Otvorena televizija

Albanke koje Srbima donose sreću

maj 17 2017

Pešter, nepregledan prostor sa nemilosrdnom klimom, raštrkane kuće. Tu su se udale mnoge žene iz Albanije. Deca se ponovo rađaju zbog čega je čak otvorena i jedna od tri škole u tim selima.

Zlatko i Vera Munić iz Sjenice ovih dana proslavili su deset godina braka. Dobili su troje dece, skućili se i, kako kažu, žive lep porodični život. A pre tog vremena, priseća se Zlatko, on je bio jedan od prvih momaka koji je u želji da se oženi, svoju sreću potražio u Albaniji.

„Ja sam tada imao putnički kombi, pa mi je jedan prijatelj rekao da mu treba prevoz do Tirane za njega i još jednog drugara koji se ženio Albankom kako bi rešio papire. Bilo je tu još momaka. I rekao mi je da ima devojka i za mene, pa ako mi se svidi i ako ona pristane, mogu da je ženim. U tom trenutku neki moji prijatelji su se pooženili, neki nisu, ali i ja hoću da se ženim, hoću svoju sreću! Tako sam prvi put otišao za Albaniju“, seća se Zlatko i dodaje da ga je tada bilo strah na granici jer su odnosi između Srbije i Albanije bili veoma loši. Kaže da ni taj, ni druge prelaske preko granice nikada neće zaboraviti.

Nezaboravna granica

„Na granici sam se samo pitao šta me tamo čeka, jer sam se na televiziji nagledao svačega. Tad su trebale vize i jednima i drugima za prelazak granice, a 50 evra za vizu nije mali trošak. Za mene 50, za oca 50, 100 evra samo za jedan ulazak, a posle smo išli još nekoliko puta“, kaže Zlatko.

U ravnici, pored Skadra, jedna devojka za udaju je iščekivala mladoženju i ne sanjajući da će to biti baš momak iz Srbije. Zlatko se seća kako je jedva čekao da je vidi. Kad su njega i njegovog oca doveli do porodične kuće, nikoga nije bilo, i od komšije su saznali da su njihovi domaćini u crkvi, te je potrebno da dođu kasnije.

albanke pester 2

„I odemo mi kod tog mog drugara u blizini koji se sad već oženio i u povratku treba da vodi mladu kući u Srbiju. I pijemo kafu, a ja kao na trnju. I opet mi odemo da je ja vidim, sa nama je bila i žena koja nam je prevodila. Objasnila je što smo došli i uđosmo mi u kuću. Njihov običaj je da devojka donese kafu i tako se upoznamo i vidimo. I sad ja čekam tu kafu! A dok čekam, pričam o tome gde živim, šta imam od imovine i slično“, objašnjava nam Zlatko. „Dolazi ona, mala, pa da kažemo sređena, al’ kad sam se rukovao s njom – ’rapave ruke. Vidi se da je radila, da je na selu radila. ’Rapave ruke! Pitaju mene da l’ ti se sviđa, ja kažem sviđa mi se. Sviđa mi se! Pitali nju jel’ ti se sviđa momak, sviđa joj se. E sad treba da kažu i braća. Običaj je da se svi pitaju kad se ćerka udaje. Braća su dala odobrenje da može, čak i brat koji je bio u Italiji. I na kraju roditelji su rekli da može“, objašnjava Zlatko.

Novac za zlato i pasoš

Kao što nalažu običaji u Albaniji, mladoženja Zlatko je ispod kafe ostavio novac da mlada kupi zlato i izvadi pasoš, a potom su se rastali. Ubrzo je u Srbiju došao Verin brat da proveri gde će ona provesti život i da li je sve što je rečeno o imovini istina. Usledila je devojačka svadba u Albaniji na koju je opet otišao sa ocem jer bi drugačije bilo preskupo. A kako je mladoj trebala viza koja se dugo čeka iz ambasade, Zlatko je svoju ženu doveo u Sjenicu preko njiva, umesto preko granice.

„Kao da me je ukrao, bože sačuvaj!“, dodaje Vera sa osmehom na vrlo dobrom srpskom jeziku. To joj je kršteno ime. Na albanskom se piše Vere, ali se izgovara isto kao i kod nas. Zlatko se trudio da nauči njen jezik kupujući knjige, rečnike i plaćajući albanske kanale preko satelita. „Nije pomagalo!“, opet će Vera vragolasto.

Kada je došao po nju, seća se, imala je 21-nu godinu, a on 30. Zapravo je rekao da ima toliko, a imao je 35 što mu i danas u šali prebacuje. Kaže da joj se nije žurilo da se uda.

albanke pester 3

„Jedinica, šta ću ja tamo, ne znam jezik, neću da se udam, a tetka mi govori: „Vidi se da je dobar momak, pa i otac je došao s njim, vidiš da ne laže. Svakako se udaješ ko i ovde, a tamo su ljudi dobri prema ženama“. To mi je govorila, a o tome se radilo najviše. I uporna sam bila da se ne udam, jer nemam ja sad 35 godina pa da više i ne mogu da se udam. Tamo ti je za devojke koje prestare za udaju baš problem, a ja sam bila mlada“, kaže Vera.

Ona dodaje da su u Albaniji muškarci veoma ljubomorni muževi, ali da su se malo popravili u međuvremenu. Ipak, kako kaže, u Srbiji su muško-ženski odnosi dosta opušteniji. Ona je danas zaposlena u tekstilnoj industriji „Sanatex“, potpuno je samostalna, ima vozačku dozvolu što je kaže, još uvek neobično u njenoj zemlji. Ipak, objašnjava Vera, to joj je manje bitno i za nju ništa nije preče od dece.

„Važno je da se one pitaju“

Ta prva godina za Veru je bila izuzetno teška, nije znala ni reč srpskog i to joj je zadavalo mnoge probleme. Bila je usamljena, nije mogla da se druži, a u to vreme nije bilo drugih Albanki sa kojima bi mogla da razgovara i koje bi joj pomagale da nauče jezik. Sada je to mnogo drugačije, kažu Munići, i kad dođe nova snaja iz Albanije daleko brže nauči jezik zahvaljujući tim međusobnim druženjima.

Sve drugo je za Veru u Srbiji bilo lako. Venčanje je obavljeno i u opštini i u crkvi. Nikad joj niko nije pravio problem što je Albanka. Običaje je prihvatila, kaže da se ne razlikuju mnogo. Roditelji i rodbina joj često dolaze, i odavno više ne pati za rodnom zemljom. Ne kaje se što je došla u Srbiju i rado bi preporučila devojkama da se udaju u Srbiji. Samo je važno, napominje ona, da se prvo one pitaju, i da se inače više pitaju nego do sada.

Skupi posrednici i humanitarne provodažije

Munići su imali sreće što su naišli jedno na drugo. Drugim parovima pomogle su različite provodadžije kojih ima i u Srbiji i u Albaniji, i saleću mladoženje za veliki novac. S druge strane, humanitarna organizacija „Stara Raška“ prethodnih godina venčala je više od 300 parova, organizujući brojne odlaske srpskih momaka u Albaniju. Još prve godine svog rada, zahvaljujući ovoj organizaciji venčao se 41 par, kaže Momir Kovačević iz organizacije „Stara Raška“.

„Tada smo mladencima davali i novčanu pomoć. I kasnije smo pomagali parovima, svaki put na drugačiji način, u zavisnosti od toga kako se dogovorimo. Sjenica prednjači u Srbiji s takvim brakovima. Ima ih oko 50. Te neveste su rodile do sad 75-oro dece“, objašnjava Momir Kovačević.

Albanski novinar Idro Seferi za DW kaže da i patrijarhalno vaspitanje tih devojaka i momaka igra važnu ulogu. Dodaje da su i područja odakle dolaze srpske neveste slična onima gde žive mladoženje. „Dok u Srbiji u tim delovima nema žena, u Albaniji je praksa bila da muškarci idu u inostranstvo zbog ekonomskog stanja. Veza je jednostavna i cilj je sličan na obe strane, da nađu nekog i da budu zajedno. To što su oni Srbi ili one Albanke, verujem da to njima nije toliko važna stvar“ , kaže Idro.

Zašto se Albanke ne udaju za Albance sa Kosova, umesto za Srbe? Idro Seferi kaže da veruje da ima takvih slučajeva, ali da na Kosovu muškarci i žene uglavnom biraju jedni druge, posebno što ne postoje mesta u kojima ima više muškaraca ili žena. Dodaje da se stanovništvo u okolini Skadra uglavnom bavi stočarstvom i poljoprivredom, pa je logično da te mlade dolaze na podneblje Peštera gde se i mladoženje time bave.

albanke pester 4

Ljuti Pešter

Pešter, nepregledno veliki prostor s nemilosrdnom klimom krije mnogo snaja iz Albanije, zbog čega je čak otvorena i jedna od tri škole u ovim selima. Raštrkane kuće između kojih je ogromna udaljenost čine više sela u ovom kraju. Posetili smo nekoliko domaćinstava, ali domaćine nismo lako našli. Svi su sa stokom ili u polju. Pronašli smo Miru – na albanskom Mire – koja je sa svekrvom i dvoje male dece čekala najstarijeg sina da dođe iz škole, i muža da se vrati sa stokom.

Kuća u kojoj živi ova porodica jedina je na vidiku u selu Višnjeva. Sledeća kuća u kojoj neko živi je u Crnoj Gori. Žive veoma skromno, nabavljaju samo najneophodnije. Imaju zemlju i stoku, ali zemlju ne obrađuju jer nema ko. Ona je po ceo dan sa decom, a baba je stara. Muž vodi računa o životinjama koje čuvaju, pretežno govedima.

Mira ima 37 godina, a na njenom licu se vidi težak život. U Srbiji živi osam godina i još uvek slabo govori jezik. Kaže da se udala tako što je neka Albanka došla pre nje u Srbiju, pa je preporučila nju za udaju.

albanke pester 5

„Ona je došla s mojim mužem u Skadar kod moje familije i mene je moja familija pitala jel’ hoćeš da se udaš. Ja im kažem kako vi ’oćete. Na kraju smo svi odlučili ’ajde može“, objašnjava Mira. Kaže da joj je teško s troje dece u selu, i da su krave i goveda jedino od čega žive.

Iako je iz velike porodice i ima tri sestre i brata, Mira kaže da je za nju troje dece dosta. Nedostaju joj svi u Albaniji, posebno što ne ide često. Kaže da ne može. Od svih sestara nije udata jedino najmlađa, ali Mira stidljivo dodaje da treba da ostane u Albaniji, jer i tamo ima dobrih momaka.

Meštani na Pešteru kažu da su Albanke dobre komšinice i da je za svaku pohvalu to što im je porodica najvažnija. Iako ima i onih koji su, kako kaže Zlatko Munić, pitali „zašto baš Albanka?“ Stanovnici ovih krajeva smatraju da su Albanke savršene za njih, posebno jer hoće da imaju više dece, a to je i njima najvažnije.

Autor: Jelena Đukić Pejić/  dw.com

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

komesarijat-za-izbeglice logoo mirc

Pescanik XXZ