Ana je od detinjstva pa na dalje bila i fudbalerka, i gimnastičarka, i rukometašica i odbojkašica. Po zanimanju je frizerka. Sport joj je u krvi, ali nije ni sanjala da će nekada biti u vatrogasnom društvu i hvatati se u koštac sa nečim tako opasnim kao što je vatra. Kaže da je veoma ponosna što je u ženskom timu.

                                                          Ana Stojadinović

„Prvo sam se pitala šta ću ja ovde, sve te devojke su dosta mlađe od mene, sve su fakultetski obrazovane, ja sam domaćica. Zaista, divna jedna družina i vrlo sam počastvovana što su me pozvale prošle godine da im se pridružim“; kaže Ana i dodaje da iako se i ranije bavila sportom, ipak ju je bilo strah da li će moći da se uklopi.

Naravno, uklopila se, i iako je tek jednu godinu u ženskom timu dobrovoljnog vatrogasnog društva, vrlo brzo je ovladala vežbama koje gotovo svakodnevno rade. Taj trud i rad rezultirao je zlatom prvo na gradskom, a potom i na državnom prvenstvu, a sada se uveliko spremaju za Olimpijadu koja se održava narednog meseca u Austriji.

Najznačajnija podrška supruga

Ana uživa u adrenalinu koji joj pruža ovaj sport. Kaže da joj je on doneo i veće samopouzdanje, a to joj je posebno drago zbog sina Viktora.

„Ja se uglavnom bavim kućnim poslovima i iako je i to težak posao, ovaj sport mi je pomogao da verujem u sebe i da postignem mnogo više. Da mi je neko rekao da ću se baviti ovim i da ću učestovati na olimpijadi, ne bih mu verovala. A eto, ovako mogu i da budem dobar primer i mom sinu. On sada može da se ugleda i na mamu, i na tatu, i na nas kao par, može da se bavi sportom i da bude uspešan u svemu što radi. I ja sam ponosna na sebe, takođe“, kaže Ana i ne krije da je posebno ponosna na svog supruga Nenada koji se bavi veoma zahtevnim i opasnim poslom.

                                                          Ana i Nenad Stojadinović

„Moj suprug je moj najveći kritičar, a to je dobra stvar jer nekad sam možda isuviše opuštena u radu i u vežbama, on me „iskritikuje“ da se popravim i meni to mnogo znači. A pošto je i on u šampionskoj ekipi, zašto da ne, takmičimo se ko će da bude bolji“, uz smeh dodaje Ana.

Vatrogasac mora da bude mentalno jak

Nenad Stojadinović je od 15 godina koliko radi u MUPu, celu deceniju vatrogasac u niškoj vatrogasnoj jedinici. Za svoj posao kaže da je na momente izuzetno težak jer sa sobom vuče pored fizičkog napora i razne psihičke probleme jer je svedok nekad veoma strašnih situacija. Pored gašenja požara, Nenad sa svojim timom spašava ljude i iz zemljotresa, poplava, saobraćajnih nesreća i raznim drugim opasnim situacija.

Kaže da mu podrška supruge veoma mnogo znači jer ljudi nemaju visoko mišljenje o njima. Kako kaže, oni i ne razmišljaju o njima dok se ne desi neka strašna situacija kao što je bila poplava u Obrenovcu i u drugim krajevima Srbije. Nenad dodaje da oni moraju da budu u svakom trenutku spremni za opasne situacije poput te kako bi mogli maksimalno da odgovore zadatku, a za to je potreban vredan rad i trud.

                                                          Nenad Stojadinović

„Za ovaj posao su potrebni i snaga, i mentalni sklop, i mogućnost snalaženja u svakoj situaciji, mnogo je potrebno da bi bio vatrogasac. Mi nosimo i veoma tešku opremu, ja nosim nekih 40 kg na sebi. To je posebno teško kad su soliterski položaji, treba da se penješ, da silaziš, da trčiš gore-dole, da ulaziš u prostorije u kojoj je vidljivost nula. To svakako nije lako. Iako sam se školovao za taj posao, i plus sam i ja bio u dobrovoljnom vatrogasnom društvu pre nego što sam postao profesionalni vatrogasac, to je zaista teško“, objašnjava Nenad.

I žene mogu da budu vatrogasci

Poznanstvo sa dobrovoljnim vatrogasnim društvom i saradnja sa njima je u trenutku kada je društvo ostalo bez nekoliko članova rezultirala idejom da Ana postane deo tima.

„Ja moram da priznam da sam ja možda bio inicijator da Ana uđe u DVD jer je ta ženska ekipa od nastanka dolazila na neke sitne intervencije i kada su im zafalili članovi nekako smo zajedno dogovorili da se to predloži Ani. Posrednik je bila Miljana Stojiljković koja je komandir ženskog tima i naša prijateljica, a kada je Ana čula za ideju pitala me je za savet, ja sam joj, naravno, odgovorio da ima moju podršku ako želi time da se bavi“, zadovoljno kaže Nenad i dodaje: „Da me je neko pre 10 godina pitao da li mogu i žene da gase požar, ja bih mu rekao „nema šanse“. Danas mislim da bez obzira što nije uobičajeno, i žene mogu da budu vatrogasci. U Srbiji ima nekoliko žena vatrogasaca, Niš još nema, ali nadam se da će se i to promeniti“.

Ženski tim nastao na Fakultetu Zaštite na radu

Miljana Stojiljković je student Fakulteta zaštite na radu i od početka je u dobrovoljnom vatrogasnom društvu, od 2012. godine koje je nastalo kada je sa koleginicama videla obaveštenje na oglasnoj tabli fakulteta za takmičenje u gašenju požara. Odlučile su da svo stečeno teorijsko znanje sa fakulteta probaju u praksi i da se prijave na takmičenje.

„Mi smo videle to obaveštenje na početku proleća te 2012. godine, a takmičenje je bilo zakazano za jun. Toliko vremena nam je trebalo da se spremimo za gradsko takmičenje gde smo čak i pobedile. Odmah potom smo išle na državno, gde smo takođe pobedile, a već sledeće godine smo išle na Olimpijadu u Francusku. Tu smo osvojile bronzanu medalju“, kaže Miljana.

Miljana se vatrogasnim sportom bavi već pet godina i svaki trening koristi da nauči nešto novo, neku caku da se skrati vreme u izvođenju vežbe. Kaže da je olimpijada od velikog značaja za takmičare jer tu mogu da vide kako istu vežbu izvode druge ekipe, kojim se sposobnostima i trikovima služe da bi je izveli kvalitetno i u što kraćem roku.

Stojadinovići rame uz rame na takmičenjima

A na svim tim takmičenjima zajedno nastupaju i profesionalci i dobrovoljci, pa Nenad i Ana iako u različitim timovima, zajedno učestvuju na njima. Ana kaže da nije sigurna da li je teže biti domaćica ili vatrogasac, ali da kao vatrogasac uvek traži savet od supruga. Nenad ipak dodaje da iako joj savete rado daje, izbegava da je prati u svakoj vežbi jer je uhvati trema. A da li bi je uhvatila trema kada bi se srela sa pravim požarom?

„Uh, pa sigurno bi me bilo strah, ali sigurno je lep osećaj kad prebrodiš taj strah od vatre. Imaš utisak kao da si neki heroj jer radiš nešto plemenito i lepo za nekog. Vatrogasci su heroji ovog našeg vremena. Neverovatni ljudi i žalosno je što ostali ne obraćaju toliko pažnju na njih, a taj njihov životni poziv je izuzetno značajan i treba više ljudi i dece da se ugleda na njih. Oni se zaista bave divnim poslom, i za sobom ostave trag jer su uradili nešto lepo za druge“, objašnjava Ana i dodaje: „Ja uvek strahujem kada znam da mi je suprug otišao na neku intervenciju i pitam se gde je i sa čime se nosi. A to je krajnje plemenito što on radi, on ostavi svoju porodicu da bi spasio tuđu“ – ponosno kaže Ana.

Pripremamo se da budemo šampioni

Devojke dobrovoljnog vatrogasnog društva su spremne za Međunarodnu vatrogasnu olimpijadu u Austriji koja će se održati od 09. do 16. jula. Spremne, ali ne i potpuno opremljene da predstavljaju i svoju zemlju i svoj grad. To važi i za profesionalni tim. Kotizacija po timu iznosi 2.050 evra, ali pored tog novca i radne opreme koja je obezbeđena, potrebni su im i svečana i sportska oprema. Podršku su im pružile i dve gradske opštine. Iako to još uvek nije sasvim dovoljno, naši vatrogasci se nadaju da će sponzori imati dobru volju da im pomognu do odlaska koji je za nešto manje od mesec dana.

Piše: Jelena Đukić Pejić