Niš je tog dana 1999.godine u dva navrata zasipan kasetnom municijom u vremenu od 11,30 do 11,40 sati.Izveštaji su pokazali da su tog dana kasetne bombe izbačene iz dva kontejnera i na grad je palo oko hiljadu kasetnih bombi koje su zasule tri lokacije u centralnom delu grada.Kasetne bombe padale su pored zgrade Patologije niškog Kliničkog centra, potom u strogom centru grada pored zgrade rektorata Univerziteta u Nišu poznatijoj kao Banovina.Tom prilikom su se „žute ubice“ rasule i po zelenoj pijaci kod Tvrđave koja je u tom trenutku bila prepuna građana. Na meti je bila i autobuska stanica u neposrednoj blizini pijace, potom Zdravstvena stanica „12.februar“ iza same zgrade Banovine i nekoliko okolnih ulica u kojima se nalaze isključivo civilne kuće.Kasetne bombe su padale i na parking Niš-ekspesa pored Nišave. U neposrednoj blizini Hitne pomoći u Ulici Ljibe Didića geleri kasetnih bombi su izrešetale kapije gotovo svih kuća.Ljudi su panično pokušali da se sakriju u kućama, ali neke od njih geleri su zaustavili na tom putu.

Kasetne bombe medjutim ubijaju i kasnije pa se gradjani Niša i danas suočavaju sa problemom kasetnih bombi. Kontakti sa kasetnom municijom u više slučajeva su mogli da odnesu i više života, a dva slučaja su najkarakterističnija. Trojica mališana od po pet-šest godina pronašla su kasetnu bombu u dvorištu kuće pored Univerziteta, iznela je na ulicu i igrala se njome. Bacali su je jedan drugom kao loptu. Opet dva dečaka, ali sada u prigradskom naselju Medoševac.Pronašli su kasetnu bombu pored dečijeg igrališta i golim rukama, samo pretpostavljajući da je reč o nečem opasnom, odneli je i predali vojnicima.

I pored stradanja koje su ovde nanele kasetne bombe, Srbija je jedina država u regionu koja još nije potpisala međunarodnu Konvenciju o zabrani kasetne municije, a to je do sada učinilo 112 država. Iako država Srbija o problemu kasetnih bombi i o konvenciji, ćuti, građani Srbije svesni problema, uporno opominju vlasti u Srbiji na neminovnost pristupanja Konvenciji. Najaktivniji u tom zagovaranju su Ban advokati.

Ban advokati-zagovornici zabrane kasetne municije- je organizacija koju čini grupa žena i muškaraca iz različitih, kasetnom municijom pogodjenih zajednica. Ideja o formiranju ove organizacije je nastala nakon što je u maju 2007, Handicap International iz Belgije objavio svoj izveštaj o fatalnom uticaju kasetne municije na civilno stanovnistvo. Izvestan broj pojedinaca koji su intervjuisani tokom istraživanja uverio je HI da bi pregovaranja o zabrani kasetne municije trebalo bazirati na iskustvu pogodjenih pojedinaca i zajednica. U septembru 2007 inicijativa o formiranju Ban advokata je zvanično pokrenuta u Srbiji, na marginama Beogradske konferencije država pogodjenih kasetnom municijom.

Jedan od prvih Ban advokata u Srbiji je i nišlija Slađan Vučković koji je nastradao na Kopaoniku prilikom rasčišćavanja terena 1999.godine.Tog dana je umirio 106, ali je 107 bomba bila kobna po njega.Raznela mu je obe šake, deo leve noge i zahvatila levu stranu lica. U tom trenutku, okrenuo mu se ceo život!

 “Nisam nastradao samo ja, nastradala je cela moja porodica.” Kaže Vučković “Međutim, ono što bih voleo da vam kažem, to je da sam ja bogat čovek! Imam zdravu porodicu. Pitali su me više puta da li boli, da li ne boli... Boli! Alii ne fizički! To je duševna bol! Jako mi je teško kada pričam da mi je ćerka tada, 1999. godine, imala 10 godina, a sin 5. Ja nisam mogao da ih pomilujem po glavi, nisam mogao da im pružim ruku... I sada, ja unuke u ruke nisam uzeo, nisam siguran da bih to mogao.”

Danas je Slađan Vučković zajedno sa svojom suprugom Dušicom BAN advokat u Srbiji, ili, kako on voli da kaže, aktivista za zabranu kasetnih bombi. To je, dodaje on, njegov način ali i način njegove porodice da nastavi sa borbom protiv ovih podmuklih ubica zarad dobrobiti nedužne dece u svetu, a posebno u Srbiji.

U borbi za zabranu kasetnih bombi Slađan Vučković je o svojoj ali i sudini ostalih žrtava govorio širom sveta na sastancima koji su se ovim povodom održavali. On iznosi i paradokasalan podatak:. “Pre tri godine stupila je na snagu Konvencija o zabrani kasetne municije koju je potpisalo 112 država , a koju Srbija, koja je aktivno učestvovala u izradi Konvencije i koja je najveća žrtva kasetne municije u Evropi i među najvećim žrtvama u svetu, do dana današnjeg nije potpisala ni ratifikovala. Da situacija bude još paradoksalanija Srbija je jedina zemlja u regionu koja to nije učinila.Iz kog raloga, niko ne može da kaže.Ostaje nam samo da nagađamo. A to je I pitanje na koje svi zajedno moramo da tražimo odgovor - mi, žrtve, vi, mediji, kao sedma sila, moramo stalno da animiramo ljude i stalno tražimo taj odgovor i tek kada nam neko kaže, mi ćemo znati razlog.”

 Posebno čudno zvuči ovaj podatak kada se ima u vidu da ratifikovanje Konvencije donosi niz prednosti zemlji koja to učini, a pre svega se radi o donacijama za dekontaminaciju teritorija koje se nalaze pod kasetnim bombama koje još nisu uništine i opasnost su za civilno stanovništvo. U Srbiji je do sada očišćeno 17 miliona, a treba očistiti još 13 miliona kvadratnih metara od kasetne municije. Cena razminiravanja je od 0,85 do 1,2 evra po kvadratu. Potpisivanjem konvencije, Srbija bi imala pristup fonodvima iz kojih bi se finansiralo dodatno čišćenje.

“Srbiju moramo očistiti ako ne zbog nas onda zbog naše dece jer kasetna bomba je podmukli ubica. Poznati su mnogi primeri kada su deca stradala od ovih ubica i posle tridesetak godina. I sam izgled kasetnih bombi koje se rade u jarkim bojama, žuta ili narandžasta,privlači decu koja za njima posežu kao za igračkama.”

“Ja mogu da govorim sa dva aspekta - i kao profesionalac i kao žrtva.” Kaže Vučković “Kada budu izbačene iz kontejnera one mogu da pokriju površinu od jednog do nekoliko kolometara u zavisnosti od vetra ili drugih okolnosti.To dodatno povećava opasnost od njihovog dejstava sa zadrškom.Podaci aktivista za njihovu zabranu koji govore da čak 12 odsto ovih bombi mogu da ostanu potencijalne ubice. Drugo, nije precizna! 6 000 metara je, merili smo, od aerodroma do Duvaništa, tako da Amerikanci mogu da lupetaju samo da su gađali aerodrom, pa su promašili. Za 6 km - to nije tačno!”

Potpisnice konvencije obavezuju se da će uništiti ostatke i zalihe kasetne municije, ali i pružiti podršku žrtvama. U našoj zemlji ona je neophodna porodicama 40 poginulih i 160 ranjenih civila.