“Sa tek rođenom bebom pokušavali smo tri dana da uđemo u Srbiju, ali nas bugarska policija nije puštala” kaže Roždin otac.

 “ U Srbiji je dobro, ovde nema tenzija” objašnjava Adem iz Iraka i dodaje da su njegova porodica i prijatelji koji su već prošli ovaj mukotrpan put i stigli do zapadne Evrope, takođe pod utiskom da su se u Srbiji najbolje odnosili prema njima.

 Za razliku od Adema, čija je porodica sada na sigurnom, Ikbalu iz Avganistana ubijen je otac, a nije mogao da na ovako težak put povede trojicu braće i sestru, jer su previše mali.

 “Kroz Tursku sam preko planina i šuma stigao u Bugarsku – pešačili smo 35 dana zaredom, možete i sami da vidite moje ruke i noge – sav sam u ranama” pokazuje Ikbal.

 Lekari u Prihvatnom centru u Dimitrovgradu dnevno obave 50 do 70 intervencija. Kažu da dosta izbeglica dolazi povređeno, jer treba da pređu Staru planinu da bi ušli u Srbiju, pa najčešće imaju povrede stopala, izmoreni su i gladni, a zbog teških uslova često usput bace sve stvari, pa uglavnom stižu samo sa onim što imaju na sebi.

 Ovaj Centar ima kontejnerski smeštaj i, čini se, nedovoljno kapaciteta naspram broja izbeglica koje pristižu. Ponekad ih i po dvoje, troje, spava u jednom krevetu, ali, kako kažu, ne smeta im, jer se prema njima u Srbiji odnose kao prema ljudima. Puni su reči hvale, kako za Komesarijat za izbeglice, tako i za Crveni Krst, policiju i volontere svih organizacija koje dolaze da im pomognu.

 Srbija je najčešće prva zemlja u kojoj se registruju i dobijaju dokumente, ali, ne i poslednja na njihovom putu – jedna zemlja cilj je najvećem broju izbeglica:

 “Idem dalje gde god treba, samo da stignem u Nemačku!”

 Ovo su samo neke od priča koje mogu da se čuju u Prihvatnom centru u Dimitrovgradu – u njega dnevno stigne u proseku 500 ljudi. 

Ovaj prilog je urađen u okviru projekta “Foto žurnal – Migranti u Srbiji” koji je podržan od strane Komesarijata za izbeglice i migracije republike Srbije.