje u porodici, ono mora da bude okarakterisano kao fizičko nasilje. Ekonomsko nasilje je prisutno, ali nije definisano. To bi trebalo promeniti u zakonu da podrazumeva, kako fizičko, tako i psihičko i ekonomsko, i država bi trebalo tačno da definiše i ove vrste nasilja da ja kao advokat mogu da zaštitim žrtvu“, smatra Gluščevićeva.

Pročitajte još:https://www.mic.org.rs/stop-nasilju/item/1309-zdravstveno-zanemarivanje-starih-najcesci-vid-nasilja

Dr Filip Mirić, naučni saradnik na pravnom fakultetu u Nišu je viktimolog. Slaže se da je neophodno zakon popraviti i promeniti, posebno što formalni okvir za pomoć i institucije kao što su Centar za socijalni rad i Gerontološki centri nije dovoljan.

„Probleme imamo unutar porodice, jer deca brigu o roditeljima prepuštaju samo tim centrima. Imamo psihičko nasilje koje nije vidljivo, ogleda se u vređanju, omalovažavanju, ne ostavlja fizičke posledice, ali ostavlja psihičke na duši osobe. Mladi ne shvataju da odnosom prema starim licima danas, određuju svoju budućnost sutra“, smatra dr Mirić.

Mirić dodaje da osim zanemarivanja i zlostavljanja u okviru porodice, osobe sa invaliditetom trpe i zlostavljanje pojedinih institucija. Dodaje da se o ekonomskom nasilju nad starima malo piše.

„Šta je ekonomsko nasilje - sprečavanje starog lica da koristi svoje zakonite prihode u vidu tuđe nege, penzije ili korišćenje tih prihoda nenamenski. Imamo situaciju da stari ljudi koji su zaradili novac izdržavaju svoju decu, ili im ona oduzimaju novac“, kaže dr Mirić i naglašava vrlo značajnim to što Srbija nema podatke o broju žrtava starih sa invaliditetom.

„Nemamo čak ni opšti podatak jer nemamo registar. Pitanje na popisu je bilo fakultativno, a javni interes o utvrđivanju tačnog broja prevazilazi privatni interes. Te osobe su često zavisne od drugih, emotivno, finansijski, fizički. A upravo je zavisnost najplodnije tlo za viktimizaciju i za nasilje. Često je nasilje predstavljeno kao porodična tajna i zadatak društva, kriminologa i viktimologa je da te slučaje izvučemo iz tamne brojke i podignemo društvenu svest“, smatra Mirić.

„Treba raditi na prevenciji o podizanju svesti o značaju starih lica i osoba sa invaliditetom. Ove dve kategorije se prepliću jer starenje je neumitan proces, često nosi invaliditet, a i osobe sa invaliditetom stare. Mi kao društvo u vrednosnom sistemu nismo stvorili uslove za prevazilaženje jaza između mladih i starih, a to stvara uslove za nasilje“.

Filip Mirić kaže da bi registar omogućio puno toga, a pre svega bismo znali tačan broj osoba po kategorijama, što bi za „bilo koju aktivnu državnu politiku“ bilo značajno.

Ipak, pravda nije nedostižna u slučajevima ekonomskog nasilja čak iako zakon ne prepoznaje ekonomsko nasilje kao klasifikaciju nasilja. U praksi advokatske kancelarije Glušćević, naša sagovornica je ponosna na jedan pozitivan ishod po jednu baku.

„Jedna starica je ugovorom o doživotnom izdržavanju htela da pokloni imovinu komšijama jer su brinuli o njoj. U nekom trenutku mi smo taj ugovor napravili i overili, ali u međuvremenu, u roku od mesec ili dva, odnosi su se poremetili. Ona je tvrdila da oni više o njoj ne brinu kao ranije od kako je napravljen taj ugovor. Mi smo taj ugovor raskinuli i to vam je jedan od klasičnih primera ekonomskog nasilja“, zaključuje Gluščevićeva.

Autori: Jelena Đukić Pejić i Milica Milojević Kostić