„Ovaj sistem je rijaliti sam po sebi“ Foto: Jelena Đukic Pejic

„Ovaj sistem je rijaliti sam po sebi“

oktobar 01 2018

Zoran Ćirić, poznatiji kao „Magični Ćira“, ove godine napisao je i svoju tridesetu knjigu – „Posle potere“. Tim povodom govori za DW o „sindromu vođe“ u Srbiji, uticaju tehnologije na umetnost i životu na margini.

Glavni lik u Vašem najnovijem romanu je Petronije Čarnojević, najtraženiji bandit. Ko je on danas?

Zoran Ćirić: Pa nije samo najtraženiji, nego i najčuveniji, najslavniji desperados i bandit, odmetnik u skorijoj istoriji Srbije. Ko je on danas? Pa ne, to je fikcija, budući da se ja ne bavim tom angažovanom literaturom.

cira magicni 07

I nema politizacije u tom nivou u mom pisanju, i nema te identifikacije.

Pre dva dana u Nišu je bio Aleksandar Vučić. Kako biste Vi kao pisac i poznavalac karaktera i psihologije čoveka opisali ljude koji su došli da pozdrave svog predsednika, čak i autobusima iz različitih krajeva Srbije?

Mislim da je to pitanje malo već bajato. To gledam već 30 godina od početka famoznog višestranačja, od uvođenja tog parlamentarizma – što je bila kobna greška Miloševića, ali šta ćemo. Ne bih se ja rugao tim ljudima, sigurno. Mislim da su to ljudi kao i svi mi, kao i većina nas, na ivici egzistencije. Pored toga, zašto bih sumnjao u njihovu vrstu privrženosti ili političke orijentacije.

Na kraju krajeva, Srbija je uvek imala svoje vođe. Narod se uvek vezivao ne za porodične ljude, ne za intelektualce, ne za umetnike, ne za sportiste, već samo za vođe. Kako jednog šutnu ili istekne taj istorijski rok trajanja ili upotrebe, onda odmah dođe drugi. Nije tu bilo praznog prostora u srpskoj istoriji pa da kažete da se to tako desilo, da je to neka anomalija ili slučajnost.

cira magicni 08

Ovde je to normalno. Sindrom vođe je zakonitost srpskog političkog života i srpske mentalne higijene, odnosno našeg psihološkog sklopa. Ja delim tu sudbinu onoga što nam sve te vođe prirede, kao i svaki običan smrtnik u ovom gradu, u ovoj nepostojećoj državi. Ali evo, razgovaramo, znači postoji neki grad i postoje neki ljudi, ali ne i država. Tako da je to malo nezgodan paradoks. Onako… bolan.

Na šta Vam liči Srbija? Kako biste Vi opisali ovu situaciju?

Nije teško biti prorok u Srbiji, samo što mračnije razmišljajte i očekujte najgore, i to će se i dogoditi. Moje životno iskustvo za 56 godina mi kazuje jedno: ovde nikada nije bilo dobro i nikada neće biti dobro. S tim se valja pomiriti i nastaviti da se čovek bori sa ovim alama i nemanima oko sebe. Ne radi borbe, nego za svoj unutrašnji mir i za svoj manevarski prostor u kojem će se baviti samim sobom ili onim što želi. Mene zapravo mnogo više interesuju politička dešavanja u svetu, globalizacija zarad pohlepe i zarad profita je učinila svoje. I bogami kada se nešto desi u Siriji, to znači da se koliko sutra može desiti u Srbiji, u Makedoniji i tako dalje.

cira magicni 12

Ali to je oduvek tako bilo. Moja prva knjiga se pojavila ’90, kada je počeo rat i raspad SFRJ, i svašta sam pisao. Uvek sam pisao sa osećajem da mi je to poslednji tekst ili poslednja knjiga koju ću napisati. Ta vrsta naboja je jako kreativna, jako efikasna. Ona zaista tera da date sve od sebe. Jer na svetu ne postoji pravda, ali postoji ravnoteža. A kad se ravnoteža naruši nastaju opasni ratovi globalnijeg tipa.

Ko danas još čita nešto duže od posta na Fejsbuku ili Tviteru? Kako Vi vidite društvene mreže, koliko su one promenile društvo?

Ja se nisam digitalizovao, ja sam staromodni, starovremski pisac. Ovaj moj novi roman „Posle potere“ je trideseta objavljena knjiga i, kako da Vam kažem, iako su me trpali u postmoderniste, ja jesam urban pisac na neki način, mada ovaj roman to baš opovrgava. Ali bio sam neko vreme na tom Fejsbuku. Sećam se, još 2008. mi je tadašnja devojka otvorila nalog, i ja sam se muvao tamo neko vreme iz dva razloga: da bih našao neko fino žensko društvo i da bih lovio priče drugih ljudi. I onda sam shvatio da ljudi zapravo sami sebe čitaju, dive se svojim statusima, što je vrlo dosadno. Dosadni su jer se svi trude da budu pametni, mudri i kritični, i naravno duhoviti. To je tako naporno i tako deluje idiotski. Još idiotskije je kad čovek gubi vreme na tako nešto, a onda govori o tome da je to idiotski fenomen, a zapravo ti si deo tog fenomena, zapravo rob tog fenomena.

cira magicni 09

Čitava ta informatička revolucija zapravo je označila početak te političke korektnosti kao jedan novi poredak, novi sistem vrednosti. Suštinski cilj te političke korektnosti je uništenje duhovnosti, uništenje ljudskosti, da bi robovi bili što efikasniji. Da bi ste uništili ljudskost, morate uništiti umetnost. Informatička revolucija se pokazala jako efikasnom i pokazala se krvavijom od svih prethodnih revolucija, jer posle informatičke revolucije ništa neće ostati isto.

Umetnost je na umoru, a pre svega su stradale one umetničke discipline koje su zavisne od tehnologije. Književnost se tu još i ponajviše držala, jer je, onako, jedna drevna umetnost, jer vam je dovoljna olovka i papir, pa ćete to već prepisati ili prekucati. Meni je kompjuter samo obična pisaća mašina, samo znatno savršenija od pisaće mašine, ali to je to. Počeo sam da ga koristim tek u 21. veku. Moje prvo delo napisano na kompjuteru je „Smrt u El Pasu“, ali sam pre toga imao gomilu beležaka, i po zidovima kuhinje čak. Ali što ljudi manje čitaju, imate veću produkciju romana, poezije koja se uvek pisala, a koja je umrla odavno. A ta virtuelnost je mnogo krvoločna i mnogo je stvarnija od te šoljice čaja u vašoj ruci.

Na kulturnoj sceni imamo situaciju da jedan ministar prolazi kao bos po trnju jer je pomenuo rijaliti u negativnom kontekstu. Kako to komentarišete?

Čovek je tu izvršio političko i građansko samoubistvo s predumišljajem. Samo je pitanje kako krstiti taj predumišljaj. Ne da je išao mečki na rupu, nego je upao mečki u rupu, i to naglavačke. Ne možete biti član Vlade i tako nešto govoriti, jer ovaj sistem je rijaliti sam po sebi. Sve što se dešava u svetu se dešava po principu rijalitija. U Americi je to postojalo još pre pola veka i nemamo mi šta tu da se zgražavamo. Ljudi nemaju šta da rade, ništa im se drugo ne nudi, nemaju para da putuju, ili da se druže, da piju, šta god da rade. Možda je i bolje da gledaju rijaliti nego da se drogiraju.

Ali postoji tu nešto dublje, zašto nisu 5. oktobra skinuli taj „Pink“? Ne možete kriviti ovu aktuelnu vlast tek tako, jer je Željko Mitrović preživeo taj Peti oktobar, a znamo kako je „Pink“ služio Miloševićevom režimu. Ja nekad pogledam te sajtove da bih našao neku temu za kolumnu. Pa to je morbidna montaža, morbidan kolaž. Imate: dete izvršilo samoubistvo u 11. godini, što dovoljno govori o Srbiji. Dole: ovaj ubio ovoga, treća vest neka Mia, Kia, Đogani, Sloba, ne znam ko. Ovaj ovoga ošamario, ovaj s ovim vodio ljubav, ovaj ovog vara, ovaj će da se ’besi, ovaj bio lopov, ovaj je pritajeni gej… Te vesti, uz ove tragične, i uz vest kako je bio negde cunami ili se na Kosovu zakuvava itd, to je komično! Za mene kao pisca to je vrlo, vrlo inspirativno, kad mi samo na jednoj stranici izađe sve to.

Na niškoj književnoj sceni s vremena na vreme se pojavi pojačanje. Da li je zaista pojačanje u kvalitativnom smislu ili samo u kvantitativnom. Ko diktira književnu i kulturnu scenu uopšte?

Nema pisca, ni starije ni mlađe generacije kojem nisam dao šansu, kojeg nisam objavio kao urednik u Niškom kulturnom centru, što je u moje vreme bilo nemoguće. Govorim o Nišu koji je uvek zatvorena sredina i meni su tada kao mladom pesniku govorili: „Prvo objavi nešto u Beogradu, pa ćeš posle u Nišu“. To čak i nije bio loš savet, znate, čeličite se tako. Pa sam ja zaista prvo objavio nešto u Beogradu, pa u Zagrebu, i ne znam već gde jer tada je bila stara SFRJ – pa tek onda u Nišu. To dakle nije tako loše, jer ovde ima neke provincijalizacije, i imate ljude koji su većinu svojih knjiga samo kod niškog izdavača, poznati samo lokalno i tako dalje. To ništa nije.

cira magicni 02

Magični Ćira je već ’91. godine bio kultni fenomen. Tek je rat, kako je odmicao, kidao te veze sve jače i sve dublje, ali događaji su mi ipak pokazali da ja jesam srpski pisac. Ne bih komentarisao druge, jer kao urednik radim svoj posao. Neki su napravili karijere ovog ili onog tipa, neki kao komercijalni pisci, neki kao dobitnici nekih književnih nagrada, više su preferirali neki ozbiljniji umetnički efekat u svom pisanju. To ostavljam čitaocima da presuđuju.

Osim onog što mi je posao, da budem iskren, ja i ne čitam odavno više savremenu književnost. Uvek čitam više knjiga, to mi je navika, trenutno čitam Fransoa Rebela i Gargantua i ne znam zašto sam zapeo na Igoove „Jadnike“. Eto, to je jedna moja stara teza koja je još jedan odgovor na vaše pitanje o internetu. Jer ja sam protivnik demokratije, smatram je najvećim zlom. Dakle, kada bi se desilo neko divno čudo da se internet isključi, većina dece bi se poubijala, jer svuda je isto. Koliko se ne čita u Srbiji, koliko je mrtva umetnost, toliko je mrtva i u Francuskoj ili Švedskoj ili Italiji, a da ne govorim o Americi ili Rusiji. Oni koji se ne bi poubijali, ti mladi ljudi koji bi preživeli, progutali bi „Jadnike“ Viktora Igoa. On mi ni nakon 30 godina čitanja nije dosadio. Ali da bi postojala kulturna scena u jednom gradu, vi morate da imate kulturnu politiku, nikada nije bilo para za kulturu.

U Nišu kulturna scena ne postoji, da se razumemo. To što ja kao urednik dam šansu ljudima, to niko osim njih i ne primeti. Ali to je u redu, jer inače pisac piše pre svega za samog sebe. Ali ko vodi i diktira kulturnu politiku? Ovi iz „druge Srbije“, ovi iz „kruga dvojke“. Kod njih je novac. Iako je SNS na vlasti, svu kulturnu atmosferu on (Vučić) je ostavio svim onim dosmanlijama koji su bili podanici tog Petog oktobra. Da li je to pozorište, film... sve vam je to isto. I oni su se fino podelili, prva i druga Srbija, ova patriotska i ova, kao mondijalistička. Ali sve vam je to ista bagra, ista banda koja se podelila samo da bi lakše delila plen. Da ne bi došlo do nesporazuma prilikom podele, pa da nešto ne isture trećoj strani. Nekim marginalcima, nekim individualcima poput Magičnog Ćire.

Dobitnik ste različitih književnih nagrada, među kojima i Ninove. Šta Vam znači priznanje rodnog grada, nagrada „11. Januar“?

Ništa. To je jedan oblik socijalne pomoći. To je nagrada za one obične male ljude koji pružaju i dalje otpor i koji ne žele da pognu šiju. Tu nagradu sam posvetio svojoj majci, tada je još bila živa, dao joj tu statuu i plaketu. I dičila se ona time dve godine. Nakon toga je umrla. Dakle, nagrada za male, nevidljive ljude koji pružaju otpor sistemu i svim svetim kravama koje postoje u svim sredinama, pa čak i u niškoj.

Zašto ste Vi Magični Ćira, a ne obični Ćira?

Magični ne postoji. Magični Ćira je naprosto junak mnogih mojih priča i junak u moja dva romana, u „Prisluškivanju“ i u „Slivniku“. S tim što je u „Slivniku“ upravo jedna od tema demitologizacija tog mita o Magičnom Ćiri, ta surova dekonstrukcija, kako bi rekli učeni ljudi. Magični Ćira je čisto književna tvorevina, moja izmišljotina, moja kreacija u istoj meri u kojoj je to „Nišvil“. Kao što „Nišvil“ nije Niš, atmosfera grada, prizori, vrsta dešavanja, način ponašanja ljudi, sve je to mnogo urbanije i veće nego što je Niš. I književnost koju ja zastupam isto je, kažu ljudi kao i za „Nišvil“, mnogo veća.

cira magicni 13

Ali tačno je da su mediji još od devedesete godine – pošto sam ja zbog mojih izjava i otvorenosti bio prijemčiv, bio i vrlo prisutan u medijima – tačno je da su me oslovili kao Magičnog Ćiru. Pa kažu „nova knjiga Magičnog Ćire“. A i pored toga, ja sam uvek na margini, u podzemlju, ostao sam autsajder, jer je to moj izbor. To je moj izbor i kao čoveka od krvi i mesa, ali to je deo moje estetike, to je nešto jače od mene. To je način na koji pišem, način na koji doživljavam svet, način na koji doživljavam literaturu, odnosno umetnost. I to je nešto što je jače od mene. Da sam mogao, ja bih pisao neku bestseler-prozu, znate, nešto komercijalno, pa bih bio mnogo bogatiji i egzistencija bi mi bila kud i kamo lagodnija. Ali nisam mogao. To jeste prilično bezvredno, ta komercijalna literatura, ali i to morate umeti. Treba da imate stomak za to, nerve za to. Ja nemam stomak i nemam nerve za tako nešto.

Zoran Ćirić (Niš, 1962) objavio je do sada 30 knjiga različitih žanrova. Dobitnik je više nagrada za književnost: „Branko Radičević“ 1990. za zbirku poezije „Rio Bravo“, Ninova nagrada za najbolji roman 2001. godine „Hobo“, nagradu „Borislav Pekić“, a za „Prisluškivanje“ i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. „Magični Ćira“ je čovek koji je niškom džez festivalu dao ime „Nišville“.

Tekst i foto: Jelena Đukić Pejić           DW.com

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim