Tri decenije u privremenom smeštaju

mart 27 2018

Nakon što je najavljeno više od 20.000 stanova za vojsku i policiju Srbije, brojni vojni penzioneri zaglavljeni u “službenim” stanovima ili kolektivnim centrima pitaju se da li su i oni na listi za konačno zbrinjavanje. Na dopise i molbe upućene Ministarstvu odbrane, još uvek nisu dobili odgovor.

Udruženje vojnih beskućnika Srbije postoji preko 20 godina. Sve te godine pokušava da reši problem stambenog pitanja za penzionisane bivše oficire, podoficire i civilna lica, među njima pilote, doktore nauka, magistre, lekare i inženjere i druga važna zanimanja za sistem odbrane koji su radili u Vojsci Srbije, a koji su ostali bez stanova kada su početkom 90ih premešteni iz bivših republika u Srbiju. Samo u poslednjih par meseci 10ak dopisa iz Udruženja otišlo je Ministarstvu odbrane, od toga 4 molbe za prijem. I druga zanimanja važna za sistem odbrane.

vojni beskucnici 3

                                                                               Vlado Đukić

“Nijedan odgovor od tada! Nijedan!”, kratko kaže predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije Vlado Đukić, vojni pilot u penziji. I dodaje: “Na nekoliko pitanja želimo odgovor: Kada će se prema vojnim beskućnicima početi primenjivati Ustav, zakoni Republike Srbije, sudske odluke i međunarodni propisi; da li su vojni beskućnici obuhvaćeni programom stambenog zbrinjavanja pripadnika bezbednosti; na koji način ćemo mi biti stambeno rešeni i kada ćemo moći konačno da stvorimo svoj dom”, objašnjava Đukić, pilot u penziji koji gotovo trideset godina čeka da nakon privremenog smeštaja na red dođe i stan za otkup.

To čeka više od 2.600 porodica vojnih pripadnika u penziji na teritoriji cele Srbije koji od 90ih žive po različitim vojnim kolektivnim centrima koji nisu planirani za stanovanje. “Infrastruktura većine objekata uopšte nije planirana za to, to su kasarne, napuštene ambulante, stare vojne škole, vešernice, zatvori, barake. Potpuno neuslovne za život, a neki od njih stanuju i u privatnom smeštaju, takođe neuslovnim za život”, kaže naš sagovornik.

Njegova porodica i još stotinak sa kojima deli istu sudbinu živi u vojnom kompleksu u Surčinu u kućama koje su napravljene od zabranjenog materijala zbog kancerogenog dejstva – azbesta. I to su predočili Ministarstvu odbrane i opet su dobili ćutanje koje traje preko 2 godine.

“Sakrili su od nas činjenicu da su stanovi od azbestnih materijala, a time je prekršen jedan od mnogobrojnih članova Ustava prema nama. Da smo znali, niko se ne bi uselio u ovakve stanove. U međuvremenu, svojim nečinjenjem dozvolili su da u naselju propadnu svi sistemi. Mislimo da je ovo smišljena aktivnost koja zbog loših uslova života treba da nas natera da sami napustimo stanove”, smatra on.

A sistemi koji su propali u ovom “naselju” koje se nalazi u potpuno zapuštenoj šumi između ostalih je smrad iz kanalizacije koja ne funkcioniše, srča i olupine od nekadašnje prodavnice i restorana, neretko pokvareno ulično osvetljenje i loš gradski prevoz gde do najbliže stanice prema gradu treba značajno da se pešači. Sada se prva prodavnica i prva apoteka nalaze 5 km daleko. Pored ovih, problem je što preskupo plaćaju ovakav neuslovan život i to do 30.000 mesečno kroz struju i ostale dažbine, koju za razliku od ostalih građana ne plaćaju EPS-u i drugim nadležnim preduzećima, već Vojsci Srbije.  Kako je ovakvo potraživanje Ministarstva nezakonito, stanovnici ovog naselja odbili su da plaćaju sa ciljem da skrenu pažnju na sebe.

“ Mi smo ovde dospeli tako što smo još ’91. i ’92. na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti i po naredbi najviših državnih i vojnih organa premešteni sa teritorije bivše SFRJ u Srbiju. U bivšim republikama smo imali stanarsko pravo i otkupljene stanove koje smo na zahtev stambenog organa predali. Morali smo da ih se odreknemo da bi u Srbiji mogli da dobijemo stanove. Tako smo svi stekli prioritet za dodelu stana, a stalnim izmenama Pravilnika o dodeli stanova ukinuto nam je pravo na prioritetnu dodelu. Time su nas stavili u isti pravni položaj sa licima koji su službovali u Srbiji i koji su tek počeli da rade – a mi to nismo jer su nam uzeli imovinu i novac koji smo ulagali u stambeni fond”, ogorčen je Đukić.

vojni beskucnici 4

“Reč je o klasičnoj prevari”, nastavlja on. “Interes države tada je bio da im damo našu imovinu, a kada je država trebala da nam vrati tu imovinu, to nije učinila ni posle 27 godina iako su Dejtonskim sporazumom vanredne okolnosti prestale”.

Vlado Đukić objašnjava da za novac iz vojnostambenog fonda koji potražuju u Ministarstvu kažu da su to zastarela potraživanja jer je prošlo više od 10 godina. S druge strane, naredba nekadašnjeg ministra odbrane Pavla Bulatovića bila je da se novac vrati onima koji ta sredstva nisu iskoristili, ali druga tačka kaže da se novac koji su ta lica iz bivših republika uložila ne vraća dok se ne završi sukcesija, i pored toga što oni ne pripadaju postupku sukcesije. Za to vreme Srbija ih uporno upućuje na republike iz kojih su došli, iako su i od suda u Strazburu dobili potvrdu da ovim pitanjem treba da se bavi – Srbija.

Tako već tri decenije “vojni beskućnici” koji su proveli radni vek u Vojsci Srbije žive u privremenom smeštaju među kojima je naselje poput ovog, ali i vojne kasarne i vojni hoteli – a hotel “Bristol” na primer očekuje iseljenje stanara. Takvih neuslovnih privremenih smeštaja ima u celoj Srbiji. Niz članova Ustava prekšen je nad ovim ljudima koji, iako su bili učesnici rata, danas nemaju pravo ni na kakve bonuse, pa ni na normalan život. 

 “Onemogućeni smo da budemo ravnopravni sa ostalim građanima Srbije”, tvrdi on i naglašava da “iako je odlukom Vlade iz 2008. godine omogućeno preimovanje službenih stanova u stanove za otkup, Ministarstvo odbrane nama iz ovog naselja to onemogućava sa obrazloženjem da to nije službeni stan već da je to vojni objekat, a to u našim rešenjima ne piše. Zbog toga se sada nalazimo na sudu”, pojašnjava Đukić.

Da li očekuju u novoj podeli stanova stan za sebe, Đukić kaže da je nacrt novog Pravilnika izrađen, ali se boji da se ništa neće promeniti jer u nacrtu ove grupe vojnih penzionera uopšte i nema.

“Mnogi od nas se nalaze u sedmoj, osmoj pa i devetoj deceniji života i bojim se da taj Pravilik za nas vojne beskućnike ne donosi ništa pozitivno, nasuprot, još više nas udaljava od stambenog rešenja, jer bodovi koje smo mi skupljali za stan posle 27 godina iznose manje od bodova ljudi koji su tek počeli da rade. Na taj način su nama ukinuta ‘stečena prava’, završava predsednik Udruženja vojnih beskućnika Vlado Đukić. Ipak, on tvrdi da neće odustati od novca koji su ulagali tokom svih prethodnih godina.

“Mi smo za ovu državu dali sve. Neki i živote. To je specifičnost vojnika, ali smatram da Ustavom zagarantovana prava Srbija mora da ispuni svakome od nas. Sramota je za državu da nas pusti niz vodu, da biološki nestanemo - neki od umora posle svega odustaju, a neki prete samoubistvom jer predugo čekaju na ono što im pripada”.

Tekst i foto: Jelena Đukić Pejić

TEMPLEJT na srpskomRES

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim