A šta posle rampe?

novembar 22 2016

Dok su u većini evropskih zemalja već odavno osobe sa invaliditetom uključene u sve pore društva, kod nas i dalje ima nebrojeno onih koji gotovo da ne napuštaju svoje domove... Dok se u razvijenijim zemljama više i ne gleda na to da li je neko osoba sa invaliditetom ili ne, već se ljudi zapošljavaju shodno svom obrazovanju, i na osnovu toga da li imaju fizičke i intelektualne sposobnosti za određeno radno mesto, na ovim prostorima je i dalje udarna vest postavljanje rampe za osobe sa invaliditetom u nekoj ustanovi...

             Iako je Srbija još decembra 2007. godine potpisala Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom (koju je Skupština Srbije ratifikovala maja 2009. godine), a u skladu sa tim je 2009. donet novi Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom (OSI), i dalje smo daleko od toga da OSI na ovim našim prostorima ostvaruju svoja osnovna prava, pa i pravo na zapošljavanje. To pokazuju kako Zaključne primedbe Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom na Inicijalni izveštaj Srbije o sprovođenju Konvencije, tako i stručna istraživanja i, iznad svega, iskustva OSI – od pojedinačnih do onih koja se mogu čuti iz brojnih udruženja osoba sa invaliditetom.

            Nedavno se glas nekih od njih čuo na Paradi osoba sa invaliditetom u organizaciji Udruženja „Fenix“ a zatim i na protestnom skupu održanom prošlog meseca u Beogradu.

            - Jedan od naših zahteva je intenzivnije i adekvatnije zapošljavanje osoba sa invaliditetom, na poslovima za koje su kvalifikovane, kaže prof. Branko Jokić iz ovog udruženja, napominjući da se ideja za održavanje Parade rodila 2010. godine, kada je u Beogradu održana prva Parada ponosa.

osi 9

            - Zahtevamo, takođe, da se ispita ko onemogućava zapošljavanje osoba sa invaliditetom i gde je uložen novac koji je država prikupila od naplate penala firmama koje nisu zapošljavale osobe sa invaliditetom, a imale su zakonsku obavezu da to čine, navodi Jokić. -Prvenstveno, tražimo sprovođenje međunarodnih konvencija UN i EU, intenzivnije zapošljavanje osoba sa invaliditetom, besplatan prevoz i uklanjanje arhitektonskih barijera u svim javnim objektima, stambenim zgradama i svim vozilima (autobusima, vozovima, tramvajima, trolejbusima, kombi vozilima, taksi vozilima) koja služe za prevoz putnika u medjunarodnom, međugradskom, prigradskom i gradskom javnom prevozu.

osi 8

                                                          Branko Jokić, foto „www.mc.rs“

            Po rečima Jokića, „sve ono što oblikuje javno mnjenje je pod apsolutnom kontrolom vlasti i pokušava se prikazati da je sve u redu“. On dodaje da će se „protesti održavati dokle god se položaj osoba sa invaliditetom ne popravi u svim segmentima privatnog i javnog života“. A glavni ciljevi su: osnaživanje osoba sa invaliditetom u Srbiji da otvoreno ukazuju na svoja prava, edukacija zajednice o invalidnosti, jačanje snage i jedinstva osoba sa invaliditetom, stimulisanje porodice, prijatelja i saradnika da javno pokažu svoju podršku osobama sa invaliditetom i sveukupno prihvatanje osoba sa invaliditetom od strane zajednice i društva.

 

Samo jedna od deset osoba sa invaliditetom zaposlena. U Republici Srbiji nijedna institucija ne raspolaže celovitim bazama podataka o osobama sa invaliditetom. Na osnovu izvršenih istraživanja (Studija izvodljivosti za unapređenje zapošljavanja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, Evropska agencija za rekonstrukciju - 2006) smatra se da u Republici Srbiji živi oko 700.000 osoba sa invaliditetom, od kojih je oko 300.000 radnog uzrasta (15-65 godina). Stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom je izuzetno niska i iznosi oko 13%, što znači da je u radnom odnosu samo oko 21.000 lica. Prema podacima na sajtu Ministarstva rada, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se oko 20.000 osoba sa invaliditetom, svih vrsta i stepena invalidnosti. Po podacima koje je iznela poverenica za zaštitu ravnopravnosti zaposleno je samo 9% OSI .

            U Nišu i ovom delu Srbije do posla je još teže doći a to se odražava i na situaciju u kojoj su osobe sa invaliditetom. Miloš Stojiljković, tridesetogodišnjak iz Niša, 2004. godine je u saobraćajnoj nesreći, kao suvozač, povredio kičmu. Posledica toga je njegova vezanost za invalidska kolica.

            -Završio sam treći stepen u Mašinsko-tehničkoj školi „15. maj“ u Nišu, kaže Stojiljković. -Ove godine sam upisao četvrti stepen kako bih nastavio dalje školovanje na fakultetu. Bavim se stonim tenisom i plivanjem. Posao sam počeo da tražim pre dve godine, a pre toga nisam nigde radio i nemam radnog iskustva. Pokušavao sam i preko biroa, preko Udruženja studenata sa hendikepom i preko konkursa. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje su mi rekli da „udruženje ne ispunjava uslove i da sam tražim posao“, a što se tiče konkursa, jos uvek nemam odgovor, već godinu dana.

osi 29

                                                          Miloš Stojiljković

            Miloševa očekivanja su „da nađe dobar posao koji bi mogao obavljati bez ikakvih problema, da upoznaje nove ljude i da ne trpi diskriminaciju“. Naravno, i da finansijski bude stabilniji. Nažalost, posle dve godine on misli da je njegov invaliditet mnogo pre smetnja nego prednost u pronalaženju posla - iako novi, izmenjeni zakon koji reguliše ovu oblast predviđa niz mera kojima bi trebalo stimulisati poslodavce da zapošljavaju OSI.

            Prema novom Zakonu o zapošljavanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, „poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom, dok onaj koji ima 50 i više zaposlenih u radnom odnosu treba da ima najmanje dve osobe sa invaliditetom, a na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom“. Poslodavac koji zaposli osobe sa invaliditetom „pod posebnim uslovima“ može da ostvari pravo na refundaciju primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta za zapošljavanje tih lica, a poslodavac koji zaposli na neodređeno vreme osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva ima pravo na subvenciju zarade za tu osobu u trajanju od 12 meseci (do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade).

                                     Poslodavci  “na muci”

            Prema rečima Marka Milanovića, stručnjaka koji se bavio pitanjem zapošljavanja OSI, problem je u tome što kvotni sistem (dužnost zapošljavanja određenog broja OSI na određen broj zaposlenih) i kada bi se u punoj meri poštovao, može da ostvari zaposlenost za samo oko 10% osoba sa invaliditetom koje su radno sposobne. U tom smislu, ove mere predstavljaju samo podsticaj za zapošljavanje, a ne i osnovni mehanizam kojim bi se ostvarilo uključivanje osoba sa invaliditetom u tržište rada. Sa druge strane, aktivne mere zapošljavanja, kao podrška poslodavcima i osobama sa invaliditetom su te koje treba da povećaju zapošljivost OSI, a time ih izjednače sa ostalim građanima. Dugoročno, potrebno da se sistem obrazovanja prilagodi tako da deca sa smetnjama u razvoju mogu da se nakon završenog obrazovanja uključe u tržište rada, navodi Milanović.

osi 23

                                                          Marko Milanović, foto „www.mc.rs“

            -Veoma je važno i da poslodavci prilagode opise radnih mesta tako da može da ih obavlja osoba sa invaliditetom – recimo, ako imaju posao koji 80% vremena podrazumeva rad u kancelariji, da ne traže da neko 20% razvozi dokumenta, jer npr. osoba u kolicima može da radi u kancelariji, ali možda ne može da vozi. Drugo radno mesto bi moglo da bude samo za raznošenje dokumenata. 

            Sa kojim se barijerama, realno, sreću poslodavci ako žele da zaposle OSI?

            -Tokom istraživanja koje je sproveo Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije, posle godinu dana primenjivanja zakona, predstavnici poslodavaca su izneli stav da nisu u dovoljnoj meri bili uključeni u izradu zakona koji regulišu zapošljavanje osoba sa invaliditetom, pa taj zakon mogu da vide i kao „namet“, kaže Milanović. - Sa druge strane, mislim da nije pružena potrebna podrška poslodavcima da poslovanje prilagode zapošljavanju osoba sa invaliditetom, npr. kroz podršku za prilagođavanje sistematizacije radnih mesta, unapređenje praksi oglašavanja, a nije rađeno dovoljno ni na podizanju svesti poslodavaca o mogućnostima i izazovima prilikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Verujem da je stav vlasnika kompanije/direktora jedan od veoma važnih faktora koji utiče na to da li će osoba sa invaliditetom da se zaposli ili ne, nebitno da li se radi o maloj ili velikoj kompaniji. Kada je vlasnik kompanije ili viši menadžment posvećen zapošljavanju osoba sa invaliditetom moguće je stvoriti uslove koji su potrebni, ukoliko nije, neće se ni razmotriti zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

 

Ako ne zaposli osobe sa invaliditetom... poslodavac može da izvrši obavezu zapošljavanja OSI na sledeće načine: -Učestvovanjem u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Poslodavac izvršava obavezu uplatom sredstava za zarade na poseban uplatni račun budžeta Republike Srbije, u iznosu koji ne može biti manji od 50% od prosečne zarade u privredi Republike. -Izvršenjem finansijske obaveze iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji, kupovini proizvoda ili vršenju usluga sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, u vrednosti od 20 prosečnih zarada u privredi Republike prema podatku važećem u momentu zaključenja ugovora - za narednih 12 meseci, po osobi sa invaliditetom. -Podnošenjem zahteva za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja od strane zaposlenog. Ukoliko lice stekne status osobe sa invaliditetom smatra se da je poslodavac izvršio obavezu od momenta podnošenja zahteva, a ukoliko lice ne stekne status osobe sa invaliditetom, poslodavac mora obavezu izvršiti retroaktivno, na bilo koji od predviđenih načina; -Uplatom penala u Budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom na uplatni račun budžeta Republike Srbije. Visina penala utvrđena je u trostrukom iznosu minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu, po osobi sa invaliditetom, na mesečnom nivou.

            Veliki deo poslodavaca ima predrasude pa i ne želi da razmišlja o njihovom zapošljavanju. Drugi, koji to žele, nisu u mogućnosti da na tržištu rada pronađu osobu sa odgovarajućim kompetencijama, ili pak osobe sa invaliditetom nisu zainteresovane da se uključe u tržište rada.  Prema istraživanjima, čak 48% osoba radno sposobnog uzrasta koje nisu u penziji ne bi volelo da radi u budućnosti, dok bi 39 % volelo da radi, a 13% osoba nema stav o tome. Jedan od razloga za relativnu malu zainteresovanost je to što na osnovu penzije i socijalnih davanja mogu da ostvare relativno pristojan prihod, a drugi, već pomenute male mogućnosti zapošljavanja - samo 3% osoba sa invaliditetom veruje da će u skorije vreme naći posao.  Korišćenje aktivnih mera zapošljavanja je nekada komplikovano za poslodavce (npr. prilagođavanje radnog mesta). Ono što je trenutno najvažnije, prema rečima Marka Milanovića, jeste da se radi sa osobama sa invaliditetom i sa poslodavcima. Sa osobama sa invaliditetom da se ohrabre da traže posao, da se uključe u programe unapređenja kompetencija, a sa poslodavcima da razumeju bolje položaj i mogućnosti osoba sa invaliditetom i da im se pomogne da ih integrišu u organizaciju koju vode.

osi 7

-Stereotipi i predrasude su jedna od značajnijih barijera za uključivanje osoba sa invaliditetom, kaže Milanović. -Jedna mogućnost su kampanje – nacionalne i lokalne, a druga unapređenje pristupačnosti zajednice. Ukoliko osobe sa invaliditetom u većoj meri učestvuju u javnom životu, mogu da idu u pozorište, na uobičajena dešavanja, predrasude će se smanjivati.  Sve studije pokazuju da se socijalna distanca smanjuje kroz kontakt sa osobama prema kojima ona postoji. Isto tako, ne treba zanemariti ulogu medija i rad sa novinarima, s obzirom na to da građani medije percipiraju kao jednog od aktera koji sa jedne strane najviše može da doprinese smanjenju diskriminacije, ali je, sa druge strane, u velikoj meri podstiče.

            Prema rečima poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Brankice Janković, mora da postoji konstantna kontrola nad sprovođenjem Zakona, ali mora se raditi i na podizanju svesti poslodavaca o značaju ovakvih zakonskih odredbi. Još uvek postoje duboko ukorenjene predrasude među poslodavcima da osobe sa invaliditetom ne mogu jednako dobro da obavljaju neki posao, pa češće biraju da plaćaju “penale”. Ako se kontinuirano ne radi na podizanju svesti i informisanosti, poslodavci će prostom kalkulacijom izabrati alternativu koju je zakon dozvolio.

                        Kakav primer daje javni sektor?

            -Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao organ koji se bavi borbom protiv diskriminacije, postupa po pritužbama građana i građanki i drugih lica i daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, kaže Brankica Janković. -Nadamo se da će naša preporuka da treba izjednačiti Republiku Srbiju kao poslodavca za direktne i indirektne budžetske korisnike sa ostalim poslodavcima u pogledu načina ispunjavanja obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom biti ispunjena. Naglasila bih i da je neophodno uskladiti naše propise sa propisima Evropske unije i u pogledu razumnog prilagođavanja radnog mesta osobama sa invaliditetom.

osi 24

                                                          Brankica Janković, foto „www.mc.rs“

            U analizi koju je sproveo Centar za samostlani život osoba sa invaliditetom Srbije o perspektivama zapošljavanja osoba sa invaliditetom, izneti su stavovi aktera u javnim debatama na ovu temu - osoba sa invaliditetom, poslodavaca, kao i predstavnika civilnog društva i lokalne samouprave. I ovde učesnici diskusija kao jedan od problema ističe povlašćenost javnog sektora u odnosu na privatni. Kako i javna preduzeća i lokalne samouprave već imaju višak radnika, zakonodavac je ove poslodavce „poštedeo“ obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Ovo je urađeno pod izgovorom da se ne bi došlo u situaciju da ovi poslodavci moraju da otpuštaju već zaposlene radnike kako bi zaposlili osobe sa invaliditetom, kao i zbog uredbe kojom se ograničava zapošljavanje u javnom sektoru.

osi 11

            Ukoliko poslodavac u javnom sektoru ne ispuni obavezu zapošljavanja kroz direktno zapošljavanje, ispunjenje ove obaveze na sebe preuzima država kroz budžetska izdvajanja. Po iznetim stavovima, izgleda da „zakonodavac i poslodavci u javnom sektoru ne shvataju nepravdu takvog propisa, odnosno to da i poslodavac u privatnom sektoru ukoliko nema potrebu za zapošljavanjem, da bi primio osobu sa invaliditetom u radni odnos takođe mora da otpusti radnika koji je zaposlen“. Umesto da javni sektor bude primer koji treba da slede ostali poslodavci, simbol spremnosti države da razvija inkluziju osoba sa invaliditetom, on šalje suprotnu poruku – neodgovornosti i nebrige.

            I mi smo u ovom tekstu ostali uskraćeni upravo za odgovore predstavnika javnog sektora da li među zaposlenima imaju osobe sa invaliditetom i kako gledaju na ovaj problem. Niška Elektrodistribucija nas je, recimo, na kraju uputila na centralu u Beogradu, dok od jedne od najvećih niških gradskih opština - Palilule, iako nisu odbili da odgovore na naša pitanja, do objavljivanja teksta odgovore nismo dobili.

            U niškom Vodovodu imaju 14 zaposlenih osoba sa invaliditetom, a prema broju zaposlenih – 751, trebalo bi da ih ima 15. U ovoj ustanovi  je zapravo iskorišćena opcija da se već zapošljene osobe prevedu u status osoba sa invaliditetom.  

            Prema rečima Dejana Andrejevića, direktora JKP „Naisus“, kada je on došao na čelo ustanove, pre tri godine, postojao je određen broj OSI i to su uglavnom bili radnici koji su stekli tu invalidnost tokom svog radnog veka u Vodovodu.

osi 26

                                                           Dejan Andrejević i Sladjana Mitrović

            -Reč je o desetoro radnika, a četiri osobe sa invaliditetom smo primili sa slobodnog tržišta rada (sa osnovnom školom imamo 5 zaposlenih osoba, sa završenim trogodišnjim srednjim školovanjem imamo 3 lica, sa završenom srednjom školom imamo 4, sa višom školom imamo 1 i sa fakultetom takođe 1 osobu). Neki od njih su potpuno uklopljeni u naš proizvodni sistem dok su neki tu zato što su invaliditet stekli tokom svog rada i sada ne mogu u potpunosti odgovoriti zahtevima posla, ali to rešavamo prekvalifikacijom. Uglavnom OSI upošljavamo na poslovima kao što je održavanje zelenih površina oko izvorišta, na poslovima administracije, ili u laboratoriji, navodi Andrejević, dodajući da „nisu koristili subvencije koje država daje prilikom zapošljavanja OSI“.       

 

Najsrećnija zbog posla u Nišu. Za Slađanu Mitrović izuzetno nizak rast nije predstavljao problem da nađe posao ni u svom rodnom Valjevu, gde je radila kao diplomirani ekonomista u Opštoj bolnici, ni u Nišu, gde se preselila pošto je preko „Pokreta malih ljudi“ upoznala svog partnera Gorana Marinkovića. -Pošlog proleća smo se verili. Goran je profesor istorije i diplomirani bibliotekar, zaposlen je u Univerzitetskoj biblioteci u Nišu. Naš najveći problem do mog zaposlenja u niškom Vodovodu bila je razdvojenost – ja sam živela i radila u Valjevu, a on u Nišu i viđali smo se samo kad jedno otputuje kod drugog. Danas sam najsrećnija na svetu, jer sam dobila posao u Nišu. To je na početku izgledalo nestvarno. Ostvarila sam svoj cilj, ali onda se javi strah da li je to sigurno, šta i kako, priča Slađana. -Na poslu su svi fini. Radim u administraciji, u struci. Prvog dana kada sam došla na posao, odmah su se kolege potrudile da spuste rešo sa visine kako bih mogla da skuvam kafu. Iako radim u muškom kolektivu (samo nas dve žene), svi se trude oko detalja, da li je vodokotlić previsoko i sl. i to me je baš dirnulo. -Ja sam imala sreće, ali postoji veliki broj OSI kojima ovakva prilika nikada nije ponuđena. U jednom delu našeg društva, čini mi se, vlada nerazumevanje i strah od OSI. Ljudi misle da ako se pozdrave sa mnom istog trenutka će se smanjiti. Volela bih da pitam sve te ljude koji su na položajima zašto imaju problem da prihvate osobu koja je drugačija. Zašto takvoj osobi ne pružiti šansu - da se pokaže na poslu, pre svega u onome za šta se školovala.

            Jedinu osobu sa invaliditetom sa visokim obrazovanjem u svojim redovima, Sladjanu Mitrović, zaposlili su, kaže on, tako što su iz medija saznali za nju i njen problem, predložili gradskim vlastima da joj pomognu tako što će je zaposliti u niškom Vodovodu. Takav profil radnika im je i bio potreban, a kako je ona „već radila u valjevskoj bolnici na sličnim poslovima, zaposlili su je preuzimanjem te nisu ugrozili odredbu o zabrani zapošljavanja u javnim preduzećima“. Uvek postoji jedna doza podrozenja i straha rukovodstva kako će se OSI uklopiti u radnu sredinu, ali u njenom slučaju od početka su svi imali samo reči hvale. Sladjana je, kažu, osoba puna životnog elana sa kojom se može ostvariti odlična saradnja.

                                    Opasnost loše procene

Učesnici fokus grupa u pomenutom istraživanju smatraju da nije dovoljno jasno na osnovu kojih kriterijuma se vrši procena invalidnosti, odnosno kako se određuje da je neko prvi, drugi ili treći stepen u odnosu na radnu sposobnost. Šta to znači da je neko 30% radno nesposoban i kako je to moguće zaključiti na osnovu medicinske dokumentacije i intervjua? Isto tako, ako je stepen radne sposobnosti i medicinska dokumentacija ono što poslodavac dobije, kako može da zna kakva je konkretna podrška osobi potrebna. Drugi stepen radne sposobnosti može da dobije osoba koja koristi kolica i slepa i slabovida osoba, a jasno je da je potrebna podrška različita – potrebno je da se fokusiramo na ono šta osoba može i gde joj je potrebna podrška a ne na kategorije. Rešenje bi, po Marku Milanoviću, bilo u uspostavljanju mogućnosti procene radne sposobnosti u realnom ili virtuelnom radnom okruženju.

            Prema rečima Dragane Rodić, koja u Nišu vodi Udruženje pod svojim imenom a svakako je jedna od najaktivnijih osoba sa invaliditetom daleko izvan okvira ovog grada, problemi su kompleksni u pogledu zapošljavanja OSI, a počinju već od „loše napravljene kategorizacije invalidnosti“:

            -Radno mesto moraju da prilagode osobi sa invaliditetom koja bi tu trebalo da dođe, u suprotnom, država može da napravi problem da se pojedine osobe koje su smogle snage kao ja i rekle „hoću da radim,  hoću da živim, hoću da promenim nešto“ potpuno demorališu. Dešava se da ih pošalju na neko radno mesto koje za njih nije adekvatno, pa se osećaju beskorisno, a problem je i kada se zaposle preko nekih projekta i posle izvesnog vremena izgube to radno mesto. Što bi narod rekao, naješće ga kukuruzom a neće ga naučiti da sadi kukuruz..

osi 13

                                                          Dragana Rodić

            Dragana, koja je od 1999, posle saobraćajne nesreće, vezana za invalidska kolica, kaže da je ona imala sreću da joj se sve lepo uklopi, da kao ekomonista  nađe radno mesto (na niškom Univerzitetu) koje joj potpuno odgovara i na kome se oseća kao kod kuće.  Nažalost, njen primer ne odražava realnu situaciju i velika većina osoba sa invaliditetom nije te sreće. Sa time se suočava stalno kada, preko svog udruženja, pomaže drugima u traženju posla. Posredovala je, tako, prilikom privremenog zaposlenja Jelene Radošević, mlade Nišlijke, koja je, zbog posledica dugotrajne kome posle nesreće (kada ju je udario automobil) dobila rešenje o prvom stepenu invalidnosti. Iako već nekoliko godina traži posao, jedino zaposlenje joj je bilo preko projekta strane nevladine organizacije, dok je trajalo slikanje matičnih knjiga sa Kosova.

            -Meni je odgovarao taj posao, ali kratko je trajalo, nažalost, kaže Jelena. –Najveći problem pri traženju posla mi je to što uglavnom izbegavaju osobe sa invaliditetom. Prijavljena sam i na Biro za zapošljavanje, ali svaki put kada sam išla kod moje savetnice, ona kaže: „Ako bude nešto, zvaćemo te!“ Pokušala sam u jednoj niškoj štampariji da se zaposlim, jer sam po struci tehničar grafičke dorade; prošla sam i neku njihovu obuku, ali me nisu primili, jer se, navodno, nisam dobro pokazala. Razmišljala sam o studiranju, ali ipak bi to bio veliki problem za mene zbog zdrastvenog stanja.

osi 64

                                                          Jelena Radošević

            Posle neuspešnih pokušaja da nađe posao, sada ima plan da sa svojim verenikom otvori frizerski salon (ima i diplomu za frizera), jer je čula za mogućnost pokretanja privatnog biznisa za OSI, ali, kako kaže, još nema informacije o tome. 

Na pitanje da li misle da bi kategorizacija invaliditeta trebalo da bude bolje urađena, iz Nacionalne službe za zapošljavanje u Nišu nismo dobili najprecizniji odgovor, ali su nas informisali da „postupak  procene radne sposobnosti  koji se organizuje i sprovodi u prostorijama NSZ, a u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, „omogućuje da se potencijalni kandidat za posao definiše u skladu sa znanjem i zanimanjem, te preostalom radnom sposobnošću i mogućnostima“. To se navodi u Rešenju o proceni radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja koje donosi višečlana komisija za veštačenje obrazovana od strane RF PIO. Poslodavac je prilikom zapošljavanja osobe sa invaliditetom u obavezi da uvaži navedena ograničenja u Rešenju i da zapošljava osobu sa invaliditetom u skladu sa tim. Izmenama i dopunama zakona unet je nov stav kojim je utvrđeno da „ukoliko poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao, zaposleni se smatra viškom“.                                                         

            Kvotni sistem kao zakonsko rešenje je, kako smatraju u NSZ, „dao vrlo brze rezultate, ako se uzme u obzir da se u prethodnim godinama, pre donošenja zakona, zapošljavalo oko 200-300 osoba sa invaliditetom na godišnjem nivou sa evidencije NSZ, a da se nakon donošenja zakona beleži konstantan rast zapošljavanja – u 2016. godini (period I-IX) je zabeleženo 4.776 slučajeva zapošljavanja“.Najveći problem kod zapošljavanja osoba sa invaliditetom je, i prema njima, nepovoljna kvalifikaciona struktura, uzak izbor zanimanja u stručnim školama po specijalnom programu, nedovoljni finansijski podsticaji, kao i nizak nivo zainteresovanosti i spremnosti poslodavaca za zapošljavanje ove kategorije nezaposlenih. Veliki problem u integraciji ove kategorije nezaposlenih u sve društvene tokove predstavljaju arhitektonske i komunikacione barijere, neadekvatan gradski i prigradski prevoz, kao i nedostatak službi podrške (radni centri, personalni asistenti, radni asistenti, asistenti u nastavi i sl).

                        Između diskriminacije i “svetlih” primera

            U Alternativnom izveštaju o primeni Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, koji je podnela koalicija organizacija osoba sa invaliditetom, između ostalog se navodi da, „iako je prema zvaničnim podacima broj zaposlenih OSI u porastu od donošenja novog zakona, taj porast nije relevantan u odnosu na ukupan broj OSI u radnom uzrastu“. U tom Izveštaju se, takođe, navodi da čak 89% organizacija civilnog društva koje zastupaju OSI smatra da oni nemaju jednake mogućnosti na otvorenom tržištu rada, odnosno da dosadašnja primena zakona ne omogućava i realnu dostupnost prava na rad za osobe sa invaliditetom. Problem diskriminacije OSI na tržištu rada se, kako oni navode, uopšte ne pominje u zvaničnom državnom Izveštaju, a istraživanja pokazuju da je trećina zaposlenih osoba sa invaliditetom doživela diskriminaciju, najčešće kroz odnose sa kolegama i nerazumevanje poslodavaca.

osi 22

                                                          Detalj sa protesta niških Udruženja OSI

            Ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije, Aleksandar Vulin, nedavno je u Nišu, odgovarajući na pitanje novinara, izneo vedriju statistiku:        

            -Ove godine je oboren svojevrstan rekord, od 1. januara do 1. oktobra zapošljeno je 4778 osoba sa invaliditetom sa evidencije NS3, što je za oko 45% više nego prošle godine. Novi zakon je značajno doprineo da se poveća broj zaposlenih osoba sa invaliditetom. Napredujemo, radimo, ali najveći problem kod zapošljavanja osoba sa invaliditetom su zapravo predrasude poslodavaca. Teško razumem da se nekome više isplati da ne zaposli osobu sa invaliditetom i da treba plaća penale, nego da dobije radnika za kojeg će od države da dobije subvenciju i pomoć. Jedini opravdan razlog je kada ne možete da nađete odgovarajući obrazovni profil osobe sa invaliditetom, a potrebno vam je. To se onda rešava. Tu mogu da vidim krivicu države. Onda moramo da obezbedimo da se osobe sa invaliditetom obrazuju na odgovarajući način i prilagode potrebama tržišta rada.

            Pored zapošljavanja na otvorenom tržištu rada, novi zakon predviđa i posebne oblike zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom: preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI (prethodno poznate pod nazivom zaštitne radionice), socijalna preduzeća, društvene organizacije i radni centri koji sprovode aktivnosti i mere profesionalne rehabilitacije... U preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom država sufinansira 50% od zarade za OSI, ali u slučaju niške štamparije „Vuk Karadžić“ ove subvencije, očito, nisu dovoljne za opstanak preduzeća.

            -Nekada je u ovoj štampariji bilo između 750 i 800 osoba sa invaliditetom, a sada ukupno u 3 preduzeća (još dva sa drugom delatnošću su u neposrednoj blizini) nema ih ni sto. Država poslednjijh 20 godina nije baš podržavala zaštitne radionice, a kriva je i ekonomska situacija; manje je posla a mnogo veća konkurencija - nekada ste u Nišu imali samo dve štamparije – „Prosvetu“ i „Vuk Karadžić“, rekao nam je (od pre nekoliko dana bivši) direktor preduzeća, Bratislav Stojković.  –Problem je što osobe sa invaliditetom i ne mogu da rade na štamparskim mašinama, koje su vrlo opasne, već samo knjigovezačke poslove. Za mašinama, ali i na mestima stručnih saradnika su osobe bez invaliditeta, a država od nedavno ne finansira plate onih koji nisu OSI. Naša zarada, nažalost, nije dovoljna da sve to pokrije. Imamo neka obećanja iz lokalne samouprave, a za sada smo izdejstvovali makar besplatne kartice za prevoz za zaposlene osobe sa invaliditetom, kao i besplatne obroke.

osi 33

                                                          štamparija Vuk Karadžić

            -Mi smo tražili da se donese podzakonski akt da sva javna preduzeća moraju da daju makar 5 podsto od svojih potreba - u našem slučaju za štampanim materijalom - preduzećima ovog tipa. Verujte da ne bismo gasili mašine, mi bismo radili u 3 smene. Odgovor je bio da ne može država da pomaže invalide po dva osnova, pošto već daje subvencije za njihove plate.

            Prema rečima Mirjane Pantelić, sekretara Udruženja preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, ni zakonska mogućnost da poslodavci svoju obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom realizuju kroz nabavku roba i usluga od preduzeća ovog tipa (ugovori o poslovno – tehničkoj saradnji), nije donela očekivani efekat.  Razlog tome je visok iznos za kupovinu robe i usluga (20 prosečnih bruto zarada), što je za preduzeća koja posluju u Srbiji visok iznos.

Primeri novih, privatnih preduzeća za rehabilitaciju i zapošljavanje OSI, kao što je štamparija „Atlantis“ u Nišu ili uspešno preduzeće “Pro Pozitiv” (bavi se prikupljanjem i obradom podataka u istraživanjima tržišta i ispitivanju javnog mnjenja), pokazuju da je, uz savremeniji pristup, i te kako moguće dobro poslovanje ovakvih preduzeća. Iako u istoj, štamparskoj delatnosti, za razliku od preduzeća “Vuk Karadžić”, niški “Atlantis” uspeva da bude kokurentan, ne samo zahvaljujući savremenijim mašinama:

-Poslujemo onako kako je to u privatnom sektoru, dosta radimo, oslanjamo se na svoje snage i borimo se da budemo među prvima; idemo na tendere, ulažemo u komercijalu, kaže Miodrag Stojanović, direktor ove porodične firme, koja je od 2013. u statusu preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje OSI i u kojoj je, od 28 zaposleniih, 18 osoba sa invaliditetom. 

Da ima pozitivnih primera u zapošljavanju OSI govori i slučaj niške privatne firme za obezbeđenje „Nifon“. Direktor firme, Veselin Jakovljević, i sam bivši sportista, bio je uporan u svojoj nameri da uposli osobu sa invaliditetom - sportistu.

osi 77

                                                          Veselin Jakovljević

            -Trenutno imamo jednu zaposlenu osobu sa invaliditetom, što je u skladu sa ukupnim brojem radnika. Ja razumem poslodavce kojima je teško da nađu nekoga ko bi mogao da radi na odgovarajućem radnom mestu. Ja sam imao tu sreću. Kao bivši sporista (dizanje tegova i tekvondo), koji se stalno kreće u tim krugovima, upoznao sam u teretani dečka koji je tu vezbao i pričao je kako je izgubio posao. Već smo se dogovorili da krene da radi kod nas, kada su ga pozvali da se vrati na stari posao. Na poziv mog profesora Marka Aleksandrovića, šefa katedre za paraolompijski sport na DIF-u, otišao sam na neki seminar i tamo upoznao Nemanju Tadića. Dok sam slušao Nemanju (plivač koji nema jednu nogu, prim. aut) na predavanju, palo mi je na pamet kako, znajući koliki je budžet u sportu, da povežem lepo i korisno. Korisno, jer smo po zakonu u obavezi da imamo jednu osobu sa invaliditetom a ako ne, u obavezi smo da plaćamo određenu sumu novca državi. Možda je i to način da izvršiš svoju obavezu, i ta sredstva verovatno idu tim ljudima, ali ja sam hteo da uradim nešto više. Da pomognem nekome da se oseti bitnim, važnim, da ne pati zbog svoje različitosti. Ideju sam preneo profesoru, ujedno Nemanjinom treneru, rekli smo mu, i on je pristao. 

osi 15

                                                          Nemanja Tadić

            Nemanja, koji često, pojavljujući se u niškim medijima, ističe zadovoljstvo zbog posla koji radi, inače studira menadžment. Trenutno u ovoj firmi radi poslove vezane za sajt.

            -Mora se naći adekvatan posao; ne mozemo Nemanju da zaposlimo da stoji satima, jer bi to za njega bilo naporno.  Nemanja je ovde više od godinu dana i ja uopšte ne nameravam da ga menjam. Planiram da ga, kad završi fakultet, zaposlim u marketingu, gde bi mogao da radi bolji posao za veću platu.                                                        

            Lep primer i, nažalost, usamljen u zemlji koja gotovo da podseća na izmišljeno ostrvo Labrador iz, sticajem okolnosti, omiljene knjige iz detinjstva potpisnika ovih redova – naučno-fantastičnog romana „Hrizalidi“ engleskog pisca Džona Vindama. Ostrvo na kome se svako odstupanje od uobičajenog ljudskog izgleda smatra nedopustivim grehom, dostojnim izgnanstva... I kako reče naš sagovornik – stručnjak, moramo shvatiti da ovo nije problem jedne vlade, jedne političke stranke ili ministarstva, ovo je, nažalost, problem koji ima svoje korene u našem društvu i istoriji. Nije čudo, onda, što postavljanje rampi za osobe sa invaliditetom i dalje smatramo dostignućem a što je iskonsko pravo na rad ovih osoba i dalje tako daleko od realnosti.

Piše: Marija Filipović

Foto: Saša Đorđević

Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija, dodeljenog u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost Medijskog istraživačkog centra i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru programa podrške: „U vašem Ffokusu“koji izvode Nezavisno udruženje novinara Srbije, Poslovno udruženje Lokal pres i Toplički centar za demokratiju i ljudska prava, u okviru Medijskog programa 2014.

eu

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim