“Ima ljudi koji napišu blog i kažu - dragi moji čitaoci.  Ja kažem - čitaoci mog bloga. Naravno  ne možemo svi da budemo Dostojevski, ali hiperprodukcija postoji. Piše svako i svako hoće da izda knjigu. Ne želim da dam novac da bih objavila, recimo, osam romana, samo da bih rekla da ih imam toliko, a ni za jedan roman se nije čulo. Zadovoljna sam ukoliko jednog čoveka oduševim i dotaknem svojim pisanjem, jer znam koliko ima ljudi koji od mene bolje pišu”, kazala je Stanojević za Medijski istraživački centar.

Prema njenim rečima, od književnosti u Srbiji može trenutno da živi otprilike troje ljudi, a isto toliko ili nešto više i od blogovanja. Velika većina pisaca, dodala je, a medju njima je i jedan dobitnik NIN-ove nagrade, moraju sami da finansiraju štampanje knjiga.

“Nakon odlaska iz “Narodnih novina” na sreću nisam morala da molim da me neko zaposli. Prvo sam krenula u blogovanje, a 2014. godine objavila sam knjigu na svrljiško-zaplanjskom poddijalektu “Jošte čekam taj reč da mi rekne”. Imam još jednu knjigu, ali ona je u elektronskom obliku. Obe su sastavljene od priča objavljenih na blogu. Imam material i za novu knjigu jer sam počela da pišem statuse “Baba Grozdine hejterske afirmacije”.  Nisam neskromna ali zahvaljujući meni je pola interneta saznalo za Zaplanje. Čitaoci mojih priča su od Australije do Amerike. Javljaju mi se i Zaplanjci, ali i ljudi koji nisu Zaplanjci, medjutim imaju nekog svog ko govori tako kako se u Zaplanju govori ”, istakla je  Stanojević.

Ona je kazala da neki ljudi, mada ih je sve manje, vide samo mane interneta i društvenih mreža. Medjutim, ukoliko se pametno i svrsishodno koriste, predstavljaju pravu blagodet.

“Zahvaljujući društvenim mrežama upoznajemo ljude koje nikada u životu ne bi upoznali. Mene je žena koju sam upoznala preko interneta naterala da pokrenem blog i napišem knjigu. Na kraju krajeva ne mogu da razumem da neko sada kada imamo internet i društvene mreže može da kaže - dosadno mi je. Na internetu  postoje knjige ukoliko ne možete da ih kupite tako da uvek možete da čitate. Ima i toliko hobija. Ukoliko neko nije za pisanje, ume da radi ručni rad ili makar dekupaž.  Paralelno sa blogovanjem, ja sam počela da slikam, makar da mi to nikada ranije nije padalo na pamet, niti me je interesovalo. Sada vidim da se ljudima dopadaju moje slike, javili su mi se i prvi kupci”, izjavila je Stanojević.

Kako je kazala Stanojević, osnovni razlog njenog odlaska iz “Narodnih novina” bio je mobing koji je doživala na poslu, ali zahvaljujući upravo tome što joj se desilo shvatila je da je iluzorno da nastavi da radi kao novinar, naročito imajući u vidu stanje u našim medijima i izrabljivanje novinara.

“Mnogi moji prijatelji i poznanici smatrali su da sam pogrešila što sam napustila novinarstvo, ali su mi svi kasnije rekli – bravo. Materijalna beda koja nas je zadesila, činjenica je, povukla je i sve ostale i došlo je  do degradacije mnogih profesija. Novinarstvo je, nažalost, među onim profesijama koje su izvukle najdeblji kraj. Možda vas danas mnogo više lekara nego ranije leči bolje ako dobiju mito, možda se nakrivi ili pukne neka građevina ili brzo propadne put, možda u više slučajeva sudiji zadrhti ruka u strahu od onoga kome presuđuje pa donese nepravednu presudu, ali svi oni i dalje imaju diplome odgovarajućih fakulteta i bez njih se ne mogu nazvati ni lekarom, ni inženjerom, ni sudijom.Sa našom profesijom je sasvim drugačija priča. Danas vlasnici medija koje su kupili budzašto, "svojim novinarima" koji ih preklinju da im povećaju plate sa 20.000 na bar 22.000 dinara, u lice kažu - slobodno idi, ako negde ima bolje, ja mogu da nađem novinara čim izađem na ulicu", izjavila je Stanojević

Vlasnici medija, dodala je Stanojević, koji dobijaju ogromne pare i iz stranih i to ne samo iz Soroševih izvora, ali iz budžeta opština koje su se tih istih medija olako odrekle nazivajući ih balastom, isplaćujući novinarima  i po  14.000 dinara na ime plate kažu - mnogo ti je, da mi vratiš pola.  

“Tim i takvim vlasnicima medija i nije potreban novinar koji  zna. Njima je potrebno, da se ne uvrede sve one časne, obrazovane, načitane i inteligentne kolege kojih naravno da ima i čije tekstove s oduševljenjem čitamo svi mi, bedno piskaralo u liku propalog studenta s govornom manom (za TV) i nedovoljnim poznavanjem gramatike i pravopisa, željno dokazivanja, ako već ne u struci za koju se valjda iškolovati i pre toga opismeniti, ono bar na javnoj sceni. Zamolite danas običnog građanina na ulici da vam navede imena petoro novinara. Ako među njima bude bar jednog imena istinskog predstavnika profesije, a kladim se da neće, to bi već bio znak za optimizam”, naglasila je Stanojević.

Ona je istakla da u trci za brzim bogaćenjem,  vlasnicima medija koji su se juče bavili  mlekarstvom i putogradnjom, danas "informisanjem" i uzgojem lešnika, merkajući pritom sve vreme sledeći unosan biznis bez mnogo ulaganja, najmanje je važan kvalitet programa koji prodaju.

“Između isto slabo plaćenih poslova prodavca u kineskoj radnji, trafikanta i konobara u kafiću, naravno da će svaki mlad čovek izabrati, ako već ima prilike da bude novinar. To što ne zna šta je vest, izveštaj, lid,  što ne poznaje društvene prilike, što ne zna ni šta je šta ni ko je ko, nije nikakav problem. Snaći će se, prepisaće već s nekog portala, čuće u prvim vestima na TV-u. Zato svi tekstovi na portalima i u najčitanijoj, žutoj štampi, liče jedni na druge - ingtrigantni predugački naslovi kao "navlakuša", previše nepotrebnih i nevažnih informacija i, ako se i usude da kažu nešto bitno, to je obično u poslednjoj polurečenici.  Neke televizije i novine  još se kako-tako drže osnovnih pravila zanata, ali ne mogu  da se setim kada sam poslednji put videla da neko čita  novine koje nazivamo ozbiljnim. Često putujem za Beograd i ako neko od putnika u autobusu i drži neke novine u rukama, to su najčešće Kurir i Informer, retko-retko Blic, a nikada nisam videla Politiku ili Novosti ”, rekla je Stanojević.

Ona je kazala da je ideja programskog finansiranja medija svakako pozitivna stvar sa aspekta namere da se ostvari kvalitetnije, efikasnije, transparentnije informisanje javnosti o određenim događajima, pojavama,planovima, merama... Pitanje je, međutim, šta smo u stvarnosti dobili takvim finansiranjem izabranih medija i da li su zaista te pare dobili oni mediji koji su ponudili najbolje programe. Sa druge strane, pitanje je i da li su oni uopšte uradili ono što su obećali aplicirajući za pomoć, podršku, kako se to već zove, da li su  imali nameru i obavezu da to kvalitetno odrade i na kraju, ko rezultate tih ulaganja kontroliše.

“Prosto rečeno – pitanje je koliki deo tih para završi zaista u rukama onoga ko ih je dobio (znate onu priču o grudvi snega koja se prepolovi dok dođe do poslednjeg vojnika u stroju), koliki deo van onog koji mu pripada vlasnik medija zadrži za sebe, koliko uloži,  koliko je plaćen neposredni izvršilac postavljenih zadataka u liku novinara i ostalih učesnika u tom lancu informisanja, i na kraju šta građanin Srbije ima od tog i takvog informisanja. Sve to, kao da nikoga ne brine”, izjavila je Stanojević.

Prema njenim rečima nagledali smo se i naslušali  svega i svačega tokom ovog vremena koje nazivamo demokratskim, pa se neminovno nameće i pitanje interesa onih koji iz inostranstva podržavaju medije (doduše, to ni domaći izvori ne rade bez nekih interesa).

Tekst: B.Ljubisavljević

Fotografije: Lična arhiva i Miša Jović