Zanimljivo je da se prvo izdanje knjige „S vladikom u oblake“ pojavilo 2009.  drugo 2010. a malo potom i knjiga „Vidio sam svoga Boga“ a po mišljenju autora bilo bi greh da se te dve poeme razdvajaju i zato sve pohvale uredniku i izdavaču što su objedinili poeme u jednu knjigu pod nazivom, dobro smišljenim: „S bogom  и з божјаком“. Nema čoveka na našim prostorima koji tokom odrastanja, kada bi napravio neki nestašluk, skrivajući se od roditelja, nije čuo rečenicu:“Videćeš ti svoga boga“! Poznavajući pesnika i čitajući Vujisićeve stihove potpuno sam ubeđen da je Vujisić već prošetao „s vladikom u oblacima i video svoga boga“. Na njegovoj livadi koja se prostirala odmah iznad porodične kuće u Prekobrđu, pesnik Janko Vujisić, pravio je „nestašluke“. Posmatrao je danju Sunce, koje je svima život dalo, „ono drži ljude na okupu“, tražio da ugleda Lovćen, a noću nebeska prostranstva, zvezde sa plavičastim sjajem koje su obasjavale široke kosmičke horizonte. Pogledom je dopirao ne samo do malih i velikih kola, zvezde severnjače i zvezda padalica, već je gledao dalje. I do mora, i preko okeana a mislima stizao da objasni neobjašnjeno, da sve to zapiše i da bude srećan iako ispeva da „sreće nema, nit je iko tak, ko je bio, njen tražitelj viši, nesrećni se u zemlji prućio. Najkraća je Stvar na Zemlji sreća“.

Tako su nastale sve, pa i zbirka koju večeras predstavljamo. Sva ta pesnikova sočinjenia otvaraju prostor za polemiku i javnu debatu na brojna pitanja.

U  poznatoj pesmi ispevano je  „u svetu tajni, mi nismo sami“. Ako i želimo da budemo sami ne možemo jer upravo Vujisić, pesnički rečeno, sa livade iz Prekobrđa rekli smo, danonoćno istražuje pojave i procese bliske običnom čoveku a opet tako daleke iz prizme današnjeg poimanja osnovnih postulata opstajanja svakog naroda. Uslov, temelj opstanka svakog čoveka je u njegovoj spoznaji ko je, odakle je i kojim jezikom govori. Pesnik Janko je iz kolašinskog Prekobrđa.

„Gore ti je barem širevina. Nema tamo da što kome smeta: ovo moje, a ovo drugoga, ovo komun, a ovo utrina, vodopoj, katuni, ispaše; Ovo njino, ovo bilo naše. Sve je tvoje što očima vidiš. Nema niđe međa, ni međaša, ni dubova skresanih u tuđe“.

Prekobrđe je to mesto, taj prostor, na kome počinju da iskre magične reči koje odslikavaju tu neobjašnjivu vezu prirode i čoveka, boga i čoveka.

„Moj Bonjašu, još da ti ne dođe, Ne bih ni s kim ni izgovarao; Nespore su riječi s ljudima, radiru se brže od ičega, Zaborave ljudi da su bosi, Golotinju neću pominjati, Moj Bogoje, da sam s Tobom samo, Meni ništa ne bi faljivalo.“

Taj proplanak je mesto gde Vujisić dobija nadahnuće da rečju odgovori na životne damare sreće, tuge, radosti...to je delić crnogorskog prostora gde Vijisić tajne otkriva čitalačkoj publici. 

Vujisić zbori crnogorski! Na tim postulatima zasniva se i njegova poezija. Raskošna, sa merom, tematski objedinjena. Janko kaže „šta ja mogu, te ovako zborim? Zašto i vi ne progovorite, no čekate, Tobož samo mene da uždijem pravo niz litice, te sam škole davno odležao.. a kada se obraća onome gore kaže: „Crnogorci jedne prnje deru, i razdiru jedine opanke, Crni đavo, samo boju crnu, crnogorski jezik razumiju samo oni što u njoj umiru, iznad Crne Gore Ti stanuješ Tu je tebi prava kolijevka Ti jedini Nas i razumiješ“!

Profesor Ratko Božović smatra da je teško reći šta je za jezik pogubnije -strah od kazanog, teskoba zbog neiskazanog, očekivano mišljenje kao poželjno i odobreno ili govor o nepostojećoj stvarnosti koja kobajagi postoji. Janko Vujisić je zagrebao po površini moračkog, narodnog jezika i kako vreme prolazi ta niska reči je sve brojnija i bogatija.

Vujisić, čini se, svakodnevno traga za sopstvenim trenutkom rođenja, nastankom i sopstvenim jezikom kojim će do veka ispisivati stihove na moračkim kršima. U zavičaju i narodnim mislima je našao inspiraciju stvaranja a sve sa željom da, ponoviću, dokuči, u čemu je ljudska patnja, ponos, mudrost. U čemu se sastoji ljudski život, pita se? Za Vujisića, odgovor je u večnoj nadi i traganju. Traganju za onim najsvetijim. Za ljudskom slobodom.

„Da li može Čovjek bit slobodan?Je li djelo, ono ponajviše, Koje nikad nije završeno? Nek to Kafka kaže u Procesu. Najviša se riječ istopila u ustima s one strane brave, a najgora Riječ ustavila na papiru u svojoj grobnici.

Ljudski život, za Crnogorce po Vujisiću, sastoji se i, dodao bih,  u razumevanju Njegoša, bez obzira na kojim putevima se sretali i gde im se putevi razdvajali! Pjesnikovim viđenjem Njegoša, kako je zapisao recenzent Miličić, zaokružen je jedan vid poezije kakav do sada nije imala crnogorska književnost. U maniru najbolje misaone poezije on je duboko emotivno izgradio odnos sa provokativnom tematikom kakvoj nisu odoleli ni mnogi pisci pre njega.

Profesor  Dobrivoje Stanojević dajući kritički pečat ukupnoj pesničkoj sceni na regionalnim prostorima smatra da je pronađen način da se, konačno doskoči čitaocu. Njegovo je, danas i ovde, neotuđivo pravo da nam ne veruje onda kad se upinjemo da mu nešto kažemo. Kako mu onda reći i zašto? Sve dok, čitaoče, ne počneš da čitaš ove redove nećeš ništa, ili ćeš vrlo malo znati o opštem gluvilu. Janko Vujisić je pronašao kako da čitaocu kaže i najvažnije zašto treba da kaže!

Na kraju, dozvolite da se pesniku Janku Vujisiću zahvalimo za još jedan vrijedan opus i jedinstven pesnički izraz u kome je još jednom pokazao umeće stvaranja upečatljivih poetskih slika i u dopunjenim izdanjima. 

Napisao sam na Bogojavljanje, 19. januara, 2018.

Dr Mirko Jakovljević - komunikolog