Njegov uspeh je utoliko veći kada se zna da je potpuno slep od svoje druge godine.

"Slepe osobe uglavnom imaju neku predstavu kako izgleda svetlost. Mogu da je barem delimično vide i naslute. Ja ne znam kako je to videti, nemam nikakvu predstavu kako svetlost izgleda jer su mi zbog tumora amputirane obe očne jabučice", objasnio je Stevanović.

                                                           Stefan Stevanović

Stefanova borba sa veoma retkim oblikom tumora započela je ubrzo posle prvog rodjendana. Do tada je bio potpuno zdravo dete a onda je njegovo desno oko počelo da "šeta".

"Roditelji su me odmah odveli na pregled, ali su ih lekari punih sedam meseci ubedjivali da je sve u redu. U medjuvremenu tumor je zahvatio i drugo oko, a da ne bi metastazirao jedino rešenje bila je amputacija očnih jabučica. Moji roditelji su učinili sve kako bi im spasili vid, vodili su me i u Ameriku na pregled, ali zbog te loše procene lekara u Nišu da je sa mojim vidom sve u redu, morao sam na amputaciju oka na kliniku u Beograd", rekao je Stevanović.

Uprkos ozbiljnom hendikepu, Stevanovića od diplomiranja na Pravnom fakultetu dele samo još dva ispita. U indeksu za sada ima sve same desetke i tek tri devetke.

“Upisu na Pravni fakultet prethodilo je moje obrazovanje u školi za slepa lica u Zemunu i gimnaziji “Svetozar Marković” u Nišu. Početak školovanja i u jednoj i u drugoj školi bio mi je veoma težak. Odlazak u Zemun mi je teško pao jer sam morao da budem odvojen od porodice preko cele godine, dolazio sam kući samo za vikend. Ta škola bila je od velike koristi za mene u njoj sam stekao veoma široko obrazovanje, što sam uvideo tek kad sam prešao u gimnaziju “Svetozar Marković”, priseća se Stevanović.

Za upis u gimnaziju “Svetozar Marković”, Stevanović kaže da je to bila njegova najbolja odluka u životu. Za gimnaziju se odlučio podstaknut time što su pre njega neke njegove drugarice iz škole u Zemunu upisale Filološku gimnaziju u Beogradu.

“Glavni motiv da upišem gimnaziju u Nišu je da proširim svoje znanje, al ii da budem sa roditeljima i sestrom u rodnom Šarlincu kraj Doljevca. Pribojavao sam se kako ću se snaći u novoj školi, ali su me u toj školi i učenici i profesori prihvatili kao da nisam imao nikakav problem. Tamo sam imao fenomenalne profesore i fenomenalno društvo sa kojim se i dan danas družim.  Sa drugovim iz gimnazije radim sve što rade i ostali ljudi, izlazim u grad, odlazim sa njima na more, a to je nešto što pokreće svakog čoveka koji ne vidi”, rekao je Stevanović.

Stefan uči potpuno sam  uz pomoć laptopa koji ima govorni program. Udžbenike napisane u vordu ili pdf-u uzima iz Centra za izdavaštvo Pravnog fakulteta, a program na laptopu ih prevodi u glas. Brajevo pismo koristi veoma retko, jer kako kaže, nije praktično za sadašnje uslove. Savrmeni govorni program koji ima na računaru omogućuje mu da bude ravnopravan sa ostalim ljudima na internetu i društvenim mrežama. 

“Učim sam kao što sam bez ičije pomoći iz Šarlinca četiri godine odlazio u gimnaziju "Svetozar Marković" u Nišu. Ne znam kako je kada se uči za šesticu. Ja sednem da učim i uvek dajem sve od sebe, pa ispadne ocena koja ispadne. Moji roditelji i sestra koja takodje studira prava su moja velika podrška, ali oni su svesni da je mnogo bolje za mene da sam potpuno samostalan. Protiv sam toga da da roditelji vode decu u školu i na fakultet. U praksi se ispostavilo da ta deca stalno zavise od roditelja, a roditelji nisu večni”, kazao je Stevanović.

Poslednjih godinu dana osim sa knjigom Stevanović se redovno  druži sa loptom za golbal i trenira svakog dana osim nedelje, a ponekad treninge ima i dva puta dnevno.

"Golbal sam rado igrao dok sam bio u osnovnoj školi za slepe učenike u Zemunu. Posle toga nisam bio u prilici da se njime bavim jer u Nišu nije bilo golbal kluba. Prošlog novembra priključio sam se novoosnovanom klubu "Nais" na poziv profesora DIF-a Marka Aleksandrovića", rekao je Stevanović.

U narednih mesec, dva, Stevanović će imati puno sportskih obaveza zbog već zakazanih golbal turnira u zemlji i inostranstvu.Očekuje ga, što je još važnije, i diplomiranje na fakultetu. Veom vredan i komunikativan već razmišlja i o zaposlenju.

“Kao neko ko veoma voli pravno-ekonomske nauke priželjkujem posao u Privrednom sudu ili u banci. Znam da je veoma teško sada doći do posla ali se nadam da će neko u gradu imati razumevanje za moje ocene i trud koji sam uložio", rekao je Stevanović.

Osobama koje su poput njega slepe Stevanović poručuje da je najbitnije da se osamostale. On se potpuno samostalno kreće po gradu, završava sam sve obaveze u banci ili preglede kod lekara.  

"Kada je slepa osoba samostalna onda postane milion koraka bliži idealu da bude jednaka sa ostalim ljudima i da bude prihvaćena u društvu. Kada zavisite od nekoga to je poražavajuće i nikakvog uklapanja u društvo nema", poručio je Stevanović.

Na pitanje kako se snalazi u Nišu, Stevanović odgovara da mu najteže pada to što su u čitavom gradu trotoari jako loši.

“Motocikli i bicikli parkiraju se na trotoar bez ikakvog pravila i zabrane. Polovina automobile takodje je redovno parkirano na trotoaru. Sa druge strane trotoara su stepenice od različitih lokala. Maltene nekada preskačem haube kako bih prošao. Imai  delova grada u kojima trotoara na ulicama uopšte nema. Tako je kod pijace kod DIF-a, a tamo prolazim svakog dana kada idem na trening. Moram da idem ulicom, nemam drugog izbora. Ne smeta to samo meni, majke sa kolicima takodje ne mogu da prodju. Voleo bih da grad radi na tome, da ukoliko ne može da proširi trotoare, da barem oni budu prohodni kako bi se slepi ljudi kretali. Veoma malo slepih ljudi u Nišu se samostalno kreće. Samo jedna moja drugarica i ja”, rekao je Stevanović.

Prema njegovim rečima veliki problem slepim ljudima predstavlja i to što u Nišu ima veoma malo zvučnih semafora. Grad Niš bi, dodao je, to bi takodje morao pod hitno da reši.

“Bez zvučnog semafora ne mogu da samostalno predjem raskrsnicu a sada ih ima samo na pešačkom prelazu kod Tvrdjave i kod Palilulske pijace. Imali smo zvučnie semafore kod zgrade Osnovnog suda, ali ne rade. Ljudi su skloni da te semafore pokvare zato što im smeta zvuk, ali moraju da znaju da su oni itekako potrebni slepim ljudima”, istakao je Stevanović.

Za ljude u Nišu Stevanović kaže da su divne komšije i prijatelji, verovatno i zbog toga što je ovde ostalo nešto od patrijarhalnog vaspitanja.

“Kada udjem u autobus sa belim štapom ne desi se da mi neko ne ustupi mesto da sednem, što u Beogradu nije slučaj. U Beogradu toga više nema, kada tamo vide čoveka sa štapom jednostavno “iskuliraju” situaciju. Ovde nedostaje malo kulture ophodjenja prema slepim ljudima. Dešava mi se da kada sam u autobusu sa nekim drugom ljudi njega pitaju “hoće li on da sedne”. On nije dete, ljudi treba da se obraćaju slepim osobama sasvim obično “ da li želite da sednete, izvolite…”. Često mi se dešava da me ljudi, kada me vide sa štapom, uhvate za ruku i počnu da me vode preko ulice. Oni misle da znaju gde treba da idem, ali ja sam prinudjen da ih pitam “a gde Vi mene sada vodite?”. Ta kultura ophodjenja nam nedostaje, ali imamo osećaj za ljude pa se to nadoknadjuje”, rekao je Stevanović.

Piše: Biljana Ljubisavljević

Foto: Saša Đorđević