Vladimir Vlado Zindović je Odisej iz Polja
Po legendi postojao je Odisej. Istina je, od nedavno, postoji i, kako su ga prozvali „Mojkovački Odisej“. Homer je smatrao, zapisano je u enciklopedijama da ime Odisej u prevodu znači, „sin boli“ gde se pod bolom smatra „patnja“. Piše i da „Odisej“ može da ima značenje „vodič“.
Ne zna se da li je nekada stari grad Brskovo imao izlaz na more, neku veliku vodu, što b i se reklo. Na reku Taru, sigurno jeste. Ne zna se precizno ni ko je sve od ljudi sa prostora Potarja bio mornar, i plovio morima i okeanima. Za jednog od njih se zna. Za Vladimira - Vlada Zindovića!
Imajući sve to u vidu prepoznajemo, upravo, Vlada Zindovića. To se zaključuje nakon iščitavanja knjige, „Mojkovački Odisej, moja putovanja“, autobiografskog djela moreplovca iz mojkovačkih Polja. Naime, Zindović je kao samostalni radiotelegrafista „crtao“ putanje brodovima i na „lađama“ istovremeno „bolovao - patio“ za susretima sa majkom i porodicom i jedva čekao da ih po iskrcavanju sa broda vidi, zagrli i bude sa njima.
Poput Odiseja koji je morima bio opčinjen danju a noću plakao za porodicom i kućom. Odiseja su spojili sa Penelopom, ali i sa drugim lepim ženama sa kojima je imao više dece. Brodolomi ga izbacivali na obalu Ogigija, obećavali mu za nevernost sa Atlantovom kćerkom, nimfom Kalipsom, čak i večni život- besmrtnost. Vlado je sticajem okolnosti izbegao nesrećno potonuće, broda „Herceg Novi“ u Malaga prolazu, kod Singapura, ostao je veran supruzi Nadi, Kotoranki, rođenoj Franović sa kojom se venčao 1970. dobio sina Roberta i ćerku Vladanu, unučad Daniela, Davida i Valentinu i zahvaljujući spisateljskom daru, knjigom, ovekovečio trag postojanja.
Mojkovacki odisej
Knjiga je intimna ispovest moreplovca Vladimira Vlada Zindovića, rođenog 1937. koji je kao jedan od najškolovanijih oficira jugoslovenske trgovačke mornarice za četrdeset godina staža pet puta, u jednom potezu, oplovio planetu, posetio 130 država i sve važnije luke sveta. Vladimir piše o porodici, putovanjima, brodovima, „Tivat“, „Kupres“, „Herceg Novi“ i drugim, morskim lukama, svetskim metropolama, Njujorku, Rio de Ženeiru, Buenos Airesu, susretima sa ljudima sa raznih kontinenata, piratima, slepim putnicima, nesrećnim Rusom, tuči sa Holanđanima, drami na Atlantiku..., ali i sa kraljem Petrom, četničkim vojvodom Žegarcem, svom boravku u NASA, lenjingradskim belim noćima, i drugim mestima koja je voljeo.
Crnogorac, od oca Tomaša koji je poginuo u Drugom svjetskom ratu kao borac Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba maršala Josipa Broza Tita i majke Julke, rođene Krgović, pisao je i o zemlji koje više nema, utiscima koje je nosio od Rija do Guče, od Japana do Turske, haosu u Kini, dogodovštinama u Indiji. Istovremeno, dao je viđenje o pomorstvu, zahtjevnom i odgovornom poslu radiotelegrafiste. Piše i o kolegama, o četrdeset pomorskih kapetana, o svoja „tri života“, dilemama o „večnoj kući“, „lepoti življenja“, o „tri generacije za Crnu Goru“, „ljudima kojima duguje“.
Knjiga „Mojkovački Odisej, moja putovanja“ pisana je „običnim“ jezičkim stilom. Iskreno i nadasve jednostavno, sa „lepršavim“ opisima brojnih mesta na kojima je Zindović boravio. O pejzažima i urbanim sredinama koje je video i događajima u kojima je učestvovao.
„Plavo, mirno more, spektakularni zalasci sunca, noću zvezde, jasne, treperave, izgledale su tako blizu da mi se, ponekad, činilo da ih mogu rukom dohvatiti-to samo na moru može da se doživi. A Lenjingrad, pa to je čudo! Čarolija belih noći tako je upečatljiva da vam se čini kako dolazi sa nekog drugog sveta!“
Autor je uspeo da čitaoce zainteresuje za prekookeansku plovidbu i sve što taj posao nosi. I o lijepom i napornom. Nesebično je prenio na papir i ono što, možda nigde i nije napisano iz vizure radiotelegrafiste, koji je od ukupnog radnog staža 25 godina proveo na vodi kada nije bilo savremenih satelitskih uređaja, kompjuterske tehnologije i mobilnih telefona. Vlado Zindović ispisao je „priručnik“ rada, ali i života moreplovca, radiotelegrafiste na brodu.
Kroz životnu priču javnosti je predočio i svoje viđenje važnih događaja koji su obiljeležili vrijeme čiji je i bio svjedok. O Drugom svjetskom ratu, zemljotresu u Crnoj Gori...
Ipak, iskrena ispovijest o svom odrastanju, o majci i ocu upečatljivo otkrivaju i samog Vlada Zindovića koji sav iskri od emocija. „Oca nisam ni zapamtio. Imao sam sedam godina kad je poginuo. Ratni vihor je polako slabio. Kosti moga oca počivale su negde u Bosni, na nekom, tada, neznanom mestu. Nemaština je, čini mi se, beskrajna. Teško se preživljava. Imanje malo, nas četvoro a samo majka može da radi i razmišlja kako da nas prehrani i, kasnije, školuje...Negde 1944. god majka me odvede kod tetke i tetka da privremeno boravim.. čuvao sam ovce i jagnjad...“ kad je došlo vrijeme majčinog dolaska...“ ja nju nisam video, ali sam imao osećaj da je tu negde blizu, da će se svakog trenutka pojaviti. Odjednom, čuo sam jasan, zvonak glas: “Ooo, Vladooo“! Ne vidim je, ali zato dobro čujem njen glas što se odbija o litice. Čuje ga, čini mi se čitavo Potarje...Skoro da ne dišem. U meni sve uzburkalo od sreće. Čini mi se da su i jagnjad digla glavu, da i ona osluškuju. Ja oko njih poskakujem. Pevam nešto od sreće, o majci. Ne znam šta, samo pevam, kao da sam u nekom bunilu, kao da sanjam. Eho postaje sve jači. Približava se. Doziva me. Ječe stene. To je glas moje majke. Kad ona zove stene moraju da progovore“.
Iako je prošlo mnogo vremena od tog događaja, uvijek kada bi se sećao majke Zindović bi čuo taj eho njenog glasa koji bi mu odzvanjao u ušima bio on u Poljima, Kotoru ili na nekom drugom mjestu. Kada bi o majci pisao, po sopstvenom priznanju bilo bi to sa „neskrivenom, nekontrolisanom dozom emocije“. I to ljubitelje pisane reči ne ostavlja ravnodušnim. „Ostala mi je ona, ona je bila moja zvezda vodilja kroz čitav život. Iako i ja u poodmaklim godinama, plakao sam kao dete kad je umrla. Tada sam prvi put u životu osetio šta znači nemoć. Hteo sam učiniti nešto da ona ostane, da još traje, ali ništa nisam mogao. Bilo je vreme za moj najbolniji rastanak. Da nije bilo moje majke i njene uporne, neprekidne borbe za što lepšu budućnost nas, njene dece, ja nikada, siguran sam, pomorac ne bih bio, svijet ne bih video, niti Mojkovačkog Odiseja pisao“.
Vlado Zindović se u knjizi zahvaljuje još i njegovoj, kako je naziva „velikoj četvorci“. Blažu Merdoviću zetu, suprugu sestre Olge i najvećem prijatelju kuće, Nikoli Fuštiću, koji je pronašao grob njegovog oca Tomaša, čije su kosti prenijete da počivaju u Crnoj Gori, Milovanu Mići Grdiniću, prvom doktoru pomorskih nauka u Crnoj Gori koji je duhovno uticao i tako obogatio pomorca Vlada Zindovića i Goranu Rabrenoviću, kumu koji je, sticajem okolnosti, povezao automobilom Vlada i suprugu Nadu ka Podgorici i tako nevidljivom božjom silom spriječio da oni budu među putnicima voza koji je januara 2006. sleteo kod Bioča i gde je smrtno stradalo 47 putnika a preko 200 povrijeđeno.
U knjizi su hronološki date na uvid javnosti i fotografije iz porodičnog albumaVladimira Zindovića što priči o „Mojkovačkom Odiseju“ daje upečatljiv izraz dokumentarnosti.
Vratimo se, još jednom, starogrčkom Odiseju. Kao i druge popularne knjige ili filmovi i starogrčki su dobijali nova izdanja. Nastavak tih klasika je ep Telegonija. Vlado Zindović najavljuje da životnu priču prezentuje širom Crne Gore i putem televizijskog dokumentarnog filma, čime će, kako kaže i knjiga “Mojkovački Odisej, moja putovanja” dobiti svoje “dopunjeno i prošireno” izdanje.
Inače, knjigu “Vladimira-Vlada Zindovića, Mojkovački Odisej, moja putovanja, štampalo je IGP “Pegaz” Bijelo Polje.
Uoči svetog Nikole,
18.12.2017.
Dr Mirko Jakovljević