“ Mučimo se, put nema, nema prilaz, nemaš prodavnicu, jel vidiš? Pa će jedeš luk, leba...Dok sadimo baštu, pa ajde, a sad ne mogu, tamo gde je voda, ja ne mogu da idem da posipam. Imamo vodu i gradinu, al' nema noge. Imam dve-tri koko'čice, jednu ovčicu i jagnje i tako. Nekako se živi. Ja se nadam da umrem...  „ - počinje 80godišnja Rusanda Stoiljković, baka koja živi sama kao i ostali meštani sela Vrelo. Živi u vrlo nehumanim uslovima, u kućici sa tankim i popucalim zidovima i zemljanim podom punim neravnina. U njenoj sobi samo sto, dve stolice, krevet, i peć u kojoj pucketa vatra. Na zidove ne sme ništa da kači jer svaki ekser znači novi prolaz hladnom vetru u njena četiri zida.

Živi od poljoprvivredne penzije od 80 evra

Baka Rusanda nastavlja: „Jednu ćerku imam. Dolazi, dođe tako, ali kriza je svuda sine. A nemam ni ja od čega njoj da pomognem. Mučimo, krpimo sine. Idem nekad i gola, i bosa (kroz smeh), pa kako da ti kažem, sine. Sad struju ne plaćamo, oslobodili su nas, pa pominem (pa ipak dobro prođem). “

Njena poljoprivredna penzija je oko 80 evra. Sa tom penzijom se ne mogu kupiti ni najosnovnije stvari, a o pomoganju ćerki koja živi u Beogradu nema govora. Za hranu i lekove se snalazi tako što joj ponekad taksista doveze do kuće ono što ona naruči. Ali, i to mnogo košta, kaže baka Rusanda.

 „Ako dođe da se razbolim, traži 1.000 dinara da me odveze i doveze. To je 2.000!“   

A to je već trećina njene penzije. I iako su je, kako kaže izdale noge, ova baka godinama nije bila kod lekara. O svom domaćinstvu ne može da brine, a dolazi zima, surova i hladna za usamljene starce u golim zidovima.

 Udruženje „Lužničke rukotvorine“ jedino brine o zaboravljenim starcima

 U Babušnici, jednoj od najsiromašnijih opština u Srbiji postoji Udruženje„Lužničke rukotvorine“ koje je odlučilo da starim ljudima po okolnim selima pomogne koliko god je to u njihovoj moći. Najhitnije je pripremiti ogrev za zimu i popraviti prozore i krovove oštećenih i dotrajalih kuća. Na tome radi jedan od gerontodomaćina, Slovan Krstić kojeg je ovo Udruženje kao nezaposlenog muškarca pozajmilo od Nacionalne službe za zapošljavanje za ovaj privremeni posao.

„Obilazim ih nedeljno, svake srede. Tu imamo 20ak korisnika. Lekove im nabavljamo, životne namirnice, obilazimo ih, razgovor, druženje, popijemo kaficu. Pa evo sad je organizovano i ovo cepanje drva. Jednostavno, sve što im treba, telefonom se čujemo, ja odem u Babušnicu, natovarim...“

Kad sretne poštara, Slovan donese penzije svim korisnicima, a kako uvek ide u timu sa psihologom, ova usluga starima iz sela Vrelo dodatno znači. Psiholog Marija Ćirić.

 „Obično kada dođem ovde, ponesem aparat za pritisak, proverim pritisak ljudima, popričam sa njima. Pošto radim u Udruženju kao stručni saradnik, procenjujem potrebe korisnika. Kod nekih ljudi koji su u težem zdravstvenom stanju, potrebna je češća usluga, češći obilazak, negde svakodnevno. Trenutno imamo jednu korisnicu koju svakodnevno obilazi gerontodomaćica, sprema joj hranu. „

Surov seoski život bez prijatelja za razgovor

Život u ovom selu je veoma surov, posebno u lošim vremenskim uslovima. Prvi komšija je nekad udaljen i kilometrima. Baka Rusanda je jedna od retkih koja ima komšinicu u susednom dvorištu. To je Rajna Stojanović, 4 godine starija od nje.

„Nemam u komšiluku nikakvoga prijatelja. Nju imam, najbolju prijateljicu. Kao sestru. Pomaže mi ćerka, al ona ima trista problema i ne može ništa da mi pomogne. Jel to dobar život?! Kako živim ja, kako danove prekarujem (dane provodim), i noći kad se dignem, pa se zamislim! Ali nemam gde i mora tako da bude! (a onda kroz šapat ljutito) Pa, nije dobar život, sine. Ali nemam gde pa moram. „

Pored sela Vrelo, opština Babušnica obuhvata još 51 selo. O stanovnicima onih najudaljenijih prema Bugarskoj, i najnepristupačnijih brine upravo Udruženje „Lužničke rukotvorine“, što je ukupno 14 sela i 90 korisnika. O ostalima, bliže Babušnici, brine njihov Centar za socijalni rad. Karolina Stamenković, predsednica Udruženja „Lužničke rukotvorine“ kaže da starima iz ovih krajeva pomažu s ljubavlju i da planiraju da nastave. Žele da im obezbede bar jednom mesečno i paket od Opštine sa hranom, ali i pomoć lekara volontera koga više nemaju, dodaje Karolina.

I Udruženju potrebna pomoć za dalji rad na terenu

 On je bio nezaposleno lice, i nije mogao da prepisuje recepte, niti da daje lekove, jer svi ti ljudi imaju svog odabranog lekara. Tako da se to pokazalo - jeste korisnim, ali jednostavno, ako mi izađemo na teren, i ako taj doktor ne može da prepiše tim ljudima lekove, to ništa ne znači. Imamo u planu da sa Domom zdravlja sklopimo jedan ugovor o saradnji da kad njima odgovara, jedan doktor krene sa nama na teren. To bi nama mnogo značilo. Zapravo, ne nama, nego tim ljudima koji žive u tim zabačenim selima.

Zahvaljujući Udruženju „Lužničke rukotvorine“ baka Rusanda će ove jeseni dobiti novi ravan pod, sređen plafon i okrečene zidove u prostoriji u kojoj živi, a zbog svih stvari koje čini za ove ljude, Udruženje se nada da će dobiti i podršku lokalne samouprave koju do sada nije imala. Do sada su se finansirali projektno, nešto od Ministarstva rada i socijalnih pitanja Srbije, nešto od EU Progresa, ali u januaru prestaju svi dotoci novca koji su pomagali starima poput baka Rusande i Rajne. Zimi je život još suroviji, a kad se ionako nepristupačna sela okuju snegom i ledom, onda i terensko vozilo na takvom putu gubi bitku. Ipak, u Udruženju se snađu za neki traktor kako bi posetili stare i tokom zime na koje su svi zaboravili.

 Piše: Jelena Đukić Pejić

Foto: Saša Đorđević