Bosna i Hercegovina se nešto kasnije u odnosu na Srbiju susrela sa problemom izbeglica iz zemalja Bliskog Istoka. Pokušavajući da se raznim putevima probiju kroz granicu Srbije sa Mađarskom ili Hrvatskom, BiH je postala deo njihove rute 2017. godine, i to tek za oko 200 njih. Vremenom, broj se povećavao, pa je tokom 2018. u BiH došlo oko 24.000 izbeglica, a tokom 2019. nešto više od 28.000.

Zadržalo se oko 6.000 njih u ukupno šest centara za izbeglice u celoj Bosni i Hercegovini. Samo u Unsko-Sanskom kantonu ima četiri centra, dva porodična sa oko 200 porodica, dva za samce i dečake bez roditeljske pratnje. Tako je od drugog polugodišta prošle godine uz pomoć UNICEFa u školu krenulo oko 150 dece, najviše u ovom, i nešto manje u Sarajevskom kantonu. Ove godine je prema podacima UNICEFa, skoro za dve trećine taj broj manji na samom početku školske godine.

Dobri smo đaci, učimo mnogo

Trinaestogdišnja Donia  je presrećna što ide u školu. Njena ljubav od malena je matematika, mada joj je trebalo samo dva meseca da nauči bosanski jezik. Vredno uči sve predmete, ali kada bi mogla da bira, radila bi samo matematiku. Kaže da je to logično, jer dolazi iz Avganistana.

„Kada jednog dana odem u Nemačku, biću nastavnica matematike“, tvrdi sa osmehom ova harizmatična devojčica. Njena mama objašnjava da kada god je Donia bolesna, plače što ne može u školu. Kaže da je svakog dana gleda kako sa osmehom i radošću sprema knjige za časove. To je čini veoma srećnom.

Donia u izbegličkom centru "Borići" u BIhaću, ©Saša Đorđević

Za Hasana iz Azerbejdžana koji je samo jednu godinu stariji, gradivo je teže, posebno fizika koja je na bosanskom jeziku zbog čega je slabo razume. Po malo i nemački, a posebno istorija. To je zato što uči istoriju Balkana u vreme Otomanskog carstva. Da li im je to potrebno, pitamo i njih i Doninu mamu, Ositu Nasimi.

Donia i Hasan kažu da vredno uče jer tako treba, i da su odlični đaci, a Osita objašnjava da je svo znanje koje steknu na svom putu ka Nemačkoj od velikog značaja. „Mi smo na putu dovde bili i u Turskoj, i u Bugarskoj, i u Srbiji. Tamo nije išla u školu, ali je naučila turski jezik, po malo i bugarski. Sve što sakupimo usput nam je veoma važno za dalje godine“, objašnjava Osita.

Kako je ovo svima novo iskustvo, u posebnoj situaciji su se našle škole i nastavnici. U saradnji UNICEFa i organizacije Save the Children napravljena je prilagođena metoda učenja HEART, odnosno Healing through art. Ovu metodologiju nastavnici koriste u pripremnoj nastavi gde je najbitnije da nauče jezik i latinično pismo.

Edina Mehić iz osnovne škole „Prekounje“ u Bihaću je pedagog i koordinator s jedne strane između škole i kampova u kojima su deca smeštena, a s druge, između UNICEFa, Save the children i Ministarstva obrazovanja. Pored nove medotologije po kojoj se radi sa decom izbeglicama, od velike pomoći im je bila i studijska poseta Srbiji, kada su mogli od sprskih kolega da saznaju za izazove i poteškoće u radu sa novim učenicima.

Prvo jezik, pa onda prava škola

„Kada dovoljno savladaju bosanski jezik, rade se određena testiranja koja procenjuju da li su deca spremna da se uključe u redovni odgojno obrazovni proces sa ostalom bosanskom decom. Trajanje tog procesa je individualan, zavisi od deteta do deteta – ako je dete bilo već u nekoj školi u Srbiji, ono je već naučilo jezik, slični su nam jezici, pismo, ono se može već za nekoliko dana uključiti u odgojno obrazovni proces. A ako dođe dete iz neke zemlje Bliskog istoka, to je potpuno drugo pismo, druga kultura, onda nam treba malo više vremena, ali u principu ne više od mesec ili dva dana, nakon toga, dete je spremno da ide u školu“, kaže pedagog Edina Mehić.

Slobodne aktivnosti u izbegličkom centru "Borići" u BIhaću, ©Saša Đorđević

Postoje tri starosne grupe u kojoj se deca izbeglice obrazuju, od 6 do 9 godina, od 9 do 12 i od 12 do 15.  Kroz školu  Prekounje u Bihaću, tokom prvog polugodišta prošlo je je 60 đaka, kaže nam pedagog ove škole, jer stalno dolaze i odlaze pokušavajući da pređu granicu sa Hrvatskom.

Dok su u školi, svi predmeti se rade na bosanskom jeziku. Edina Mehić kaže da se sa njima puno radi na geografiji i istoriji, a najviše na ekologiji. I ona i njene kolege su primetile da je među decom najviše interesovanja za matematiku, i objašnjenje vidi u tome što je matematika na univerzalnom jeziku. Kad se međutim pojavi jezički problem, od velike pomoći su kulturološki medijatori koji dolaze s decom.

Infografik, Statistički podaci o školovanju dece migranata u BiH, ©MIC

„Kulturološki medijatori poznaju jezike dece, i kada se pojavi problem da nastavnik ne može da objasni detetu šta se od njega očekuje, tada oni objasne deci šta je njihov zadatak. Njih je zaposlio Save the children i UNICEF i oni su velika pomoć nastavnicima da se prevaziđe ta jezička barijera koja je velika u početku. Kasnije je to sve lakše i lakše“, objašnjava Mehić.  

Nastavnica bosanskog jezika u „Harmani 2“ u Bihaću, školi koja je takođe među prvima otvorila vrata deci izbeglicama kaže da je ta jezička barijera i nju plašila u početku, jer kako kaže, na fakultetu nije obrazovana da bosanski jezik podučava strance, već izvorne govornike. Mnogo su joj pomogle brošure od kolega iz Srbije i Hrvatske, a kasnije su napravili i sopstvene brošure. Posebno se sprema za časove na kojima ima decu iz izbegličkih centara, ali to joj ne pada teško.

„Samo da rata ne bude“

„Potrebno je zaista puno truda, ali nije teško jer dobijete povratnu informaciju. To su deca koja su u pokretu, oni često odlaze, kako oni kažu, na „gejm“, pokušavaju da pređu granicu. I još češće se vraćaju. I kad god se vrate, oni su ponovo u školskim klupama, ponovo su tu sa željom da uče. Realno, njima bosanski jezik ne treba, oni ne žele da ostanu u Bosni, ali žele da ga uče“, objašnjava nastavnica Nermina koja je svoju ulogu shvatila veoma ozbiljno, posebno zato što oseća da „vraća dug jer, o njenoj ćerki koja se školuje u inostranstvu, brinu neki drugi ljudi“.

Priča nam anegdotu sa učenicima koji su tražili od nje, da dok oni uče njen, bosanski jezik, ona uči njihov farsi. To što je njoj bilo teško da izgovara njihove reči, dodatno je oduševljava kod kovih đaka, jer kaže, ta deca imaju neverovatnu volju za znanjem. U proces školovanja dece izbeglica uključena je od januara 2019., ali prvi put se susrela sa njima par meseci ranije kada je sa decom iz novinarske sekcije koju vodi, posetila tada prvi porodični centar u Bihaću.

„U to vreme pripremali smo školsku priredbu za 25. novembar, Dan državnosti, i recital „Dohvati mi tata mesec“ i nekako nam se učinilo zgodno da deca koja u to vreme pohađaju bosanski jezik u izbegličkom kampu, zajedno prireme taj recital sa decom iz škole. O svemu tome nismo nikome govorili. Jedan dečak iz Avganistana me je pitao da li bi mogao da otpeva jednu pesmu. Rekla sam da ne mogu da obećam, neka dođe, biće gost, ali ako bude prostora na priredbi, otpevaće. Sa decom su naravno došli i roditelji, svi su bili naši gosti“, priča nastavnica i dodaje:

„Bilo je to iznenađenje za sve prisutne u sali, šta se to sad dešava, ko su ti ljudi. Kad su se deca pojavila na pozornici, dakle jedno dete izbeglica migrant, jedno dete iz naše škole i počeli su zajedno da recituju pesmu na bosanskom jeziku. Tu je bilo dece koja nisu znala bosanski jezik, ali su imali želju da nauče pesmu, naučili su je napamet da bi bili deo te priče. Aplauz je bio gromoglasan. I dug. Na kraju same priredbe, bilo je prostora da dečak otpeva pesmu, pesma je bila „Samo da rata ne bude“. Svi su plakali“, priča ona.

Ove dirljive trenutke, na žalost, nisu osetila sva deca izbeglice školskog uzrasta koja su se zatekla u BiH. Za razliku od Bihaća koji se nalazi u Unsko-Sanskom kantonu i Sarajeva koji je glavni u svom kantonu, deca u izbegličkom centru u Mostaru ne idu u školu jer je tako odlučila vlast na nivou Hercegovačko-Neretvanskog kantona.

Svi nivoi vlasti, ukupno 4 nivoa, gde su prva dva državni nivo, zatim entiteti, odnosno kantoni, nezavisni su jedni od drugih, pa kantoni temelje zakonsku regulativu na državnoj, ali ih svaki kanton menja onako kako želi. To UNICEFu koji brine o školovanju dece, ali i organizacijama okupljenim oko UNICEFa stvara veliki problem.

„Ja ne mogu reći koji je razlog državnih institucija što su doneli takvu odluku“, kaže nam Amila Madžak iz UNICEFa, i dodaje da se pregovara sa kantonalnim ministarstvom obrazovanja da se to promeni.

„U Selakovcu (Mostar) naš implementacijski partner je World Vision, gde takođe imamo child friendly spaces, gde deca imaju različite neformalne oblike obrazovanja, različite edukativne aktivnosti, uče bosanski, engleski.. ali to je sve neformalno. Treba sva deca da krenu u školu sa ostalom decom jer je to njihovo osnovno pravo“, kaže za MIC Amila Madžak.

„Imamo decu od 11 godina koja nikada nisu išla u školu“

U centru Salakovac u Mostaru, u vreme posete MICa boravilo je oko nešto manje od 50. dece između 6 i 17 godina.

„Da je jedno dete, bitno je, a dole imamo 47oro dece koja žive u Selakovcu, i ne idu u školu. To je ogroman gubitak. Proveli su već svo to vreme dok su na putu, bez škole. Neki su išli u Srbiji u školu, neki nisu nikako, jer su krenuli na put kad je trebalo da započnu školovanje, tako da imamo dece koja imaju 11 godina i nikada nisu išla u školu. Ne znaju kako to tačno izgleda“, objašnjava Madžak.

Deca izbeglice u Mostaru nemaju nikakve školske aktivnosti, ©Saša Đorđević

Sve što deca izbeglice u okolini Mostara imaju je mnogo slobodnog vremena koje brojne organizacije pokušavaju da popune različitim aktivnostima.

Aldina Media je koordinator Fondacije Bosanskohercegovačka inicijativa žena, koja uz podršku UNHCR pruža različite vrste usluga psiho potpore za porodice u ovom centru. Sprovode i projekat „Moja škola“ za decu školskog uzrasta. Kako se nadaju da će se jednom odluka kantonalne vlasti promeniti i da će deca smeštena i u Selakovcu krenuti u školu, deca svakodnevno uče bosanski jezik, ali i druge predmete koji bi imali u okviru formalnog obrazovanja.

Puno praznog prostora tokom jednog dana dodatno pojačava i odnos Mostaraca prema izbeglicama, ali i daljina od grada. Za razliku od Bihaća gde meštani nemaju negativan odnos prema izbeglicama, među Mostarcima je bilo negativnih komentara o školovanju dece izbeglica. Takođe, izbeglički kamp Salakovac je udaljen desetak kilometara od grada, pa se ređe viđaju ljudi iz kampa u šetnji pored Neretve, u odnosu na one pored Une. Zbog toga, slobodno vreme, koje jedino imaju, izbeglice u centru Salakovac, mogu da provode samo u svom najbližem okruženju gde gotovo da nema ničega.  

Za razliku od broja dece unutar porodica, broj maloletnika bez pratnje je znatno teže pratiti. Neki od migranata uopšte nisu smešteni u izbegličim kampovima, već sami plaćaju svoj smeštaj. Prema podacima iz UNICEFa, u oktobru je samo u Unsko – Sanskom kantonu bilo 200 maloletnika bez roditeljske pratnje. Tačan broj dece srednjoškolskog uzrasta je nepoznat iz istog razloga.

Što se tiče školovanja srednjoškolske dece, Madžak kaže da je više prepreka u pitanju. „Jedna od njih je i fnansijska. Drugi razlozi su praktične i tehničke prirode – da biste upisali srednju školu, morate imati dokumentaciju da ste završili osnovnu. A osim toga, morate proći test znanja. Ništa od toga nije u potpunosti ostvarivo za njih, jako im je teško proći test znanja, a malo njih ima dokumentaciju o završenom osnovnom obrazovanju. To su prepreke. Ali nisu nesavladive, baš kao što smo uspeli da prilagodimo nastavu za decu za osnovnu školu, verujemo da bi bilo moguće da se to uradi i za srednju školu“, smatra ona.

A da li deca dobijaju dokument da su završila osnovnu školu u BiH u slučaju da se to desi? Amila Madžak kaže da deca mogu dobiti dokaz, međutim, malo roditelja ga traži. „Oni odu u „gejm“ non stop, malo njih uspe, ali kada uspeju – to je to, desilo se. Otišli su, nisu poneli nikakav dokaz“.  

Za više fotografija kliknite ovde

Autor: Jelena Đukić Pejić