Dezinformisanje je samo deo problema sa kojim su se Romi susretali

maj 19 2020

Nedostatak uslova za normalan život sinonim je za romska naselja koja se i inače suočavaju sa činjenicom da ni u 21. veku nemaju vodu i struju. U vreme korona virusa, strah da će upravo ova naselja biti najveća žarišta, delili su i Romi i većinska zajednica ali i stručni štabovi. 

Svaka krizna situacija pokazuje koliko smo spremni da pomognemo najranjivijim grupama. Korona virus uplašio je i zatekao i ona društva za koja smo smatrali da neće imati problema. Ipak, dok su svi jurili da nabave sredstva za higijenu, dezinficijense, maske i slušali informacije proverene i neproverene, veliki broj Roma u Srbiji ova situacija zatekla je bez vode i struje.

Čini se da tih informacijama nije bilo dovoljno ni u medijima sa nacionalnom frekvencijom, ni na lokalnim tv stanicama. Najviše informacija mogli smo pronaći na internetu. Ali internet nije dostupan svima.

Turkijan Redžepi je u novinarstvu skoro dve decenije. Kako je i dugogodišnji aktivista, znao je da je neophodno da Romima na njihovom maternjem jeziku objasni šta se dešava, kako bi ih umirio, ali i kako bi shvatili ozbiljnost situacije. Odmah je snimio video, koji emitovao na sajtu Roma World-a, ali i na fejsbuku.Romi Corona mediji 1

Kako u početku nije bilo maski, obučavao je komšije i prijatelje kako da se zaštite i naprave ih sami. Ova situacija pokazala je koliko Romi nemaju dovoljno prostora u mejnstrim medijima, jer informisanje koje se obezbeđuje isključivo kada vlasnici urade neki projekat nije dovoljno, kaže Redžepi.

“Korona nije bila izuzetak. Romi dobiju prostor u medijima onda kada načine neki prekršaj ili krivično delo. Onda se u medijima obavezno istakne da je to uradio pripradnik romske nacionalne manjine, što dodatno razvija animozitet i jača predrasude protiv kojih se godinama borimo”, ističe Turkijan.

Maja Kamenov, pravnica Odbora za ljudska prava, kaže da su Romi kao i svi ostali građani u doba korone mogli da osete koliko je država spremna odnosno nespremna da se planski izbori sa epidemijom po pitanju zadovoljavanja svakodnevnih i osnovnih  potreba. Ona ističe da nije bio jedini problem nedostatak informacija.

Bilo ih je previše, bile su kontradiktorne i često zbunjujuće, što je rezultiralo time da su građani, posebno marginalizovane grupe, bili neinformisani. Dobijali su gomilu lažnih i uznemirujućih vesti koje su uticale na njihov svakodnevni život u doba korone.

“Kada govorimo o Romima kao posebno pogođenima u doba korone, mislimo na one koji žive u neadekvatnim uslovima, naseljima na periferiji gradova, bez dostupne pijaće vode, često i bez struje. To su naselja gde često mnogo stanovnika živi na jednom mestu, više generacija deli jednu ili dve sobe, što dovodi do toga da ti ljudi nisu imali mogućnost da se pridržavaju propisane distance i ostalih mera za sprečavanje širenja epidemije”, kaže Kamenov.

Ona ističe da se sredstva javnog informisanja koja su najdostupnija često svode na društvene mreže, a samim tim i na pomenute lažne i svakojake informacije. Dezinformisanje je bilo samo jedan deo problema sa kojim su se Romi u epidemiji korone susreli.

“Mediji nisu ti koji o ovoj populaciji, niti o bilo kojoj drugoj marginalizovanoj i diskriminisanoj populaciji trebaju voditi računa. Njihov zadatak je da apeluju i da informišu javnost prenošenjem prave slike o tome kako Romi u uslovima korone žive. Takođe, da Rome kroz izveštavanje ne posmatraju kao žrtve ili izvor zarazne bolesti, crnu statistiku uz konstataciju da korone ima u romskim naseljima. Mediji su bili u obavezi da postave pravo pitanje, a to je šta su nadležni preduzeli da zaštite ljude koji u tim naseljima žive”, naglašava Maja Kamenov.

Kako je pravo na informisanje jedno od prava koje garantuje Ustav Republike Srbije, javni servisi moraju da imaju medijske sadržaje na maternjim jezicima nacionalnih manjina. Dok RTV ima tv emisiju Paleta, Radio Televizija Srbije emisiju Romano Them ima samo na prvom programu Radio Beograda. U ostalim delovima zemlje, informisanjem na jezicima nacionalnih manjima bave se mediji civilnog društva koji projektno moraju da zadovoljavaju potrebe građana kojiih prate. To najčešće nije dovoljno jer nema kontinuiteta u stvaranju i plasiranju informacija. Ovaj problem je bio naročito vidlji u vreme vanrednog stanja. 

“Zbog dinamike menjanja odredbi i propisa koji se tiču sprečavanja širenja virusa građani, posebno oni koji nisu funkcionalno pismeni, ili nemaju određeni stepen obrazovanja, nisu bili  u mogućnosti da svakodnevno prate promene, bivali su čak i prekršajno kažnjavani pod pretpostavkom da nisu poštovali mere zabrane kretanja za vreme trajanja policijskog časa. Deca koja nisu imala tenhičkih mogućnosti da prate nastavu preko internet i televizijskog programa ostala su uskraćena i o njima se u medijima nije govorilo. Procenjuje se da je u Srbiji oko 25.000 Roma i Romkinja koji žive u neljudskim uslovima bez osnovnih sredstava za život”, objašnjava Kamenov.

Naglašava da o ovoj situaciji mora da se priča. Kako kaže, epidemija će se završiti, ali bi trebalo da nam propusti koje smo imali kao društvo budu za nauk. Analizu posledica, i toga šta je bilo urađeno dobro, a šta je moglo bolje, kao i šta se nije nikako smelo pokrenuće civilno društvo. To je upravo i zadatak civilnog sektora, ali bez podrške države to će ostati samo na nivou preporuka.

Nevladine organizacije reagovale su brže od institucija i kada je reč o humanitarnoj pomoći. Kako se mnoge porodice bave sakupljanjem sekundarnih sirovina, što im je često jedini izvor prihoda, u vreme epidemije nije bilo posla. Ne čekajući na državu, nevladine organizacije organizovale su podelu paketa sa hranom i higijenskim sredstvima. Romi su se s druge strane, takođe su pokazali odgovornost, pa u romskim naseljima nije bilo masovonog zaražavanja, kažu naši sagovornici. 

Iako su odmah po uvođenju vanrednog stanja lokalne samouprave u Srbiji formirale timove volontera i uvele dežurne brojeve za pomoć stanovništvu, Romi su se ipak obraćali svojim organizacijama i osobama od poverenja. Razlog za to može biti i neadekvatno informisanje. Zato je SOS telefon za pomoć ženama žrtvama nasilja organizacije Osvit dobio novu namenu i postao broj preko kojeg je veliki broj Roma u Nišu dobijao potrebne informacije. 

“Ovaj SOS telefon i SOS telefon u Vranju dostupni su 24 sata. Zovu nas i mi im dajemo potrebne informacije gde dalje da se obrate za pomoć. Za te informacije zovu i muškarci i žene”, kaže predsednica Udruženja Romkinja Osvit Ana Saćipović.  

Autor: MIC

Foto: Jelena Đukić Pejić

Anketa

Sve više medicinara odlazi iz Srbije. Kakav je Vaš stav o tome?

  • Brinem jer najbolji odlaze i ne znam ko ostaje da nas leci
  • Nema razloga za brigu, to su normalne migracije
  • Ne brinem, verujem državi da ce zaustaviti odliv mozgova

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim