Jovanu je u aprila umro otac, a njegova majka otišla je iz Vrmdže još dok je bio mali, pošto se preudala se formirala novu porodicu. Pre par godina udala se i otišla iz sela i njegova sestra.

Zaposleni u Centru za socijalni rad u Sokobanji, koji sada brinu o dečaku, pokušavali su u više navrata da ga nagovore da ode da živi u neku od hraniteljskih porodica ili da se preseli u kuću kraj Sokobanje koju je obezbedila jedna fondacija.

Nudili su mu da sam izabere grad  u Srbiji u koji će da se preseli, ali nije pristao na to. Ostao je u Vrmdži u mračnom sobičku sa dva kreveta, malim stolom i nagorelim "smederevcem". 

Društvo mu prave jedino dva psa i mačka, a izdržava se od socijalne pomoći od 8.000 dinara i nadnica za seoske poslove.  

"Ne želim da odem iz sela, ovde sam navikao, ovde su ljudi sa kojima volim da živim. Mogu da mi priteknu u pomoć kad god mi nešto zatreba", objašnjava Jovan razloge svog ostanka u Vrmdži.

Koliko mu je teško što je sam u kući u kojoj nema ničega što može da mu olakša život poput kupatila, veš mašine ili televizora Jovan ne govori, ali je kaže da mu je nekada bilo bolje.

"Imali smo ovce, koze i magarence Stanču. Sa Stančom i dvokolicom prevozio sam seno i šumu. Preko leta sam vozio goste od kafane u selu do Vrmdžanskog jezera. Dok sam radio sa Stančom otac se nije brinuo ni o čemu. Nije mogao da mi pomaže, bio je mnogo bolestan. Imao je šećernu bolest i često je padao u komu, pa sam brinuo o njemu", rekao je Jovan. 

Jovanov otac je prošle godine prodao ovce i magarca, zbog čega dečak i dan danas iskreno žali.

"Ne znam zašto je otac prodao magarca, kao bio je star, a imali smo ga četiri, pet godina. Bilo bi sada sve drugačije da ga imam. Vozio bih opet goste od kafane do jezera. Mogao bih da dovezem drva iz šume i obezbedim se za zimu. Imam neku šumu, ali nemam čime da je prevezem do kuće", kazao je ovaj plavkosi dečak krhke gradje.  

Jovan je završio osnovnu školu, ali ne ide  u srednju školu jer za to sada nema ni vremena ni para. 

"Radim po selu. Zovu me ljudi da im pomognem oko drva, sena ili stoke. Plate mi  i jedem tamo kod njih. Ne bih voleo da idem u školu, voleo bih da čuvam stoku, da imam ovce. Sada čuvam samo jedno prase, jer moram hranu da mu kupujem, ne mogu da je proizvedem. Imam neke njive, ali nemam čime da ih obradjujem", izjavio je Jovan.

Dok je brinuo o bolesnom ocu Jovan je naučio da kuva i da se brine o kući i sebi, tako da  govori da mu ne pada teško što sve mora da radi sam. Teško mu je to što u kući nema struju.

"Isključili su nam struju pre sedam, osam godina zbog duga. Snalazim se nekako bez struje. Imam baterijsku lampu, a i kad padne mrak legnem", kazao je Jovan.

Na pitanje šta je njegova najveća želja Jovan nerado odgovara, ali je ipak rekao da bi najviše voleo da ima struju, magarence i ovce.

Meštani Vrmdže za malog Jovana imaju samo reči hvale i sa žaljenjem govore da dečko zaista nije imao sreće u životu.

"Jovan je dobar dečko, vredan, poslušan, druželjubiv. Druži se sa meštanima, ide u ispomoć kad god ga neko pozove", istakao je predsednik Mesne zajednice Vrmdža Slaviša Krstić.

Direktor Centra za socijalni rad Vladimir Pavlović rekao je da se centar trudi na više načina da pomogne Jovanu, tako da uz novčanu socijalnu pomoć, dobija i jednokratnu pomoć i pakete hrane koje priprema Crveni krst.

"Više puta smo ga motivisali da bude smešten u hraniteljsku porodicu, u gradu koji sam izabere, ali on uporno želi da ostane u svojoj kući. Ne možemo silom da ga nateramo da ode, a kaže i da bi odmah istog dana otišao iz hraniteljske porodice. Samostalan je jer se i prethodnih godina sam brinuo o sebi, ali i o bolesnom  ocu", rekao je Pavlović.

Kako je kazao Pavlović, sada je najbitnije da Jovan Nikolić pre zime dobije struju.

"Dug za struju od 200.000 dinara prevazilazi naše mogućnosti, zbog toga apelujemo na sve one koji mogu da pomognu da to i učine. U isplatu duga želi da se uključi i opština i nadamo se da će Jovan dobiti ove jeseni struju", rekao je Pavlović. 

Piše: B.Ljubisavljević

Foto: Vanja Keser