Vojni penzioneri čekaju Godoa

februar 24 2018

Hiljade srpskih vojnih penzionera i njihovih porodica živi u „privremenom smeštaju“ – skoro tri decenije. Političare nijedne garniture to nije zanimalo, uprkos odlukama sudova. Reporterka DW je zapisala priču ovih ljudi.

Oronula išarana fasada, razbijeni prozori, kartonom zakrpljene rupe na kapiji... Tako izgleda zgrada nekadašnjeg vojnog odseka u Petrovaradinu u kojoj žive vojni penzioneri. „Kad sam se uselio, tu je paučina bila od plafona do zemlje. To je bila neka berbernica, sedam sa pet metara. Bilo je zaključano i napušteno, tu niko nije ušao dvadeset godina“, seća se penzionisani podoficir Ratomir Ilić.

On je jedan od vojnika koji je nakon izbijanja rata devedesetih premešten iz nekadašnjih jugoslovenskih republika u Srbiju. Služio je u Mariboru, gde je imao trosoban stan sa stanarskim pravom. Kao i ostali vojnici, po naređenju se tog prava odrekao, predao svu imovinu i vratio se u Srbiju koja mu je jemčila da će dobiti drugi stan.

vojni penzioner 2

                                                          Nekada je ovo bila zgrada sportskog centra u Surčinu

Umesto stana, sa još 46 porodica uselio se u privremeni smeštaj. To „privremeno“ odužilo se na 25 godina.

„Za to vreme objekat se ništa nije promenio. Ministarstvo odbrane nije uložilo nijedan jedini dinar, a mi smo živeli kako smo znali i umeli. Kad smo se doselili, bili su samo mokri čvorovi, i to jedan na 15 porodica, pa smo svako o svom trošku sređivali kako bi koliko-toliko upristojili za život“, priča Ilić za DW.

Život u azbestu

Sličnu sudbinu deli još oko 2.600 porodica koje širom Srbije skoro tri decenije žive po kolektivnim centrima čija infrastruktura nije bila namenjena stanovanju. To su kasarne, vojne škole, zatvori, barake, hosteli, vešernice, napuštene ambulante i druge prostorije koje je vojska imala na raspolaganju. „Negde su to pregrađene učionice, sobe u kojima ljudi od 80 godina moraju da koriste jedan čučavac ili jednu tuš kabinu na tri-četiri sobe“, priča Vlado Đukić, predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije, inače potpukovnik pilot u penziji.

On sa još stotinak porodica živi u propalom vojnom kompleksu u Surčinu. Šuma, smrad kanalizacije koja ne funkcioniše već deset godina i lavež pasa lutalica... Izolovani su od naselja, do prve apoteke imaju sedam kilometara. Na mestima gde su do pre deset godina bili prijavnica, restoran, prodavnica, sad su ruine razbijenih prozora, zatrpane smećem i pokojim špricem na podu. Tu se, kažu, skupljaju „noćne brigade“.

vojni penzioner 3

                                                          Vlado Đukić

Nedavno su saznali da su montažne kućice u kojima su smešteni izgrađene od azbesta. „Izolacija je od azbestnih ploča, čak i neki enterijeri, recimo plafon od kupatila ili špajza“ priča Drago Soldo, predsednik udruženja „Sportsko-rekreativni centar Surčin“. „Mi smo to dokazali tako što smo odneli delove enterijera i eksterijera u Vinču. Dobili smo nalaz i predočili Ministarstvu, ali nikom ništa.“

Takvi improvizovani smeštaji koštaju ih kao da žive u pristojnom stanu negde u blizini grada. Troškove, međutim, ne plaćaju kao ostali građani, već zbirno prema „metodologiji Ministarstva“, koju ne mogu da dokuče. U Surčinu to izađe oko 30.000 dinara mesečno, u Petrovaradinu 27.000. I jedni i drugi odbili su da plaćaju troškove prema takvom obračunu.

„Ja kažem nisam potrošio toliko struje, hoću da platim koliko potrošim, i to traje svih dvadeset godina“, priča Soldo. „Smatramo da kao građani moramo da platimo ono što smo potrošili, a ne ono što Ministarstvo potražuje. Pri tom, nemamo pravo na bonuse kao lica koja su učesnici rata, što je bilo 50, a sada je 30 odsto, nemamo pravo ni na kakve druge bonuse koje Grad daje“, žali se naš sagovornik.

Dug mu je tako narastao na oko 2,5 miliona dinara, zbog čega se tuži s državom. Jedno od rešenja bilo bi da otkupi kućicu u kojoj živi, ali ni to ne može. Iako mu je smeštaj prvobitno dodeljen kao službeni stan, u međuvremenu su ga preimenovali u „vojni objekat“. Tako su dospeli u pat-poziciju. Dok stan ne mogu da otkupe jer zvanično nije „službeni stan“, na listi se vode kao „stambeno zbrinuti“ pa imaju slabe šanse da dođu do trajnog smeštaja.

Novac koji su pojeli skakavci

A gotovo čitavog radnog veka ovi vojni penzioneri izdvajali su novac u Vojnostambeni fond, i to 4,5 odsto bruto dohotka. „Te godine je počeo otkup stanova u Jugoslaviji, ali se zaratilo, pa nismo stigli da ih otkupimo. Ali imam potvrdu da je moj doprinos bio 38.000 maraka. Sredstva su bila u Narodnoj banci, koja nas je na zahtev da nam ponovo izda te potvrde, obavestila da nema taj podatak, što nije tačno, ti podaci ne mogu tek tako da se izbrišu i nestanu iz evidencije“, priča Ratomir Ilić.

„Oni kažu u pitanju je zastara potraživanja, zato što je prošlo deset godina“, objašnjava Đukić. „Ali postoji naredba bivšeg ministra Bulatovića, u kojoj kaže da se novac vrati licima koja nisu iskoristila ta sredstva. Ali druga tačka kaže da se novac koji su uložila lica koja su došla iz bivših republika ne vraća dok se ne završi sukcesija“, priča Đukić.

Srbija ih tako upućuje na republike iz kojih su došli, ali oni tvrde da sa sukcesijom nemaju veze, jer su bili prinuđeni da se stanarskog prava odreknu, pa nemaju pravo na povrat stanova koje su ostavili u bivšim republikama. Potvrdu za to dobili su i od suda u Strazburu, koji je zauzeo stav da bi njihovim pitanjem trebalo da se bavi Srbija.

Čekajući Godoa

U korist vojnih penzionera svedoči i više dobijenih upravnih sporova, ali se ni oni ne sprovode. „Na primer, imamo mnogo odluka upravnih sudova gde dokazujemo da smo u pravu. Onda oni to dostave Ministarstvu, a Ministarstvo izda novo rešenje u kojem piše isto“, priča Đukić.

Bolje nisu prošli ni sa odlukom Ustavnog suda u kojoj se navodi da bi njihovo stambeno pitanje trebalo da se reši „prema započetom aktu“. „Započeti akt podrazumeva dobijanje stana po prioritetu i kupovinu stana na osnovu sredstava koje sam izdvojio u stambeni fond“, objašnjava Đukić.

Udruženje uporno piše ministarstvu i sad već broje na desetine dopisa koji se ignorišu. Ignorisali su i pitanja DW. Jedina informacija koju su nam dali jeste da su od Ministarstva građevine koje rukovodi novim projektom izgradnje stanova tražili da se na listu za stanove stave sva lica koja čekaju na stambeno zbrinjavanje. Da li će to i kako biti učinjeno i kakav će status tu imati vojni penzioneri, nisu mogli da kažu.

„Nećemo se mi lako odreći novca koji smo ulagali, ali već neki ljudi odustaju, jer postaje preskupo zbog sudskih troškova. Evo sad je jedan čovek platio žalbu negde oko sto i nešto evra“, priča Drago Soldo. Mnogi padaju u depresiju i povlače se u tih nekoliko kakvih-takvih kvadrata. Drugi prete samoubistvom. „Mi smo za ovu državu sve dali. Neki su dali i živote. Ja sam za vreme bombardovanja bio na Kosovu i nije mi bilo lako da ostavim porodicu, bez ikakve mogućnosti da komuniciram s njima. Ali to je specifičnost vojnika“, priča Đukić.

Ratomir Ilić dodaje da je posle toliko godina čekanja ogorčen na sve. „Glavni krivac je Ministarstvo odbrane. Pravilnike su menjali kako je koji ministar odbrane dolazio na funkciju, kako bi prilgodili sebi i svojima i lakše manipulisali davanjem stanova licima koja nemaju veze s vojskom. Svi lažu“, zaključuje Ilić. On će za koju nedelju dočekati 75. rođendan i dalje bez svog krova nad glavom.

Autor: Sanja Kljajić  DW.com

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc