Anika Žober je iz Nemačke, Šinga Čikura je iz Velike Britanije, Širen Rahmani iz Saudijske Arabije, a Kumar Satis iz Indije. Oni su kolege na Medicinskom fakuletu u Nišu. Anika ima 37 godina i na Medicinskom fakultetu je na trećoj studijskoj godini. Upisala je engleski program za strane studente koji je u Nišu započet 2019. godine. Nakon srednje škole koju je završila u Nemačkoj, godinama je radila kao medinska asistentkinja na različitim odeljenjima poput maksilofacijalne hirurgije, onkologije, pedijatrije i slično.

Oduvek je želela na studije, ali ne u Nemačkoj, i to iz više razloga: u Nemačkoj je školarina niska ili je nema, ali troškovi života su preveliki; priče njenog profesora matematike iz srednje škole koji je došao iz Srbije još tada su je uverile da je Srbija posebna zemlja; na kraju, drugi najbolji strani lekari u Nemačkoj su iz Srbije “i mora biti da ima nešto iza toga”, priča nam Anika zašto je želela da dođe baš u Srbiju.

 Iz Nemačke ciljano u Srbiju

“Istražila sam to i našla da se u Srbiji prati Bolonjski princip što je jednako nemačkom edukacionom sistemu, i drugo, delimo ovaj zapadno – balkanski dogovor koji je prihvatanje diplome sa obe strane. Razmislila sam i shvatila da mogu da imam samo prednosti u ovome”, kaže ova Nemica i dodaje da se ipak plašila da li može na engleskom jeziku da polaže prijemni ispit, a primaju samo 25 kandidata.

Anika Žober

“Bila sam presrećna što sam bila sa dobrim rezultatima i što sam dobila poziciju u tih 25 mesta. Puno volim to što se uči u malim grupama, tako da je povezanost profesora i studenata veoma bliska, imaju dovoljno vremena za nas, da nam objasne stvari ako nam nešto nije jasno i ovo je velika prednost za sve nas ovde”, kaže Anika, koja je među prvim stranim studentima na niškom Medicinskom fakultetu. Kasnije ih je došlo još, ali ratom u Ukrajini, sve se značajno promenilo. Grad na jugu Srbije sada je pun mladih ljudi iz različitih krajeva sveta.

Životni preokreti tokom školovanja u Ukrajini

Kada je dvadesetogodišnji Šinga Čikura odlučio da bude četvrta generacija lekara u porodici, studije medicine upisao je u Ukrajini. Kaže da u Velikoj Britaniji ima premalo mesta, a previše konkurencije. Na šestoj godini studija pri samom kraju fakulteta, započeo je rat. Šinga se našao u očaju, priča on. Nakon više dana provedenih na granicama, otišao je kući u Veliku Britaniju.  

Šinga Čikura

“Mislio sam da je to to, pokušao sam da se prijavim u više država, u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i svi su mi rekli da mogu da mi dopuste da studiram, ali samo od početka, od prve godine. Bio sam veoma razočaran, mislio sam da sam izgubio vreme”, priseća se ovaj sada dvadesetsedmogodišnji mladić. Onda je saznao da postoji još opcija.

“Kada sam pomislio na Srbiju, mislio sam u istočnoj Evropi je, blizu Ukrajine, moguće je da će biti rata, ali pogledao sam detalje i popričao sa nekima koji su već ovde i svi su rekli da je sve super i da nema problema. Moja druga opcija bila je Rumunija, ali svi su mi rekli toliko dobrih stvari za Srbiju, i evo me ovde sad”, zadovoljno priča.

Godina studija na osnovu položenih ispita

Najveće zadovoljstvo je to što upisom na Medicinski fakultet u Nišu nije krenuo od početka, već od pete godine, o čemu je odlučivalo Naučno – nastavno veće fakulteta, i to na osnovu do sada položenih ispita. Tako je kaže, izgubio samo jednu, a ne sve godine studiranja. Isto je i sa ostalim sagovornicima.

Širin Rahmani iz Saudijske Arabije sada ima 22 godine i zajedno je sa kolegom iz Engleske na petoj godini. Za razliku od njega, ona je još ranije htela da napusti Ukrajinu i dođe baš u Niš jer joj se dopalo ono što je videla na sajtu fakulteta – veliki broj publikacija profesora i kako kaže, dobar renome fakulteta. Smetala joj je i surova ukrajinska zima. To je bilo 2021. godine, a kako je engleski program bio tek u začetku, nije mogla da pređe u istu godinu koju je pohađala u Ukrajini. Onda ju je zadesio rat. Trka za dokazima o završenim godinama fakulteta, trka za slobodnim letom iz Kijeva, trka do skloništa za vreme napada i tako ukrug.

Širin Rahmani

“To je bio strašan period mog života, jer posle sam imala PTSP, i sada kada čujem vatromet, uvek sebi kažem – to je samo vatromet. Čak i sada situacija između Srbije i Kosova, uvek imam u delu glave misao da nešto može da se desi, nadam se da neće ništa, ali ta misao stoji tu”, priča Širin vrlo prisebno, ali vidno potreseno. Još za vreme boravka tamo, spas je tražila u mejlovima iz Niša koje je pisala par godina  ranije.  

“Ponovo sam da li je još uvek moguće da se transferujem, profesor sa kojim sam tada razgovarala je rekao da definitivno mogu i da će biti još dosta studenata koji će se prebaciti iz Ukrajine i da će napraviti novu godinu za nas. Prvo sam bila veoma skeptična jer sam slala mejlove raznim univerzitetima u Evropi, i nisu baš bili otvoreni prema mojoj situaciji jer sam studirala u Ukrajini, a morala sam da se prebacim. Niš je uvek bio otvoren i uvek su hteli da me prime”.

Ni njoj ne smeta što je ispočetka morala da polaže ispite iz četvrte godine. Mnogo joj više znači, kako kaže, to što ima mogućnost da radi istraživanja za koja je uvek bila zainteresovana. Sada je uključena u rad naučnih konferencija.

Podrška fakulteta tokom transfera

Po pitanju transfera, Širin kaže da je imala kompletnu podršku zaposlenih na fakultetu: “Ja sam bila jedna od prvih iz Ukrajine, i kroz ceo proces su me “držali za ruku” i vodili. Ni oni nisu imali pojma šta treba da se radi, ni ja nisam, i zajedno smo pronalazili rešenja. Možda oni koji su došli posle mene nisu imali taj luksuz, ali za mene kao prvog studenta su bili veoma dobri, čak su mi pomogli da nađem stan, da se naviknem na život u Srbiji. To mi se svidelo”, priča Širin.

Trenutno na fakultetu u Nišu studira 268 studenata iz inostranstva. Od tog broja 170 njih je došlo u ovoj školskoj godini sa Medicinskih fakulteta u Ukrajini. Najveći broj njih je iz Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Portugalije, Norveške, Finske i Irske, ali ih ima i iz Indije, Saudijske Arabije, Nigerije i drugih zemalja. Za njih godina studiranja košta 5.500 evra ili 2.750 po semestru. Iako i u Beogradu i u Novom Sadu ima znatno više stranih studenata na Medicinskim fakultetima, iz Ukrajine u Novi Sad je otišlo tek njih pedesetak, a u Beograd ni jedan.

Sami studenti sa kojima je DW razgovarao kažu da su birali Niš jer je manji grad i mogu da se posvete učenju budući da su svi po transkriptima  koje su doneli iz Ukrajine o završenim studijskim godinama već izgubili po jednu godinu. Veliku želju za radom i znanjem potvrđuje i njihov profesor na predmetu ginekologija i akušerstvo, doc. dr Milan Trenkić. Osim predavanja, on im drži i praktične vežbe na klinici.

Prilika da završe započeto najvažnija

“Ne znam da li je to praksa iz Ukrajine, ali zaista se znatno razlikuju od naših studenata. Pitaju mnogo, zahtevaju vašu punu pažnju. Ako dođe do toga da se nešto ne razumemo jer dolaze iz različitih govornih područja, oni su opemljeni sa svojim iPed-ovima, odmah se vade knjige, a i većina termina je latinskog jezika pa lako prevazilazimo barijere”, kaže dr Trenkić.

Milan Trenkić

Kako pacijenti reaguju kada im strani student dođu u vizitu ili kada ih ambulatno pregledaju, studenti kažu da su pacijenti uglavnom znatiželjni. Neki od njih kažu da su rasizam osetili u Ukrajini, ali su svi saglasni da se sada osećaju veoma dobrodošlo. Kumar Satis iz Indije, sada na drugoj godini studija, kaže da je oduševljen kako je prihvaćen u Nišu za razliku čak i od Beograda.

“Ja sam iz Delija i navikao sam na velike gradove, ali mislim da nije razlog to što sam se tamo osetio neprihvaćenim. Ipak je tamo bilo puno migranata koje oni ne vole. Oni ne znaju da ja nisam migrant”, objašnjava Kumar. Ipak, oduševljen je prirodom koju je do sada video. Do sada se popeo na nekoliko planinskih vrhova, obišao par turističkih destinacija, ali i muzičkih festivala.

Kumar Satis

Kumar Satis obožava festival u Guči, tradicionalne srpske kafane i naravno rakiju, Šinga Čikuru je oduševljen i šljivovicom i ajvarom i punjenim paprikama, a Anika Žober pilećim ražnjićima u slanini i telećim repovima. Zajedničko im je to što su srećni jer su dobili priliku da završe započeto i što imaju velike planove za sebe. Širin želi dalje u SAD na specijalizaciju iz interne medicine i subspecijalizaciju iz gastroenterologije. Šinga bi se rado vratio u Veliku Britaniju i postao reumatolog kao njegov otac, ili možda pedijatar. Anika nakon završetka planira da radi u rodnoj Nemačkoj ili možda u Švajcarskoj, a Kumar Satis kaže da je već previše vremena izgubio do sada i jedino što želi je da fakultetu već jednom dođe kraj.

Autor: Jelena Đukić Pejić