Mačevalački klub Niš Akademije Kitić je mesto gde oni koji žele, a naročito mladi ljudi, mogu da se oprobaju u jednom po mnogo čemu zanimljivom sportu - mačevanju. Nažalost, ne onako kako to rade njihovi vršnjaci u nekim drugim gradovima i zemljama. Ovde je sve skromnije.

Priliku da se bolje upoznaju sa istorijom mačevanja i uzmu mač u ruke, članovi kluba imaju zahvaljujući profesoru Ljubomiru Kitiću. Njegov san o tome da u Nišu nastane mačevalački klub postao je java.

‘’Ja sam kao dete odlazio u Novi Sad kod ujaka i preko leta sam se tamo bavio mačevanjem pošto se moja sestra od ujaka bavila mačevanjem te sam joj pravio društvo. U to vreme sam se pre svega bavio karateom. Kasnije sam odlazio i gledao takmičenja u mačevanju i pošto je Beograd u to vreme imao 15 klubova na prvenstvima Srbije ja sam komentarisao da je reč o prvenstvu Beograda a ne Srbije, jer su se uglavnom nadmetali beogradski klubovi. Predsednik Mačevalačkog saveza mi je rekao da ja kao neko ko stalno kritikuje otvorim klub u Nišu. Mačevanje važi za skupe sportove, ali on je rekao da će mi pomoći’’, kazao je direktor Akademije i trener Ljubomir Kitić.

          Borba na terenu i van njega

Ipak, Ljubomir je najpre osnovao prvi klub tai čia u Nišu i prvi klub kenda. Pre četiri godine na red je došlo mačevanje. Iako u skromnim uslovima tačnije u hodniku Elektronskog fakulteta u Nišu, trener i članovi kluba redovno se viđaju i bave tim sportom.

‘’Još uvek se borimo za svoje mesto pod suncem vezano za prostor. Mačevanje traži svoju salu odnosno adekvatno borilište. Do takvog prostora je teško doći. Snalazmo se kako možemo da imamo jedan takav prostor’’,istakao je Kitić.

Stotinak članova prošlo je za četiri godine postojanja ovog kluba. Možda bi ih bilo i više da ljudi znaju malo više o ovom klubu pa i samom sportu, koji zahteva dobru psiho-fizičku kondiciju.

‘’Mačevanjem se bavim skoro dve godine. Prvenstveno treniram tai či ovde na Akademiji, a bavim se i mačevanjem. Izabrao sam ga kao dopunu za tai či. Mačevanje podstiče razvoj brzine, eksplozivnosti, a taj element nije možda toliko zastupljen u tai čiu. Same tehnike mačevanja nisu toliko teške. Važno je biti prisutan i pratiti protivnika kako bi se reagovalo na svaki njegov pokret. Treba imati ideju i plan napada. Uglavnom je sve orjentisano na napad, koji se i boduje’’, rekao je 29-godišnji Stepa Paunović, član kluba.

          Skupa, ali neophodna oprema

Mačevanje ima tri discipline: sportski floret, sportski mač i sablja.

To je skup sport. Kako su nam iz kluba rekli, prosečna oprema po sportisti košta oko 350 evra. Onima koji tek ulaze u svet mačevanja oprema na početku nije neophodna, ali ukoliko žele da se tim sportom ozbiljnije bave, potrebno je da je kupe. Osim samog oružja, mačevalac je opremljen zaštitnom opremom a nju čine mačevalačko odelo, rukavice i maska.

Svaki profesionalni mačevalac ima odgovarajuće ožičenje, spojeno na oružje i u slučaju floreta ili sablje na provodljivi plastron. Sistem je napravljen tako da dodir oružja, tačnije floreta ili sablje, s protivnikovim plastronom koji pokriva važeću površinu, zatvara strujni krug što se signalizira paljenjem svetla. Upravo tako sudija može da proceni da li je pogodak važeći, i koji je od takmičara postigao pogodak prvi, što je važno u slučaju da prilikom borbe oba takmičara postignu pogodak u slično vreme.

‘’Zahvaljujući savremenom sistemu, objektivnost sudija ne može da se dovede u pitanje jer se koristi semafor tj. zvučni signal kad se postigne pogodak. Takođe se koriste i kamere gde se meri ko je prvi ubo. Tehnike su veoma brze. Boduju se samo napadi, a ne i odbrane. Objektivnosti nije bilo u početnom periodu tog sporta kada je sudija na osnovu svog mišljenja donosio odluku, danas toga nema’’, rekao je trener Kitić.

          Bezbedan i zahtevan sport

Kitić je istakao i da mačevanje važi za jedan od najbezbednijih sportova, iako se mnogima ne čini tako. Takođe je i veoma zahtevan sport, ali i sport u kome je izuzetno važno iskoristiti šansu, dodao je on. Najbolje je, istakao je Kitić, krenuti sa oukom i treninzima sa polaskom u školu kada deca imaju veću koncentraciju, koja je ključna za uspeh u mačevanju.

‘’Ja sam majstor više borilačkih veština koje potiču sa istoka. Za mene je izazov bio da ovladam jednom veštinom koja je potekla sa našeg evropskog područja jer mi kao Srbi imamo dugu tradiciju u maču. Naša deca čim prohodaju uzmu prutiće i mačuju se. Mač se nekada vežbao na srpskom dvoru. Za Svetoga Savu kažu da se ne zna da li je bio veštiji u peru ili u maču. Za mene je bio izazov da doprinesem da zaživi mačevanje u Nišu, jer ipak to naša tradicija’’, istakao je Kitić.

           Kratka istorija mačevanja

Istorija kaže da se sportsko mačevanje razvilo iz ratničkog. Mačevali su se svi antički narodi. U Rimu se u posebnim školama, podučavala ta veština, i to verovatno od V. veka. Istorija kaže i da su se prve viteške škole mačevanja otvarale početkom XIII veka. U drugoj polovini XV veka nastajale su prve poluvojne, dvorske i civilne škole.

Mačevanje se kao sport pojavio na Olimpijskim igrama u Atini 1896. godine. Moderno sportsko mačevanje rasprostranjeno je širom sveta. Danas imamo brojna svetska, evropska i nacionalna prvenstva, međunarodne i nacionalne turnire.

Kako su nam iz kluba rekli, u Srbiji trenutno postoji oko 20 mačevalačkih klubova, od kojih oko 15 aktivnih.

Tekst: Miljana Đorđević

Foto: Jelena Đukić Pejić

Video: Saša Đorđević