Moje dete ide u školu u kojoj su roditelji jednog đaka na Infektivnoj klinici zbog sumnje na korona virus. Dete ne ide u školu. Škola normalno radi i tako će ostati dok nadležni ne reše drugačije.

Šta li bi rekao veliki Ranko Marinković kada bi bio u prilici da „prošeta“ Instagramom? …

Sanja Kljajić je poslednjih sedmica prešpartala Kosovo radeći reportaže za DW. Donela je mučne utiske, o bedi, paklu od života, dva nacionalizma koji hrane jedan drugi i žderu sve ostalo. O onima čije se ime ne spominje.

Pre par godina kada smo mi u medijskoj sferi istripovali da možemo biti deo savremenih civilizovanih društava, gde se novac poreskih obveznika troši sa merom i razlogom, priznajem da sam posumnjala da projektno sufinansiranje medijskih sadržaja može biti sprovedeno onako kako je zamišljeno, ali avaj promenama treba dati šansu, mislila sam naučićemo. Propust, jedan, dva, tri … ali propustima nikada kraja i na kraju krajeva ispostavlja se da je ovo idealan način za finansiranje režimskih medija i korupciju u pravom smislu te reči.

Vaše je samo da umrete , sve ostalo je naša briga - slogan je, kažu, privatnika koji organizuje sahrane i prevozi pokojnike. Davno je već marketing ušao u pogrebna preduzeća, a sudeći po statistici koja tvrdi da nas sve više umire nego što se rađamo, tek će biti agresivniji ili bizarniji. Poput one torte u obliku kovčega, sa crnom glazurom na sajmu pogrebne opreme prošle godine u Nišu.

Pre nego što sam ušla u Cerjansku pećinu, od ekstremnih aktivnosti i sportova, bavila sam se hodanjem na ekstremno visokim štiklama.

Svetski dan slobode medija, kako to samo gordo zvuči!!! Već dvadesetak godina na ovaj ili onaj način radim u medijima, smatram sebe medijskim radnikom iako mi često ova kategorizacija zvuči kao dijagnoza,a ne opis zanimanja kome sam posvetila skoro polovinu života.

Okolo je surova realnost, neviđena džungla koja guta pa je porodica mesto gde se prikuplja snaga i pozitivna energija za neke nove, dnevne bitke.

Debeli minus se ne dopada nikome i niko se ne oseća lagodno na ovako niskim temperaturama.

Arhivske fotografije niškog fotoreportera Dušana Mitića Cara pokazuju da ovakve zime nisu retkost i da je i pre 30 godina u ovo vreme Nišava bila zaledjena.

Zatvor je, pored Velesa, verovatno jedino mesto na koje ljudi, posle samo jedne posete, ne žele da se vrate. Znam za ljude koji bi se vraćali na ratište zato što im je kod kuće suviše mirno ili je krevet premekan. Ljudi se vraćaju i bivšim partnerima, isto kao i što gledaju nove epizode Top Gira, verovatno zbog stokholmskog sindroma, nemam pojma. I bez obzira na tri redovna obroka, krevet i krov nad glavom, ne mogu da zamislim da neko poželi da ponovo uđe u zatvor. Ne posle mojih prošlonedeljnih poseta.