Pre skoro 15 godina iz nevladine organizacije nastalo je preduzeće u Vranju koje je posao dalo ženama u zrelim godinama, samohranim majkama i žrtvama porodičnog nasilja. Sve one ostale su bez posla nakon propalih privatizacija i zatvaranja radnih mesta u vreme svetske ekonomske krize i postale nevidiljive, posebno zbog svojih godina.

Neke od njih su bile dugogodišnje kuvarice, pekarke. Druge su u svojim četrdesetim, pedesetim i šezdesetim godinama učile novi zanat. Zajedno su “vrata svoje kuhinje” otvorile hiljadama mirganata koji su prošli kroz centre na jugu Srbije. Ipak, nakon što je migrantska kriza prošla, opet je većina njih ostala bez posla, jer je izostala podrška koja im je bila preko potrebna.

Jedna od dve preostale radnice je 43godišnja Tanja Dodić. Zahvaljujući koleginicama koje su je naučile svemu, sada je pravi majstor pekarskog zanata. Imala je volju i želju da uči da mesi testa, i dobila šansu da zaradi svoj dinar.

“Ako te nešto interesuje i vuče, onda ćeš naučiti, mene je interesovalo kako se radi sa tim testom, uvek sam bila pored njih tu negde da vidim, one su me naučile svemu, zahvalna sam im”, kaže Tanja za MIC.

Tanja Dodić

Dok na birou čeka rešenje o penziji, 63godišnja Milica Nikolić obraduje se svakom pozivu za ispomoć u Tradiciji juga. Tu povremeno pomaže, kada im je to potrebno. Pre toga je nakon 37 godina rada ostala bez posla.

“Ja sam navikla da radim, 40 godina imam radni staž, dan bolovanja nisam imala. Navikla sam da radim i nije mi teško, jedino ponekad kosti te bole, ali sve je bolje od sedenja kući”, malo kroz šalu, a malo kroz zbilju priča Milica Nikolić.

Baš sa tim razlogom, Tradicija juga osnovana je 2009. godine. Prvu opremu na kojoj su “zamesile hleb” dobile su od nevladine organizacije Help kao jednog od osnivača socijalnog preduzeća. Drugi osnivač je nevladina organizacija “Životna pomoć” koja je želela da ženama da dugoročnu zaštitu i samostalnost, umesto, kako sami kažu, milostinju.

“Oni su kupili tu malu opremu i tako su one sa toliko ljubavi krenule, ja sam bila presrećna”, kaže Ljubinka Milovanović, osnivačica nevladine organizacije “Životna pomoć”.

“Verujte mi, meni nije bilo teško da budem sa njima u tom prostoru 24 sata. Humanitarna pomoć je nedostajna čoveka. Čovek treba da radi, a ne da živi od paketa. Taj paket se pojede, to prođe za kratko vreme, a on svoju platu treba da primi, pogotovu žena”, kaže ona.

Radile su po principu socijalnog preduzeća, u vreme kada taj termin srpsko zakonodavstvo još nije poznavalo. Iako same iz ugrožene grupe, pomagale su onima kojima je pomoć bila neophodna. Kada je krenula velika migrantska kriza, bile su na visini zadatka, sa ponosom se priseća naša sagovornica.

“U toj migrantskoj krizi one su radile za sva tri kampa tri godine – Vranje, Bujanovac i Preševo i zaista su osvetlele obraz Srbiji. Približile su su se njihovim kuhinjama tako što smo doveli iz kampova njihove kuvare da edukuju ženice koje su ovde radile. Jednom prilikom je došlo 650 migranata iz Grčke u jednom danu, nije bilo hrane za sve, pa smo i mi pomagale. Ja sam zvala donatore iz Nemačke i došli su sa šleperima hrane kako bi im spremili i dali”, kaže nam Ljubinka.

Ovaj posao im je ubrzo “oduzet” jer na tenderu nisu prošle žene koje su uveliko znale tajnu sirijske, iranske i avganistanske kuhinje, već jedna državna institucija. A nakon što je migrantska kriza prošla, nedovoljno sluha za njihov rad, zaposlene žene u socijalnom preduzeću učinilo je ponovo nezaposlenima.

Ljubinka Milovanović

Ljubinka kaže kako je njihovo socijalno preduzeće zavisilo isključivo od dobre volje pojedinaca, čak i kada je država u pitanju. Imale su na svojoj strani Ministarstvo za rad i socijalna pitanja u to vreme, a snabdevale su i neka lokalna preduzeća.

“Bio je Ministar Vulin, mi smo imali projekat Caritas, i onda su oni hteli da naše ženice kuvaju. Objasnila sam da je socijano preduzeće da su žene samohrane, žrtve porodičnog nasilja i teško upošljve. Veliki broj ambasadora i minstara je prošao ovuda, svi su gledali kako one rade i na kraju smo doživele veliki šok kad su ostale bez posla. To je bio veliki šok za takvu vrstu žena da ostanu bez posla. Više njih se razbolelo nakoh toga”, kaže Ljubinka i dodaje:

“Ne želim da kritikujem, ali mislim da bi trebala i država više da se uključi, na prvom mestu lokalna samouprava”.

To mišljenje dele i u Koaliciji za razvoj solidarne ekonomije KorSE, organizaciji koja radi na uspostavljanju ekonomije vođene društvenim interesima.

“Lokalne samouprave imaju instrument javne nabavke i po Zakonu o njima imamo deo rezervisan za socijalne klauzule, što znači da ne nabavljuju uvek najeftinije već najpovoljnije”, objašnjava Dina Rakin, direktorka Koalicije za razvoj solidarne ekonomije.

“Kada bi lokalne samouprave prilagodile proces javne nabavke, bilo bi mnogo više socijalnih preduzeća”, smatra ona.

Ova organizacija krenula je sa radom pre 10tak godina, kada su se u Srbiji pojavila prva preduzeća koja su radila po ugledu na socijalna preduzeća u Evropi. Za sve ove godine, kao uspeh  izdvajaju i to što pojam socijalnog preduzetništva  u javnosti više nije nepoznanica, već je i zakonski definisan. Sada je ostalo da se zakon doradi i primeni.

Dina Rakin

“Dok ne budemo imali rešenja da je država garant afirmativnih pravila, sve će biti ad hoc, ona treba da bude primer i da javne nabavke prilagodi socijalnim preduzećima, da i ona svoje poklone nabavlja od socijalnih preduzeća. Za socijalno preduzeće nije isto kad vam javne institucije “rade promociju” ili neki drugi akteri pogotovu u društvima kao naše koja gledaju u državu”, objašnjava Dina Rakin.

KorSe je kao nevladina organizacija učestvovala na izradi zakona, a kako Nacionalni program koji je takodje najavljen za ovu godinu još nije usvojen, Koalicija je uz podršku GIZa dala predlog i tog Nacionalnog programa.

"Potrebno je podići kapacitete institucija da razumeju temu, da neko može da vam bude sagovornik iz institucija u ovoj temi ne samo iz Ministarstva, neko i lokalnih i nacionalnih institucija. Potrebno je da obezbedimo finansijska sredstva za socijalna preduzeća da bi mogla i da počnu, ali i da se razvijaju. I treba jedna ozbiljna kampanja, jer mi i dalje ne znamo o čemu pričamo kad pričamo o socijalnom preduzetništvu", objašnjava Rakin i dodaje da je ovaj dokument poslat Ministarstvu, ali da je promena Vlade koja se u međuvremenu dogodila usporila ovaj proces. 

"Savet (za socijalno preduzetništvo prim. aut) se još nijednom nije sastao. On je mešovit, ima predstavnike i javnih institucija i civilnog sektora, ali se još nijednom nije sastao za vreme aktuelnog mandata ovog ministra", kaže naša sagovornica i ističe dalje probleme: 

"Vrednost programa 2,5 miliona evra, što u suštini nije mnogo, kad se sagleda koliki mogu da budu neki programi. Ali u suštini, mi nismo odmakli dalje, predlog je samo poslat Ministrastvu, nije dalje razmatran i mi smatramo da je izuzetno važno da se ponovo sastanemo tim povodom i da se to pogura. Znamo da postoje zainteresovani donatori da podrže njegovu implementaciju, ali isto je važno da država odvoji određena sredstva jer mislim da u aktuelnom budžetu nema predviđenih značajnih sredstava. Za godinu i po, dve imamo mandat ministra koji nije upućen u ovu temu, možda ćemo u narednoj moći da razgovaramo", zaključuje Dina Rakin. 

Socijalno preduzeće Tradicija juga iz Vranja još uvek nije registrovano već samo posluje po principu socijalnih preduzeća. Iako su slali nadležnom Ministarstvu za rad,zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja brojna pitanja u vezi sa novim zakonom, nisu dobili odgovor čak ni kako da se preregistruju.

Medijskom istraživačkom centru su ipak odgovorili na ovo pitanje registracije, ali tek nakon višenedeljnog slanja zvaničnih mejlova i poziva i na kraju nakon pisanja Vladi Srbije.

U šturom odgovoru koji je MIC dobio, a koji socijalno preduzeće Tradicija juga iz Vranja nikad nije dobilo stoji da se socijalna preduzeća registruju u Agenciji za privredne registre.

Tekst: Jelena Đukić Pejić i Milica Milojević Kostić

Foto i video: Jelena Đukić Pejić i Saša Đorđević