Djordjević je skoro sedam decenija proveo za razbojem, a godinama unazad jedini je mutavdžija u našoj zemlji.

Ovim zanatom, medjutim, više se neće baviti. Kaže, došlo je vreme da zauvek odloži tarak, tokmak, ćerkez, jergan i druge alate iz mutavdžijske radnje.

„Pritisle me godine i poslovi oko kuće i stoke. Nemam više snage  da radim i u radnji. Nemam više ni ko da mi pomaže. Supruga je nedavno umrla, deca su krenula svojim putem, imaju svoje obaveze“, rekao je Djordjević za Medijski istraživački centar.

Djordjević se rado priseća vremena kada je kao jedanaestogodišnji dečak počeo da uči zanat u očevoj mutavdžijskoj radnji.

„Koprivnica je tada imala 170 domaćinstava i petnaestak mutavdžijskih radnji. U susednim  zaplanjskim selima, Jagličju, Čagrovcu i Gornjem Dušniku, bilo je po dvadesetak radnji“, objašnjava Djordjević.

Proizvodi koje su izradjivale mutavdžije iz Zaplanja, dodao je Djordjević, bili su godinama veoma traženi širom zemlje.

„Torbice, bisage, ponjave, pokrove i džakove od kozje dlake prodavali smo najviše na Kosovu i u okolini Leskovca i Vranja. Mogli smo da prodamo robe koliko smo hteli“, naglasio je Djordjević.

Prema njegovim rečima, mutavždijama u ovom delu Srbije išlo je na ruku i to što su sva domaćinstva čuvala koze, tako da je kozje dlake bilo na pretek.

„Svaka kuća u ovom kraju pre Drugog svetskog rata imala je po 40, 50 koza. Medjutim, posle rata Tito je zabranio da se čuvaju koze. Ljudi su ih maltene preko noći maltene morali da unište“, priseća se Djordjević.

Prema njegovim rečima, većina mutavdžijskih radnji je tada zatvoreno, ali su proizvodi još bili traženi pa je mutavdžija još bilo u Zaplanju.

„Snalazili smo se tada nekako za predivo. Kada nije bilo kozjih dlaka, otkupljivali smo i ispredali ljudsku kosu“, istakao je Djordjević.

Za zaplanjske mutavdžije, dodao je Djordjević,  posla je bilo i šesdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka.

„Sela su tada počela da se maltene preko noći prazne. Ljudi  više nisu hteli da se bave stočarstvom i poljoprivredom. Retko kome su još bili potrebni bisazi ili pokrovi za stoku“, rekao je Djordjević.

                                                          selo Koprivnica

Čak i kada su sve njegove kolege odustale od mutavdžijskog posla, Djordjević to nije želeo da učini. Nije želeo da napusti zanat koji mu je omogućio da podigne dve kuće i iškoluje ćerku i sina.

„Radio sam mnogo manje, ali sam se nekako snalazio. Bilo je i dalje ljudi koji su hteli da imajuneki mutavdžijski proizvod. To su proizvodi koji „nemaju vek““, rekao je Djordjević.

Iako više neće raditi mutavdžija, razboj za tkanje i sve alate koji uz njega idu, Dordjević kaže da će čuvati i dalje u radnji.

„Neka ih za uspomenu, jednog dana kada me više ne bude bilo, podsećaće kako sam radio“, kazao je on.

U Koprivnici, dodao je Djordjević, kao i u susednim selima nekada nadaleko poznatim po mutavdžijama nije ostao sačuvan ni jedan mutavdžijski razboj.               

Piše: Biljana Ljubisavljević

Foto: Saša Đorđević