Bojan i Jelena iz Bojnika u okolini Leskovca su biološki roditelji Darku (14) i Jovani (9), a već 4 godine su hraniteli Mileni (15) i Najdanu (9) Zečirović, kojima je ovo druga po redu hraniteljska porodica.

Iako je Milena najstarija, kada je došla u ovu porodicu pre 4 godine nije umela ni da čita ni da piše, pa umesto u prvi srednje sada ide u 6. razred osnovne škole.

„Slova nije znala, nije znala da broji, puno smo toga  s njom radili. Sad lepo i piše i čita, lep rukopis ima, i  da računa, i tablicu množenja, i sve. Baš mi je drago što je tako, jer smo mnogo truda svi u kući uložili da se ona vrati školi i obavezama.“ – objašnjava mama Jelena.

Kako su Jovana i Najdan u istom odeljenju, oboje kažu, bolje se slažu u školi nego kod kuće. Ipak, i u kući Ametovića vlada prava porodična atmosfera sa puno dečje graje i smeha. Svi su uveliko navikli jedni na druge, sve rade zajedno, a posebno domaće zadatke, u čemu im najviše pomaže Darko koji će ove godine završiti osnovnu školu.

„Sve pitam Darka jer je on sad 8. razred i on zna. Najviše oko matematike mi pomaže, to mi ide teže, biologija i srpski su mi najlakši, a i ostale predmete mi on pomaže“ – kaže Milena Zečirović. I njen mlađi brat Najdan, koga su Ametovići prozvali Laki, srećan je zbog činjenice da ima starijeg brata i zbog škole, ali i drugih aktivnosti.

„ Najviše mi pomaže matematiku, pošto mi je ona najteža. – Šta ti je najteže u matematici? –Svi zadaci. Mislim, nisu svi, malo nešto.. nešto znam, nešto ne. Sve me uči. Nauči mei  da se igram na kompjuteru, da igramo fudbal, košarku.. sve.“

Od kako je došao sa sestrom u hraniteljsku porodicu, Laki i Milena su prvi put u životu otišli i na more. Oboje su puni anegdota sa svojih putovanja, ali i sa raznih drugih zajedničkih aktivnosti. Darko nam priča kako je naučio Lakija da vozi bicikl:  „Prvi put kad je seo na bicikl, ja sam ga pogurao, a on je posle 2 – 3 metra pao na zemlju. Al bila je manja bicikla, nisam hteo da mu dam veću, jer od veće visine možda će više da se povredi. I držim ga pozadi za gepek, i on polako, misli da sam vozi, u stvari mu ja nazad održavam ravnotežu da ne bi pao. Bio je srećan. Posle dve tri nedelje je naučio sam da vozi i sad vozi bolje od mene. Laki za sad bolje vozi bicikl, a ja bolje plivam“.

Laki obećava da će tako biti još samo do sledećeg leta kada ponovo budu išli i na more i na bazen. Bojan i Jelena kažu da uživaju što se sva deca dobro slažu, kako sami kažu, kao najrođenija. Dodaju da je bio veliki izazov za njih da prilagode svoju decu njima i obrnuto, ali svi postignuti rezultati dokazuju da su uspeli u tome. Kažu, nije teško biti hranitelj.

„Mi smo to zapravo hteli, želeli. Hteli smo da nekoj deci damo topli dom, da im damo neki porodični život, da osete šta to znači, i iz tog razloga smo odlučili da uzmemo to dvoje dece i da žive sa nama.“ – kaže Bojan Ametović, a njegova supruga Jelena dodaje da su i njihova deca bila presrećna zbog te ideje jer će stalno imati društvo za igru.

Upravo je to jedan od bitnijih faktora koji utiču na odluku socijalnih radnika ko može biti hranitelj, kaže Violeta Blagojević, direktorka Centra za porodični smeštaj i usvojenje u Nišu. Prema njenim rečima, strogo se vodi računa pri proceni potencijalnih hranitelja koji pre svega ne smeju biti lišeni roditeljskih prava prema svojoj biološkoj deci, ne smeju biti optuživani niti osuđivani za različita krivična dela, ne smeju biti pod starateljstvom već radno sposobni i ne smeju da boluju od bolesti koje mogu da ugroze bezbednost i sigurnost dece. Pored obuke koju hranitelji moraju da prođu, posebno je važno da su motivi hranitelja humani i da žele da kada prime dete ono zaista postane član porodice.

„Dete koje se smešta u hranieljsku porodicu  nije gost, nije autsajder, ono postaje član i ne postoji kutak u toj porodici i u toj kući u koji ono ne može da uđe. Razgovor koji se obavlja sa hraniteljima, ne obavlja se samo sa hraniteljskim parom već sa čitavom porodicom jer je jako važno, zato i govorimo o porodičnom smeštaju, da i biološka deca potencijalnih hranitelja prihvate bavljenje hraniteljstvom za svoju porodicu jer oni treba da predstavljaju braću i sestre, odnosno jedno porodično gnezdo, isto gnezdo za dete koje bude došlo u njihovu porodicu.“ – naglašava Violeta Blagojević.

Centar za porodični smeštaj i usvojenje u Nišu pokriva ukupno 17 opština, oko 450 porodica koje su dobile decu kao hranitelji i još 80 koji trenutno nemaju dete. Dece koja čekaju svoju hraniteljsku porodicu nema, dok postoji određeni broj dece sa smetnjama u razvoju, a najčešće sa Daunovim sindromom koje hraniteljske porodice ne žele, koje u roku od godinu dana mogu i da izgube licencu za hraniteljstvo. Prema rečima Violete Blagojević, direktorke centra za porodični smeštaj, različiti su motivi hranitelja, ali su najčešće humani, dok su razlozi koji dovode do oduzimanja dece iz bioloških porodica najčešće siromaštvo i sve ono što ono može da proizvede poput nasilja u porodici, alkoholizma i sl.

Za hraniteljstvo kao mesečnu nadoknadu od države hranitelj prima oko 14.000 dinara plus plaćene poreze, doprinose, zdravstveno i socijalno osiguranje dok za mesečno izdržavanje deteta hranitelji primaju oko 23.000 dinara od čega 3.000 ide na dečiji džeparac. Od skoro 700 dece na evidenciji Centra za porodični smeštaj, preko 500 je školskog uzrasta, a 40oro njih su studenti, zbog čega i posle 18.-e godine, neki od njih ostanu u sistemu hraniteljstva dok ne završe školovanje, nađu posao i postanu svoji.

Piše Jelena Đukić Pejić

Foto Saša Đorđević