Tatjana Petrović (46) je sa 20 godina obolela od reumatidnog artritisa. Zbog svoje bolesti, Tatjana se otežano kreće i ne može svaki pokret da napravi sama. Kaže da je kada je saznala za svoju bolest bila očajna i zbog bolova koje je imala, i zbog toga što je znala da će joj biti sve gore. Njena bolest je međutim nije sprečila da se zaljubi i uda sa 25 i da dobije sina. Iako je imala pomoć, Tatjana kaže da je teško podnosila što zavisi od drugih.

                                                          Tatjana Petrović

“Mama mi je često dolazila da pomogne, i svekrva, i suprug mi je bio uvek pomoć. I kada vidim da ga presvlače, da mu daju da jede, ti trenuci su me pogađali što ja to ne mogu sama, što ne mogu da ga uzmem sama u naručje nego mi ga uvek pruže. To me je bolelo, ali to sam zadržavala u sebi. Na mom licu je uvek bio osmeh. Osmehom se sve reši”, kaže Tatjana za MIC, ponosna na svoj pozitivni stav za koji kaže da je veoma važan u životu.

Iako ju je pogodilo to što nije mogla svu pažnju u svakom trenutku da usmeri na sina, Tatjana Petrović ponosno ističe da je on danas dvadesetjednogodišnji mladić koji je bio njena neiscrpna energija i snaga da bude dobra majka i da bude nasmejana.

“Tada kada sam počela da osećam tegobe još kao mlada, i kada sam bila očajna što se razlikujem od drugih, bila sam jako nesrećna. Posle porođaja sam to sve ostavila iza sebe jer sam shvatila da imam za koga da živim, da se borim. Da sam stekla porodicu. Jednostavno, mojoj sreći nije bilo kraja, pa sam sve one crne misli koje sam imala ostavila iza sebe”, priča nam Tatjana.

Da je teško biti majka sa invaliditetom, govori još nekoliko primera u Nišu. Ipak, potrebno je i osobe sa invaliditetom ohrabriti na roditeljstvo, smatra Jasmina Barać, iz organizacije “Iz kruga” koja se bavi pravima osoba sa invaliditetom, a posebno žena sa invaliditetom.

Jasmina kaže da svi imaju strah od roditeljstva, a osobe sa invaliditetom posebno jer dodatno brinu o tome kako podići i očuvati dete.

                                                          Jasmina Barać

“Što je veći invaliditet, mnogo su teži uslovi za roditeljstvo. Svi mi želimo da budemo roditelji. Ja na primer nisam ni sanjala da ću uspeti, ali uz veliku podršku porodice i sistema socijalne usluge, mi imamo personalnog asistenta. Ipak, neko vam je potreban 24 sata. Ja nikada nisam mogla da podignem svoje dete u naručje. Zavisila sam od svog supruga, svoje majke, oca koji je u to vreme radio, a majka je ubrzo posle mog porođaja umrla i svi oni na koje sam računala nisu mogli da pomognu. Zamislite još i da me je muž ostavio?! Sigurno bi mi oduzeli dete, kao što ima nekoliko slučajeva u našem okruženju, i svako treba da stavi prst na čelo i da se zamisli kako bi bilo da mu zbog zdravstvenog razloga oduzmu dete. E ja se upravo protiv toga borim”, kaže Jasmina i dodaje:

“Kao majka i kao osoba sa invaliditetom smatram da treba da radimo na uvođenju sistemskih usluga i uz pomoć Grada Niša nadam se da ćemo uspeti da proguramo odluku o regresiranju u vrtiću za decu roditelja sa najtežim invaliditetom. Za početak sa najtežim, da vidimo koliko će budžet biti opterećen, a kasnije da se to proširi zavisno od potreba. I ne samo za vrtić, nego možda i za užinu, i za dnevne boravke, jer nigde nije prepoznata kategorija roditelj sa invaliditetom”, objašnjava za MIC Jasmina Barać, predsednica organizacije “Iz kruga”.

Za prepoznavanje ove kategorija, tvrdi naša sagovornica, potrebna je podrška nadležnog ministarstva i država i dodaje da je finansijski momenat osoba i majki sa invaliditetom izuzetno važan. Onaj ko ima novca, kaže ona, može da “iznajmi” pomoć, a samim tim i da zadrži dete, dok majke koje nemaju novca za plaćanje pomoći, vrlo često su zaboravljene od kompletnog sistema.

S druge strane, kućna nega pri Domu zdravlja je velika podrška majkama sa invaliditetom, kažu naše sagovornice. Načelnica ovog odeljenja, Bratislava Šarac kaže da od 3.000 korisnika kućne nege, 60 su upravo osobe sa invaliditetom.

                                                          Bratislava Šarac

“ Osnovni njihov problem je smanjena pokretnost ili nepokretnost, i mi smo tu kao služna kućnog lečenja da im pružimo zdravstvene usluge u stanu. Osim naše zdravstvene podrške gde radimo preglede na terenu i laboratorijske analize, imamo mogućnost kao Dom zdravlja Niš da izvedemo fizijatra i aktiviramo fiziotereapeute koji svakodnevno rade sa njima na terenu. Takođe, u službi se nalaze dva socijalna radnika i 7 gerontodomaćica koje pomažu oko održavanja higijene u stanu, lične higijene, nabavku lekova, rada u kući, prireme neke hrane, pa kao služba gledamo da pokrijemo i zdravstveno – socijalni aspekt, tj. da sagledamo osobu u celini”, kaže Bratislava Šarac.

Ipak, ističe načelnica kućne nege, iako suočeni sa ozbiljnim zdravstvenim problemom, osobe sa invaliditetom su ljudi od kojih i sami lekari mnogo nauče.

“U nekim situacijama im se zaista divimo i kad čujemo sa čime se oni suočavaju pomislimo kako oni mogu više nego mi. Zbog toga od njih treba učiti, i smatram da su jako korisni deo ovog društva jer daju nam dodatnu snagu i otvore nam neke druge vidike, i duhovne, pa čak i fizičke”, objašnjava Bratislava Šarac.

Piše: Jelena Đukić Pejić

Foto: Saša Đorđević