Mahala oko nas ili mahala u nama?

septembar 16 2014

Baš kao i u drugim gradovima u Srbiji i u Nišu postoje neki delovi grada pretežno naseljeni romskim stanovništvom. Zavirili smo u svet, prema nekim mišljenjima najkriminogenije, a prema nekim drugim stavovima, najugroženije zajednice u Nišu, želeći da shvatimo gde se to niški Romi i Romkinje zaista nalaze i koliko predrasuda jedni prema drugima gajimo.

Razlike među Romima, opisao je i niški profesor Dragoljub Đorđević u studiji „Živeti sa Romima“.

„Žive oni vekovima na obalama Nišave: po udaljenim selima, u prigradskim naseljima, na obodima grada, po izdvojenim ma’lama ili duboko utkani u urbano jezgro; etnički i kulturno raznoliki, veroispovedno pravoslavni i muslimani, imućni i bedni, školovani i nepismeni, poznati i anonimni, vrsni muzikanti i obični skupljači stare hartije, uposleni u teškoj industriji i napoličari, radnici za trakom i sitni preprodavci, mirni građani i bučni huligani.“

Mahale, kako se uobičajeno nazivaju su, u stvari, siromašna naselja  koja uglavnom karakterišu improvizovani objekti koji se koriste za stanovanje. U mahalama ima i, doduše retko, kuća od čvrstog materijala ali su pretežno to straćare sa okućnicom, tuglare ili pak nekadašnji neuslovni objekti poput konjušnica pokriveni kartonima i „adaptirani“ u stambene jedinice u kojima je ponekada smešteno i po nekoliko generacija porodične zajednice.

Mahala ima u samim selima, na obodima sela, na obodima gradova ali i u samom gradskom tkivu. Prema nekim podacima u Nišu ih ima najmanje 9 lokacija što ne treba da čudi s obzirom na to da je romska zajednica u Nišu jedna od najbrojnijih u zemlji. Stočni trg je jedna od najvećih niških mahala. Širenjem grada praktično se dobrim delom stopila u samo gradsko tkivo. Do nje je potrebno tek nekih desetak minuta laganog hoda od epicentra Niša. Centralna ulica koja do nje vodi je generacijama Nišlija poznata kao Crni put.

Ovom veoma frekventnom ulicom se stiže do gradske „buvlje pijace“, korektno nazivane Otvoreni tržni centar a ako se krene dalje ona se spaja sa Medoševačkim drumom. Levo i desno u nju se ulivaju uličice, tačnije sokaci koji dalje krivudaju kroz naselje.
Iako je deo oko buvljaka veoma frekventan preko dana, zbog same prirode lokacije a i zbog obližnjeg kineskog tržnog centra u samo srce mahale prosečan Nišlija ulazi veoma retko. Usudili bismo se da spekulišemo da mnoge Nišlije zapravo nikada tamo ne zalaze. Tek u slučaju preke potrebe.

Po kišnom, lenjom, nedeljnom vremenu uputili smo se tamo da zavirimo u nepoznati nam svet, da vidimo kako u stvari, žive romske porodice po mahalama.

Pre toga smo poslušali šta su nam o tom životu govorili i neki Romi i ne – Romi.
„Ukoliko vidimo razliku između većinskog naroda i Roma mogu reći da mana ima puno, a prednosti stvarno su nikakve“
„Ma kakvi uslovi, nemamo nikakve uslove, nemamo ni vodu, ni struju, nemamo uslove za život. Neka dođu drugi ljudi iz Srbije da vide kako je to, nemamo ništa živo.“
„Loši uslovi života, ljudi nisu loši ali uslovi, infrastruktura..nemaju uslove za život.“
„Ma mnogo gadno brate, oko čerge malo struje ima.“
„Mane u romskom naselju su što nema kanalizacije, vode, asfalta. Tako žive u bezljudnom stanju , to ne živi ni stoka tako. Jedno što su uradili to je asfaltiranje kanalizacije kod stočne tamo ali ostale mahale uopšte nemaju uslove za život“, rekli su nam neki naši sugrađani.

Prednosti i mane života u romskom naselju

Skrenuli smo kroz jednu od uličica mahale koja okružuje sa jedne strane staru fabričku zgradu nekadašnjeg Vulkana, pa dalje vijuga kroz doduše asfaltiran sokak kroz čudnovato i totalno neplanski gradjeno naselje. Na samom početku, sa obe strane uzane ulice načičkane su skromne kućice od čvrstog materijala izmedju kojih su se uglavile i daščare, straćare.

Iako je dan tmuran i kišovit, vozač mora da bude oprezan jer na svakom koraku postoji bojazan da bi se neka od čupanih glavica mogla naći pod točkovima automobila. Konstatujemo da su deca nedovoljno odevena za loše vremenske prilike. Poneko dete u rukama nosi komad hleba. Muzika odzvanja na sve strane, čineći atmosferu nekako suludo razdraganom uprkos nepojmljivoj bedi i siromaštvu sa kojim se suočavamo.
Infrastruktura je loša, struje ima ali vodovod i kanalizacija nisu sprovedeni, gomilice smeća na sve strane. U blatu leži slomljena dečja lutka. Crvenu boju našeg automobila prate radoznali pomalo začudjeni pogledi. Očito se svaka pridošlica registruje i privlači pažnju velikog broja ljudi.

Što se dalje krećete slike su sve sumornije a objekti prekriveni kartonima, daskama, čudnih oblika kojih je sve više liče pre na neku nadrealističku umetničku instalaciju nego na mesto gde je moguće živeti. Pa zašto se onda smatra da Romi vole život u takvim uslovima?

Dragoljub Djordjević je jedan od najpredanijih istraživača romologa. On smatra da iako je u pitanju zapravo segregacija uzroke ostajanja u mahalama uprkos loših uslova života, treba posmatrati i u kontekstu romske tradicije. On medjutim misli da će se ta situacija neminovno promeniti sa porastom stepena obrazovanja te da u romskoj zajednici već postoji generacijski jaz.

„Sada iz ovog ugla gledano, na početku 21. veka to je direktan dokaz segregacije. Neko bi rekao da oni tako vole da žive. Od kako postoje Romi na balkanskim prostorima, još od kada su došli sa Turcima, i sami Turci su ih izdvajali da ne žive sa ostatkom stanovništva. Bez obzira što su pripadali istoj veri kao i oni oni su bili pomereni, živeli su u nekim izdvojenim delovima koje se zovu mahale ili male i to se zadržalo i do današnjih dana. Ali tu je sada mnogo važnije što za mladu generaciju Roma se ni u kom slučaju ne bi moglo tvrditi da ona više voli živeti u mahalama a da ne bi volela da živi izmešano sa ostatkom stanovništva u selima i gradovima. Čak postoji sukob između njih, to se može čuti od romskih vođa, da postoji sukob između mlađih i starijih Roma koji su još uvek pod uticajem patrijahalnih normi i načina života. Jer kod starijih postoji još uvek taj gerentološki sistem da i u mahali i u familiji je glavni onaj koji je najstariji i da sada mladi moraju da žive na kulturološki način koji je prevaziđen“, rekao nam je profesor Đorđević.

Sokak nas dovodi do samog oboda mahale. Put kojim smo došli do najsiromašnijeg dela završava se divljom deponijom. Na samo par metara od nje stanuju ljudi i po prašini i blatu nesigurne korake pravi prelepa devojčica. Dvogodišnjakinja je, saznajemo. Ime je dobila po baki sa kojom i sa još 10 članova porodice, bar kako nas uveravaju a zvuči sasvim nerealno, živi u 9 kvadrata nekadašnje konjušnice.  Devojčica kreće prema nama, širi ruke i pogledom punim očekivanja gleda u jabuke koje im donosimo. Hteli ili ne, pitamo se da li uopšte zna kakav im je ukus.

KAD ŽIVOT POSTANE FILM

Omalena žena sitnih kostiju i ispijenog lica nas dočekuje ispred udžerice, neprijatno je i njoj a neprijatno je i nama. Kod dobronamernih ljudi javlja se valjda taj osećaj stida. I ruka koja daje i ruka koja prima se nekako stide te primopredaje. Prva pošto je uvek nedovoljno, druga jer misli da je previše.

E.M. nam priča svoju priču. O okolnostima koje su njoj  i njenoj deci promenile život. O tome kako se i zašto nastanila u mahali, u konjušnici nadomak deponije. A koliko uspevamo da povežemo splet misli, nekada je imala kakav takav dom.
„Ja sam samohrana majka, imam 6 dece i 2 snajke i 4 unučadi. Živimo u 1 sobi koja ima 9 kvadrata koja prokišnjava, voda mi se skuplja unutra. Nemam ništa unutra osim dece koja dolaze i odlaze u školu.Šerpe držimo tu, i ta druga deca što dolaze kod mene nemaju gde da uče, niti moja deca isto nemaju gde da sede. Htela bih neko da mi pomogne ako hoće. Sedam ima 25god., Nenad 23, drugi… on je poginuo, on se zove Tajson, on je imao 19 god., četvrti mi je Hari on ima 15god., Sanja mi je 12-ta god. i najmlađi mi je Nenad, 7 god. ima. To je sve. Sandra mi ide u 5. razred u Kralj Petar Prvi, deca su mi ponavljala, ja sam na ulici živela, to dete treba da se kupa, da jede, da uči. Ja iako nemam vodu i imam samo jednu česmu ja namestim da nju okupam da bi ona u školu čista išla jer to je sramota da ide dete prljavo“, priča nam Evčara.

E.M. govori i o ocu svoje dece, bez gorčine, bez osude, iako je ostavio nju i decu na cedilu, iako im uzima i ono malo što dobijaju, iako (a to smo saznali iz drugog izvora) očigledno i dalje trpi i psihičko i fizičko zlostavljanje s njegove strane, mada je izbegla to da nam kaže. Premda se trudi da izgleda hrabro na licu ove izmučene žene vidi se strah pomešan sa tugom, saznajemo, zbog nedavnog gubitka jednog od trojice sinova.
„Ponekad mi deca idu na ulicu papire da mi skupljaju i tako se i ja hranim. Primam materijalno obezbeđenje to mi je 11.000 i to mi je sve. Ja sam 6 meseci na ulici spavala, moju decu nisam dala u dom. Kad sam čula za samohrane majke ja sam došla kod gospođe Mime, pitala sam da li mogu, ona mi je rekla da mogu, papire imam sve iz suda što sam samohrana majka, deca pripala meni, ali nisam imala smeštaj. Ovo sam našla ovde, stavila sam se tu i nisam ni izašla odatle. Ovde su se konji čuvali i ja sam ušla unutra jer nemam gde, samo ćebiće sam stavila“, kaže Evčara.

Iako su uslovi u kojima živi  na obodu mahale nepojmljivi a život nalik tužnoj filmskoj priči, ova žena  ipak ima optimizma i nade da će njena deca živeti bolje.  Sa ponosom nekoliko puta ističe da decu nije htela da smesti u dom i da se nada da će nekako uspeti da poboljšaju kvalitet života. Pored toga ne propušta da se pohvali da je završila neke korisne obuke preko USM koje joj pomažu da prehrani porodicu.

„Mnogo mi znači, znam da šijem i za moju decu, znam da im popravim rajfišluse i znam da uzmem meru, pantalone isečem dole za decu ako su velike, ako su manje ja ih dodajem. I mogu da zaradim, ponekad 50 čak i 100 dinara uzmem i dosta je i to, i to su pare, dva ’leba, i dece mi moje znači mi mnogo. Znam i da radim malo na kompjuteru, mada pravo da vam kažem ne radi glava više i mnogo lekova pijem. Želja mi je da mi prvo srede kuću, da imam najpreče vodu u mojoj kući, jer stvarno mnogo se mučim za vodu, drugo želim da imam još 1 sobu i još jednu malu kujnicu da imam da bih stvarno jela kao čovek ’leba, a ne da sedim dole na podu da jedem. Nemam ništa osim ova 3 kreveta i hvala gospođi Mimi i predsedniku grada Niša što mi kupio šporet, to mi je najglavnije“, rekla nam je Evčara.
Mnoge priče koje ćete čuti u mahali liče jedna na drugu i iz svih progovara siromaštvo. U takvim uslovima, kada se treba dovijati za komad hleba za dete, ponekad se ne bira sredstvo ubeđivanja, pa i poneka neistina ili preuveličavanje postane nešto što se ne može zameriti. Problem, međutim, nastaje onog trenutka kada laži i sitne prevare postanu osnovno sredstvo zarade, i kada to uvođenje u kriminogeni milje mračnih sokaka mahale dodatno devastira ionako već oskudicom i bedom uzdrmane porodice.

Napuštamo prvu tačku obilaska pomešanih osećanja. I dalje bez jasne ideje i odgovora na pitanje zašto se Romi retko odluče za život van mahala i zašto im se stalno vraćaju uprkos evidentno lošim uslovima?

MAHALA – MAGIJA  ROMSKOG ŽIVOTA

Jedan od  najlepših odgovora nudi nam Osman Balić, predsednik YUROM Centra.
Osman Balić

„Mahala je, dakle, magija romskog života. Mahala jeste naselje u suštini, ali sa sociološkog aspekta ona predstavlja pravu-magiju. Imate različitih tipova mahala, zavisi od zemlje, teritorije ali i od samog grada u kom su nastale. Nisu sve iste ali sada u ovom trenutku, mahala predstavlja utočište za svakog Roma“, kaže Osman Balić.
Iako svestan te magije, kako kaže, ovaj divni gospodin smatra da će pitanje romskih naselja morati da se uskoro trajno reši. Uzrok toga leži u činjenici da mahale leže na javnom zemljištu koje će biti privatizovano.

„Kad su u pitanju sami uslovi stanovanja, mi već godinama u toj dekadi Roma pokušavamo da donesemo, i doneli smo plan konsolidacije romskih naselja u Srbiji. Sad prema najnovijim podacima, skoro sve mahale u Srbiji su na javnom zemljištu, sada kada su počele privatizacije desi se da su mahale na privatnom zemljištu jer to neko kupi. To poluvekovno nerešavanje romskog naselja kao institucionalnog problema došlo je u prvi plan. Vi ga u eksplicitnom obliku imate u Beogradu, npr. U Nišu je to mnogo benignije ali za takvu jednu novu kulturu stanovanja potrebno je s jedne strane odgovorna vlada, odgovorne gradske vlasti i odgovorna romska zajednica“, rekao nam je predsednik YUROM Centra.
Približili smo vam tek delić duha romske mahale. Tek smo načeli priču o Romkinjama. Čuli smo šta kažu ljudi kojima je stalo da se položaj Roma promeni i suštinski, a ne samo deklarativno.
Nastavićemo da se time bavimo, jer verujemo da u našem gradu svaki čovek ima jednako pravo na život dostojanstven i po meri čoveka.

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim