Blog 29
Pre par godina kada smo mi u medijskoj sferi istripovali da možemo biti deo savremenih civilizovanih društava, gde se novac poreskih obveznika troši sa merom i razlogom, priznajem da sam posumnjala da projektno sufinansiranje medijskih sadržaja može biti sprovedeno onako kako je zamišljeno, ali avaj promenama treba dati šansu, mislila sam naučićemo. Propust, jedan, dva, tri … ali propustima nikada kraja i na kraju krajeva ispostavlja se da je ovo idealan način za finansiranje režimskih medija i korupciju u pravom smislu te reči.
Vaše je samo da umrete , sve ostalo je naša briga - slogan je, kažu, privatnika koji organizuje sahrane i prevozi pokojnike. Davno je već marketing ušao u pogrebna preduzeća, a sudeći po statistici koja tvrdi da nas sve više umire nego što se rađamo, tek će biti agresivniji ili bizarniji. Poput one torte u obliku kovčega, sa crnom glazurom na sajmu pogrebne opreme prošle godine u Nišu.
Ljudi su nekada komunicirali slikama. Danas, usled ekspanzije interneta i društvenih mreža, poruke koje se šalju sadrže sve više slika, tzv. emotikona… Da li postoji realna opasnost da na ovaj način osiromašimo jezik i komunikaciju? Kako to utiče na omladinu koja je pisanu reč zamenila slikama? Da li je ovo veliki problem i da li vidiš neko rešenje? Zašto je važno da negujemo naš jezik – za čoveka, društvo, kulturu?
Zatvor je, pored Velesa, verovatno jedino mesto na koje ljudi, posle samo jedne posete, ne žele da se vrate. Znam za ljude koji bi se vraćali na ratište zato što im je kod kuće suviše mirno ili je krevet premekan. Ljudi se vraćaju i bivšim partnerima, isto kao i što gledaju nove epizode Top Gira, verovatno zbog stokholmskog sindroma, nemam pojma. I bez obzira na tri redovna obroka, krevet i krov nad glavom, ne mogu da zamislim da neko poželi da ponovo uđe u zatvor. Ne posle mojih prošlonedeljnih poseta.