Filmski susreti - festival koji mora opstati

avgust 27 2016

Filmski susreti su sigurnim korakom zagazili u drugu polovinu veka, a iako ne toliko stari zbog godina, hramlju već neko vreme. Već 51. put invazija glumaca zadesila je nišku tvrđavu i Niš, pa bi iskustvo i znanje iz godine u godinu trebalo da doprinese da čuveni Festival filmskih ostvarenja domaćeg igranog filma bude značajno bolji nego ranije.

Nažalost, poslednjih godina opšti je utisak da je ovaj festival izgubio na kvalitetu, kako zbog manjka novca za snimanje filmova, tako i zbog same organizacije festivala koja iz godine u godinu sve kasnije kreće sa pripremama. Nekadašnji glamur u vreme kada glumci caruju niškom tvrđavom, sve češće menjaju sadržaji koji do sada nisu bili uobičajeni, pa su tako ove godine glumce pored publike umesto crvenog tepiha dočekali klovnovi.

fs3

Iako je većini Nišlija deo porodične tradicije da budu u publici za vreme Filmskih susreta, veliki broj njih neretko negoduje:  „Ranijih godina je bilo mnogo drugačije. Bilo je više glumaca, bilo je mnogo poznatih glumaca. Danas većina ljudi ne zna glumce. Mnogo je manje filmova, a i među glumcima, mislim da više ne postoje zvezde“- smatra jedan Nišlija.

fs6

 Nisu ni svi pesimistični: „Pa nekako su nama upečatljivi i značajniji stariji glumci. Ali ipak čini se da i među mlađim glumcima stasavaju ozbiljni glumci koji će tek da pokažu svoje“

Glumac Enver Petrovci smatra da je ipak dobro što se ovaj festival održava upravo zbog tradicije koj a posle pola veka ne bi smela da se ugasi.

fs4

„Dobro je što se održava zbog publike, bez obzira na kvalitet filma, značajno je da se publika ne izgubi. Jer ako se ovaj festival recimo ne održi godinu ili dve, propade, čak i da dođu najbolji filmovi. Propala je tradicija i treba nam onda možda i 20 godina da vratimo ono što je bilo. A mi festivale pravimo zbog publike pre svega, pa onda zbog umetnika. To ne treba zaboraviti nikad. Važno je da naš posao neko gleda. Ako niko ne gleda naš posao, šta će nam taj posao?!“

 Svedok Filmskih susreta još od prve godine održavanja, hroničar fotoreporter Jovan Šurdilović, pratio je svojim objektivom svakog glumca, svaki film ikad prikazan na festivalu. Kaže da je to ranijih godina, posebno na početku bio svojevrstan praznik.

 „Ne znam ko od glumaca nije prošao. Sada da ih nabrajam, bilo bi mi vrlo teško, ali mislim da od prvih filmskih od '66. godine, kada imamo stvarno zvezde tadašnjeg jugoslovenoskog filma, Snežanu Nikšić, Oliveru Vučo, Nedu Spasojević, Miru Stupicu... Baš sad kad već pominjemo te 66. to su velika imena glumačkog stvaralaštva u Jugoslaviji. To je bio poseban događaj i doživljaj. „

fs5

 U tadašnjoj Jugoslaviji je već 13 godina živeo Pulski festival, a Filmski susreti su napravljeni kao jedinstveni na ovim prostorima jer je to festival posvećen glumcima, priseća se Šurdilović i dodaje da su Filmski susreti nastali u dogovoru između poznatog filmskog prevodioca iz Beograda Koste Carine i Stanka Tasića, direktora niškog preduzeća za prikazivanje filma „Slavica“. Tako je festival 1966. počeo svoj život. Jednom godišnje, niške ulice bile su pune lica sa ekrana. Ustanovljene su prve nagrade, među njima i nagrada publike, za koju je bio zadužen upravo Jovan koji je dobio zadatak da sve stalne posetioce odvoji za žiri publike. Kako kaže, publika je bila iskrena.

„Na tom sastanku žirija izabran je glumac festivala, to je bio Bekim Fehmiu. On je plakao kao malo dete kad je saznao da je dobio svoju prvu nagradu u životu. U Nišu je dobio. I dobio je mini televizor kao dar niške publike“. 

fs7

Nagrade namenjene glumcima kasnije su dobile i svoja zvanična imena, a tradicionalno se dodeljuju i danas. U to vreme Jugoslavija je imala ozbiljnu kinematografiju, a Niš je istinski zavoleo glumce i film. I glumci su voleli Niš i rado mu se vraćali svakog avgusta. Jovan Šurdilović, međutim, kaže da su se ipak i glumci promenili u odnosu na festival koji je bio daleko glamurozniji od ovog danas.  

„Sada je nešto drugo. Oni dolaze ovde kao na vašar. Dolaze da provedu 8 dana na ovom festivalu, pojavljuju se na pozornici bez poštovanja prema publici, u kratkim pantalonama, u šortsevima, po nekad i ako su tu, ne izlaze na pozornicu, ne ispoštuju domaćine. To je moje mišljenje, dok su oni prvi susreti bili stvarno emotivni i eksluzivni za Niš, a nisu ni oni bili imuni na ponašanje publike.“

fs2

Jovan Šurdilović fotografisao je svojim fotoaparatom mnoge bogove i glumačke gromade, počev od Pavla Vujisića preko Bert Sotlara, Fabijana Šovagovića, Milene Zupančić, Ratka Poliča, Petra Prličkog, Mire Stupice i drugih. A od svih tih bogova i glumačkih gromada koje je fotografisao, kako kaže posebno uzbuđenje izazvali su Elizabeta Tejlor i Ričard Barton. Letnjom pozornicom hodali su mnogi strani i domaći glumci, uključujući i one sa prostora bivših republika Jugoslavije. Danas, više od 2 decenije nakon raspada bivše Jugoslavije veliki je pomak koprodukcijska saradnja sa bivšim republikama. Enver Petrovci koji je ovih dana ponovo bio gost Niša kaže:

„Svaka kuća koja je napravila koprodukciju sa bilo kojom državom, zašto da se ne nađe na festivalu. To bi bilo izvodljivo. A najbolje bi bilo onako kao nekada. Možda bi eventualno ubacio i Bugarsku zato što je to jezik koji ovaj narod razume. To su filmski ljudi, i možda bi jezik bio problem prve, eventualno druge godine, ali bi se publika navikla. To bi moglo da se nazove balkanski festival, tj. ostvarenje balkanskih glumaca. Ali čak iako to ne bude, neka bude onako kako je bilo, tada je zaista bilo na nivou, tada smo te glumce voleli, mi smo bili voljeni, zašto da to ne uradimo i danas, i ja sam ubeđen u to da bi ova mlada publika koja je mnogo pametnija i vaspitanija od nas to vrlo brzo prihvatila.“

fs8

Šta sve pored nedostatka novca može da bude razlog za sve siromašnije i nemaštovitije filmske susrete ostaje za diskusiju, ali činjenica je da predavan ambijent letnje pozornice među zidinama niške tvrđave ima sve teži zadatak da okupi glumce i publiku na jednom mestu.

I jedni i drugi, međutim, žele da festival živi još dugo. I Jovan Šurdilović, svedok svih ovih godina od postojanja festivala, kaže da će nastaviti da slika Filmske susrete dok god bude živ i dok god bude mogao da drži fotoaparat. Iako je istoričar po profesiji, film i fotografija su mu posebne ljubavi. Spojio ih je sa istorijom tako što jedini čuva istoriju Filmskih susreta u Nišu i to iz ljubavi prema gradu u kome su i njegovi dedovi rođeni.

Piše: Jelena Đukić Pejić

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim