Primena zakona o sprečavanju nasilja u porodici prema tvrdnjama institucija dobro funkcioniše, pa je u Nišu u 2019. godini izrečeno stotinak manje hitnih mera u odnosu na 2018. godinu kada ih je bilo ukupno 1.000. Na nivou Srbije, situacija je slična, ali u organizaciji Autonomni ženski centar tvrde da su posledice pandemije korona virusa ipak značajno uticale na povećanje broja prijava za nasilje. Prema njihovim podacima, telefoni su im zvonili tri puta više nego inače.  

Od početka pandemije, žene iz cele Srbije tražile su podršku i pomoć od Autonomnog ženskog centra, jer nisu znale kako da se izbore sa nasiljem u porodici. Nasilje najteže prijavljuju stariji, zbog čega je, kako smatraju u ovoj organizaciji izuzetno važno da istu poruku šalju i država, i mediji i nevladin sektor – da žrtva nije sama i da nije kriva.  

“Tokom 2020. godine SOS telefonu Autonomnog ženskog centra se javilo oko osam odsto žena starosti iznad 60 godina. Žene se javljaju sa problemima različitih vrsta nasilja – fizičko, psihološko, seksualno i ekonomsko nasilje, ali su najteže pogođene ekonomskim nasiljem jer su položaju zavisnosti od strane svojih najbližih, odnosno supružnika, dece, koji su neretko i osobe koje čine nasilje”, kaže Jovana Markulić iz Autonomnog ženskog centra.

Foto: Fejsbuk - Autonomni ženski centar

Praksa im je pokazala da žene često ne prepoznaju da su žrtve, jer nije imao ko da ih nauči. Zato su pokrenuli kampanju „Mogu da neću – Ljubav nije nasilje!“, kroz koju  Autonomni ženski centar uči mlade da prepoznaju nasilje, kako partnersko tako i ono u digitalnom svetu.

Edukuju mlade ali i one starije, jer često baš ta starija populacija ne ume da koristi nove mreže i tehnologije i pronađe prave informacije o mestima podrške.

“Žene starije dobi imaju poteškoće u korišćenju novih tehnologija, pa time i bivaju uskraćene za bitne informacije, odnosno na koji način mogu da prijave nasilje, kao i da postoje servisi organizacija civilnog društva koje pružaju različite vidove podrške i usluge ženama i starijim osobama”, ističe Markulićeva.

 U Autonomnom ženskom centru naglašavaju da bi institucije mogle doslednije da primenjuju različite metode i instrumente koje koriste za procenu rizika od ponavljanja nasilja, težeg povređivanja ili čak ubistva, kao i da primenjuju feminističke principe, što znači da pokažu više razumevanja prema ženama žrtvama nasilja, da joj jasno poruče da ona nije kriva, već da je odgovoran nasilnik. 

Foto: MIC

Smatraju da mnoge žene ostaju uz nasilnike jer ne mogu same da izdržavaju sebe, a često i decu, i da je najopasnije to što su od početka korone morale mnogo više vremena da provedu u kući.

“Čini mi se da pored straha koji je bio vezan za egzinstenciju i opstanak u navedenoj novonastaloj situaciji, dodatni strah žrtvama je doprinela činjenica da su nužno morale provoditi više vremena sa nasilnicima u svojim kućama zbog epidemioloških mera i obaveznog karantina. Kod većine je bila prisutna tenzija i strah, koji su bili okidači za intenziviranje nasilja, a  zatvorenost institucija, policijski čas, te izostajanje jasne poruke žrtvama da mogu prijaviti nasilje bez obzira na prisutnost epidemioloških mera, doveli su do porasta nasilja nad ženama”, zaključuje Jovana Markulić.

Zatvorene u krugu nasilja, žrtvama su mediji često jedini izvor informisanja i zato je važno da šalju konkretne i jasne poruke. Na taj način problem koji se ranije smatrao privatnom stvari obelodanjuje se kao društveni fenomen na koji treba da reagujemo svi mi kao pojedinci i pojedinke, ali i država, saglasne su sagovornice MICa, Sanja Pavlović, Maja Čečen i Jovana Gligorijević, predstavnice grupe Novinarke protiv nasilja, koja broji više od 70 članica u Srbiji.

Foto: Fejsbuk - Novinarke protiv nasilja nad ženama

Ova grupa radi na usmeravanju novinara o informisanju o nasilju i kako kažu, već godinama unazad problemi u medijskom izveštavaju se najčešće vezuju za otkrivanje identiteta i privatnosti žrtve, kao i za senzacionalističko pristupanje temi i izveštavanje o konkretnim slučajevima, umesto o fenomenu nasilja kao takvom. Međutim, dodaju da se situacija popravlja.

“Primera radi, polovina od ukupnog broja medijskih objava tokom 2019. godine otkrivala je identitet žrtve, dok je u 2020. taj procenat smanjen na 38%, dok je procenat onih koji su 2019. koristili senzacionalističke izraze bio 40%, a 2020. godine je pao na 35%. Ipak, uočavamo i da neki problemi opstaju ili čak postaju sve teži - primera radi, 28% objava 2019. godine sadržalo je neadekvatne i stereotipne fotografije/video zapise, a 2020. godine ovaj procenat je bio 36%”, objašnjavaju novinarke.

Naše sagovornice kažu da je pred njima i dalje veliki posao koji mora biti sveobuhvatan i podsećaju da je uloga medija da iznosi statistiku, govori o slučajevima koji su od interesa za javnost, ali na način da čuva dostojanstvo žrtve, da pruži informacije i edukuje i javnost i žrtve.

Dodaju da medijsko izveštavanje o nasilju u zavisnosti od načina izveštavanja može da utiče dvojako na one žene koje nasilje doživljavaju, na šta mora da se obrati velika pažnja.

“Sa jedne strane, može uticati na stvaranje utiska da žrtvama niko ne veruje, da će one uvek biti okrivljene za ono što im se dešava, da institucije nikada ne rade svoj posao i da nema smisla obraćati se bilo kome u takvim okolnostima. Sa druge strane, ono može imati i motivišući i ohrabrujući efekat, može joj pružiti informacije kada je u posebnom riziku, kome može da se obrati, kako da napravi sigurnosni plan za odlazak od nasilnika, šta da očekuje u institucionalnom procesu”, ističu Novinarke.

Naše sagovornice ističu da je od početka rada Grupe došlo do boljeg razumevanja kompleksnosti problema i pristupa različitih činilaca u brojnim razgovorima sa institucijama poput tužilaštva, policije, socijalnih službi, ali i nevladinim organizacijama.  Dodaju, međutim, da je pandemija usporila te procese.

Sa početkom pandemije, institucije su se fokusirale na novi akutni problem, te je saradnja i razmena informacija sa predstavnicima države zamrla. Međutim, Novinarke protiv nasilja kažu da su svesne neophodnosti saradnje sa svim činiocima u odgovoru na ovaj veliki društveni problem, te da će nastaviti da insistiraju na organizovanju ovakvih razmena čim prilike to dozvole.

Autori: Jelena Đukić Pejić i Milica Milojević Kostić