Gorki radnički uranak

maj 01 2018

„Mi opet nemamo ništa. Ni osmosatno radno vreme, ni socijalnu ni zdravstvenu zaštitu. Sve smo izgubili. Nije to išlo preko noći. Danas smo skuvani kao ona čuvena žaba. Kad to vidim, onda je Prvi maj postao ruglo.“

Igor Mitrović stiže iz noćnog dežurtsva. Čuva gradilište. Pogled mu je umoran, ali vedar. Govori jasno. I glasno. U kafeu nema puno ljudi. Prvomajski praznici su Beograđanima prilika za izlet na Divčibare, u Dubai ili makar za okretanje ražnja i sapiranje svakodnevice pivom. Sve zavisi od dubine novčanika. Ali Igor radi. Za dvadesetak hiljada mesečno. Bez zdravstvenog, penzionog i socijalnog osiguranja.

Potiče iz varoši na pedesetak kilometara od Beograda. Prvo su tamo devastirane sve fabrike. Rasprodaja u staro gvožđe, kako kaže Igor, sumnjivi kupci, divlja privatizacija. Nekada je gradić imao 30.000 stanovnika, za poslednjih petnaest godina taj broj se prepolovio.

Trbuhom za kruhom Igor prelazi u Beograd. Od 2003. do 2010. njegova budućnost izgleda solidno. Zaposlio se u velikoj građevinskoj firmi, od običnog radnika postaje šef smene. Plate su redovne. Prvi krizni simptomi pojavljuju se 2008. Najpre plate kasne nekoliko dana. Onda nekoliko meseci. Tako godinama. Na kraju stečaj.

Izneverena nada

„Koliko čujem, firmu su preuzeli neki stečajni upravnici, pa neki polukriminalci. Propast je počela još u vreme Demokratske stranke. Nisu to samo ovi odradili, oni su to dovršili. Postavili su svoj kadar da očerupaju šta još mogu.“

prvi maj 2

Igor priznaje da se ponadao pravdi kada su uhapsili Miškovića. No, to je, kako kaže, Vučićev najbolji propagandni trik svih vremena. „Oni su to očigledno marketinški odradili. Dok nije svako platio reket koliko treba. I sada su svi srećni i zadovoljni i nastavljaju isto – da čerupaju državu i ovaj jadan narod.“

Od stečaja velike firme u kojoj je radio Igor sebi više ne može da priušti ni sopstveni stan. Radi kao nadničar, bukvalno sve – od moleraja do noćnog čuvanja objekata. Četrdeset i jedna mu je godina. Ne pomišlja na osnivanje sopstvene porodice. Ponovo je u zajednici sa majkom, zetom, sestrom i njihovom decom. Jedina ćelija stvarne solidarnosti u Srbiji koja kako-tako funkcioniše. Najuža familija.

Igor ne veruje svakodnevnim medijskim izveštajima o novim fabrikama i dolazećem prosperitetu. „Oni dođu, namontiraju montažnu halu i kažu – ovo je fabrika. To mogu da razmontiraju za jedan dan. Kada iscrpe to što su se dogovorili, kada bude dovoljno slikanja za TV, oni će da razmontiraju tu halu i `ajmo svi na ulicu.“

Od onih koji tako rade još su ugroženiji oni koji ne mogu ni do takvog posla. U Igorovom okruženju mnogo je ljudi koji su naprosto višak. Životare na penziji ostarelih roditelja.

Zašto ćute i trpe?

To je tipičan primer sadašnjeg stanja: U Srbiji je zvanično zaposleno tek 2,7 miliona ljudi, a prosečna zarada od oko 400 evra je statistička zvrčka jer četiri petine ljudi prima manje od toga. Ako im je tako, ili još gore kao Igoru koji i nema prijavljeni posao, zašto ćute i trpe nepravdu?

Ivan Zlatić je od oktobra 2016. prvi čovek Socijaldemokratske unije. On dugo razmišlja pre nego što odgovori. Njegova mala stranka ima časnu antiratnu prošlost i decenijsku borbu za prava manjina i građanska prava iza sebe. Ona se sada usredsređuje na socio-ekonomska pitanja i zaštitu radničkih prava. Polje koje su u Srbiji skoro svi napustili.

prvi maj 3

Zlatić kaže da je relativni socijalni mir u Srbiji varljiv i da je činjenica da se ljudi ne bune plod ekonomske prinude: „Neko ko radi za 20.000 dinara, a izdržava celu porodicu, radi cele nedelje po deset, dvanaest sati dnevno i cela porodica zavisi od njega, pa ako nema tog prihoda ostane bez ičega, on neće da se pobuni ili izađe na proteste. To nije kukavičluk. Ići svaki dan na posao i raditi za 20.000, znajući da od tebe zavisi cela porodica, ćutati na sve nepravde i poniženja, to je zapravo hrabrost.“

Igor se slaže sa ovakvom procenom koju mu prenosim iz razgovora sa Zlatićem. Ali on više ne želi da bude žrtva. Sa istomišljenicima je osnovao udruženje „Čuvari vatre“ koje u okviru inicijative „Krov nad glavom“ želi da mirnim protestnim akcijama skrene pažnju javnosti na katastrofalne slučajeve gaženja socijalnih i građanskih prava. Izbacivanje ljudi na ulicu zbog neplaćenih računa samo je vidljivi vrh ledenog brega. Aktivisti pokušavaju da spreče brutalnu praksu.

Igor kaže da ljudi koji imaju primanja od petnaestak hiljada dinara i račune za grejanje i struju preko dvadeset hiljada dinara nemaju izbora. A osećaju se krivim. Jer im je zvanična ideologija nametnula mišljenje da su ugroženi zato što su nesposobni. To Igor smatra vrhuncem cinizma.

Ponosan je na ljude od tinejdžera preko radnika i penzionera koji nisu direktno ugroženi ali pokušavaju da spreče tuđu nesreću. Ipak, gorko komentariše pasivnost većine: „Dakle, ljude izbacuju, milicija. Da nas ima pedeset uspeli bismo da spasemo ljude. Ne. Nas ima petnaest, svi okolo sede u kafićima i gledaju nas. Sutra će kod njih da dođu. Oni ne shvataju da je to jako skupa kafa.“

Igor vrlo dobro zna da je teško povezati ljude, da je radništvo rascepkano i atomizovano. Ne pada mu na pamet da odustane od svog građanskog aktivizma jer smatra da će ljudi ipak da se probude, ali će taj proces biti dug i mučan.

Privremeni i povremeni radnici

Politička borba se prema šefu Socijaldemokratske unije, Ivanu Zlatiću, mora koncentrisati i na institucionalno sprečavanje najgoreg: „Aktuelni Zakon o radu je faza tekućeg procesa derogiranja radničkih prava kada ima sve manje organizovanog otpora. Nakon parnog valjka neoliberalnih reformi kroz koje smo prošli i ubeđenja da je to jedini put, sadašnja vlast koja je donela aktuelni Zakon o radu opstaje isključivo na ubeđenju koje deli sa prethodnom vlasti da drugačiji svet nije moguć, te da će se oni snalaziti u tom surovom, nepravednom i nepoštenom svetu sa interesom građana na umu – više nego drugi. I taj minimum je u sadašnjoj situaciji dovoljan za većinsku podršku.“

prvi maj 4

Međutim, Zakon o radu je dozvolio osnivanje privatnih agencija za zapošljavanje ostavljajući regulisanje te oblasti nekom budućem zakonu. Rezultat je potpuna samovolja u branši. Ljude odvode u Slovačku i Rusiju da rade, mediji su puni izveštaja o prevarama. Neki ostanu i bez para i bez zdravlja.

Cilj Zlatićevog političkog delovanja, kako mi u kafani „Užice“ objašnjava dan pre susreta sa Igorom, jeste da osnaži zaposlene da budu sami u stanju i bore se za svoja prava sa radnog mesta. To, po njemu, na žalost, trenutno u Srbiji naprosto nije moguće.

A sindikati? Oni prema Zlatićevom tumačenju naprosto nisu istorijski naučili da se bore i za ljude koji im nisu članovi. Uglavnom su aktivni u javnom sektoru, dok su u privatnom sektoru uslovi rada mnogo gori. Postoji i sukob interesa. Zlatić navodi primere:

„Većina javnih preduzeća sve više zapošljava takozvane PP radnike – radnike na privremenim i povremenim poslovima. To se dešava pod pritiskom Vučićeve zabrane zapošljavanja – kompanija mora da angažuje radnu snagu na nekim poslovima. Tako su javna preduzeća, čak i da neće, primorana da to čine. Tako se povećava broj PP angažovanih u javnom sektoru, koji su često na osnovnom interesnom nivou suprotstavljeni ljudima koji su stalno zaposleni.“

Prvomajsko ruglo i san o normalnoj državi

U Igoru Mitroviću prvomajski praznici izazivaju dvostruka osećanja. On zna iz koje tradicije proističe i njegov aktivizam. Kaže da bi ovaj praznik trebalo da podseti na one davne prethodnike koji su dali život u borbi za radnička prava. „Mi opet nemamo ništa. Ni osmosatno radno vreme, ni socijalnu ni zdravstvenu zaštitu. Sve smo izgubili. Nije to išlo preko noći. Danas smo skuvani kao ona čuvena žaba. Kad to vidim onda je Prvi maj postao ruglo.“

Igor ipak dodaje da poslednjih nekoliko godina ima mesta za nadu da će se ljudi osvestiti i umrežiti, prvomajski mitinzi su postali življi. Njegova energija je fascinantna. Posle 36 sati dežurtsva sedi tu, u kafeu nadomak Hrama, i sa strašću priča o svojim saborcima, šačici buntovnika koji ne odustaju.

On naglašava da ljudi sa kojima pokušava da promeni Srbiju ne uzimaju novac ni od koga, ne prihvataju ni opozicione partije kao partnere, jer veruju u građansku neposlušnost, a ne u potrošene recepte ljudi koji su doveli do katastrofalnog stanja. Žele samo da sačuvaju plamen pobune. „Prvo sam planirao da guramo dok ne smenimo ove. Ali doći će i neki novi koji uopšte nisu novi. I njima ćemo od prvog dana biti najgora opozicija. Sada ćemo da guramo dok ne napravimo normalnu državu. Zarekli smo se.“

Autor: Dragoslav Dedović                  DW.com

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim