Intervju: Milan Vasić Foto: S. Djordjević

Intervju: Milan Vasić

septembar 08 2017

Milan Vasić, poznati srpski glumac obožava jug Srbije. U Niš dolazi i tokom godine, a ne samo za vreme Filmskih susreta, i za MIC otkriva šta je to što ga veže za naš grad, zašto obožava film i koja uloga je za njega je još uvek neostvarena želja.

Milan Vasić je južnjak, pa otud i ljubav prema južnoj Srbiji. U rodnoj Kosovskoj Kamenici proveo je19 godina do studija. Završio je fakultet dramskih umetnosti u Prištini, a posle rata prešao da živi u Vranje, gde je radio i diplomirao, i uporedo radio u Leskovcu. Time objašnjava veliki broj premijera iza sebe.

„To je stvarno bio intenzivan rad i nakon nekoliko nagrada, usledio je poziv za film Ljubiše Samardžića i to za glavnu ulogu. Tu je bio početak za mnogo toga novog, a ja sam dodatno prešao u svoje prištinsko Narodno pozorište koje je smešteno u Gračanici. Tamo živim i radim, a zbog snimanja idem često za Beograd, pa živi na relaciji Gračanica – Beograd“, priča nam Milan.

milan vasic 3

Milan kaže da mu uopšte ne smeta što je stalno u pokretu, već naprotiv, to ga ispunjava jer veoma voli da posećuje gradove.

 „U periodu kada sam igrao „Pevaj brate“, stalno sam bio na drugom mestu, stalno sam bio na relaciji Beograd – Mitrovica i nisam znao gde udaram. Ali ja volim da putujem i da menjam gradove. I sada kada krenem za Vranje, usput svratim do Niša da popijem kafu, i onda nastavim. Mene to ispunjava“.

U Nišu obožava kafane i smatra da Nišlije imaju najbolji roštilj, ali je jednako oduševljen i drugim specijalitetima koji se mogu naći na meniju. Ipak, dodaje Milan, ima još puno toga da se voli u Nišu.

milan vasic 4

„To što imate prelepe devojke, to je jedno, ali ne volim Niš samo zbog toga. Generalno volim jug Srbije. Kad prođem Kruševac autoputem i kad se približavam Nišu, i kako dođem do naplatne rampe, iako je meni stan u Vranju il kuća na Kosovu, ja sam došao kući. A kad prolazim Aleksinac ka Beogradu, ja idem negde, nisam više kući. Jug ima dušu, ja to osećam jer sam sa Kosova, a Kosovo, Bujanovac, Niš, Vranje, sve je to jedno, imamo mi istu dušu, taj smo mentalitet, i boemčine smo, i stalno govorim da nije Niš, ni Leskovac samo akcenat, kako ga već gledaju gore u Beogradu. Akcenat možeš da vežbaš i za lik Kineza, uzeš časove kineskog, ali to ne znači da poznaješ kinesku dušu i kineski mentalitet“, objašnjava Milan Vasić.

„Oseća se duša Niša, nekako je sve to ukutkano i lepo, i laž je kad kažu što južnije, to tužnije. To nije tačno! Što južnije, to veselije. Narod voli kafanu, to ispijanje kafe preko dana, to druženje, šetanje. Ta duša me kupuje da ja volim i Niš i južnu Srbiju. Osim toga, kad dođem ovde, ja znam gde ću. Imam svoja omiljena mesta, i uvek znam gde ću spavati, uopšte ne brinem oko toga. Evo već deset godina spavam u istom hotelu, i ne želim da menjam, ovde mi je super. Čak i kad dođem ovako na nekoliko dana, uvek odsednem na istom mestu. Ovaj hotel na keju, s pogledom na Nišavu i na tvrđavu ima svoj mir, i insistirao sam i ove godine da budem tu smešten. Inače se uvek vraćam na ona mesta gde sam lepo ispoštovan, i to ne menjam“.

Ovaj izuzetno talentovani glumac nije ni saanjao da će se baviti glumom u životu. Za sebe kaže da je čitavog života mislio da će biti sportista jer je trenirao mnoge sportove, a najviše vremena je posvetio fudbalu.

„Sport jako volim, možda mi je i najjača strana. Bio sam u svim sekcijama koje su postojale u mom mestu, i bio sam dobar član, išao sam i na folklor. Žalosno je što deca danas to ne rade. A ja sam baš bio dobar u tome. Imao sam poziv i za Beograd za foklor, ali bio sam jako mlad i nisam smeo da idem. Trenirao sam fudbal, trenirao sam rukomet, bio sam u dramskoj sekciji. Ta dramska sekcija je bila usputna. Voleo sam ja to, ali nikada nisam razmišljao u tom pravcu da ću ja to upisati, ja sam razmišljao samo o sportu“, priseća se Milan i dodaje da uopšte nije znao šta će upisati, pa je polagao prijemni za Pravni fakultet, jer mu je otac pravnik.

„I tako ja odem da polažem prijemni na Pravnom fakultetu koji me uopšte nije zanimao, prepišem od jednog dečka što je imao naočare, seo sam iza njega u amfiteatru sa 500 ljudi. I znam da sam još tada imitirao Miloševića i još nešto, i svi su smejali. Seo iza toga sa naočarima, položio prijemni, drugi ili treći ispod crte, upao u samofinansirajuće, a moj drug koji se baš spremao bio je nekoliko mesta iza mene. Nedelju dana iza toga je bio prijemni za glumu. Par dana pred prijemni mi komšinica koja je učiteljica kaže tu presudnu rečenicu: Idi Miki molim te, ti si rođen za to, ako odeš znaćeš da li možeš ili ne možeš da prođeš, ako ne odeš, čitavog života ćeš se pitati da li si mogao ili nisi mogao“ Ta rečenica me je kupila, zato je i pamtim. I tek tada sam otišao da proverim šta se polaže za glumu, a oni su mi rekli monolog, narodna priča, recitacija.. sve što znaš, možeš da prijaviš“, objašnjava Milan.

Za prijemni se spremao samo dva dana, a folklor kojim se bavio mu je pomogao da ga položi, jer je u pozorištu u Vranju igrao Mitketa i imao monolog.

milan vasic 2

„Glumiti Mitketa sa 18 godina na prijemnom je prilično nenormalno, niko to ne radi. Ali nisam imao tremu, a drugi su umirali, neki su polagali i šestu godinu za redom, a eto da tad nisam upisao, verovatno nikad ne bih. Čekam u hodniku i zviždim, a oni svi obnavljaju tekstove. Šta da obnavljam, igrao sam to 500 puta“, seća se on i dodaje da je i u vreme fakulteta verovao da će se baviti sportom i stalno igrao utakmice. Ipak, rat ga je sprečio u tome, a tek 4 ili 5 godina nakon fakulteta je shvatio da je na pravom putu, da je to profesija za njega i da zaista uživa u tome što radi.

Milan kaže da nikada ne bi mogao bez pozorišta, ali da više voli film. „Pozorište je nešto vrlo specifično. Sam taj proces rada, to druženje, ta scena, čudno je, ali ima tu dušu i ne bih mogao bez pozorišta. Ali ja više volim film iz prostog razloga zato što dok snimaš na 15 lokacija, ti si na 15 lokacija, nisi kao u pozorištu i dalje na istoj sceni i glumiš tu šumu ili vodu. Ili si u vodi ili si u šumi i menjaš tako gradove i snimaš po nekim uslovima koji su teški, da li je hladno ili je toplo, sve to izdržiš i napraviš neki lik. Iz tog razloga više volim film, i voleo bih često tako da radim“, kaže on i objašnjava još jednu važnu razliku između pozorišta i filma:

„Bez pozorišta ne bih mogao i zbog toga jer ono daje nešto drugo u odnosu na film: kad igrate komediju, kad odigrate neku scenu za film ili za seriju, onda ti slušaš jer narod prepričava, ali ti ne osetiš kad se oni smeju, ne osetiš koliko se smeju i zašto se smeju, a u pozorištu tu nema prevare. Možda se nekom ne svidi film, to prođe, a u pozorištu je to drugačije: sad si tu i izvoli nasmej ih. Žao mi je što mnogi podcenjuju komediju, a u stvari komediju je najteže igrati. U drami nemate pojma da li se to nekom sviđa, jer sve vreme je tišina. Nema reakcija, takva je drama“, kaže Milan Vasić.

Od neostvarenih želja za sada, izdvaja dve uloge. Želeo bi da igra vojnika iz I svetskog rata i Tošeta Proeskog.

„Ja sam zajubljenik u život Tošeta Proeskog. Mislim da imamo sličnu energiju i volim da pevam njegove pesme. Čak i ličimo, on je bio moje visine. Njegovo ponašanje, stavovi, mislim da smo i isti horoskopski znak. On je došao iz malog mesta, ja sam došao iz malog mesta, mnogo je radio da bi nešto napravio, mnogo sam radio da bih nešto napravio... on je odlično pevao, ja volim da pevam, kažu da fino pevam. Volim njegove pesme. Ta duša... Mislim da smo slični, čak sam jednom drugaru rekao da kad bih upoznao Tošeta, siguran sam da bi bili najbolji prijatelji. Mnogo mi je žao što se to nije desilo. I kada bih imao priliku da igram Tošeta, mislim da bih otišao u Makedoniju na 6 meseci da proučavam jezik i njegov život.. To mi je velika želja“, kaže Milan za MIC.

Trenutno putuje po Srbiji sa predstavom „Škola za ljubavnike“ i jedva čeka da je igraju u Nišu. „Obavezno dolazimo, ta predstava je odlična. Epoha, Italija 50ih godina, ljudi se smeju 45 minuta. U toku predstave dobijemo 10 otvorenih aplauza, to morate videti“, objašnjava on.

Milan objašnjava da se oseća da Niš voli glumce i da ih poštuje, i da to i ostali glumci takođe osećaju. Za filmske surete kaže da svaki glumac rado dolazi na festival. „Vidi se da nas grad voli, da ljudi žive za nas, a i mi živimo da dođemo kod vas, i to je obostrano, zato to valjda i traje. Gde god odemo, svi žele da nas ugoste, jako nam je prijatno ovde, uvek nam je udobno i lepo. I taj festival je nešto za šta mi živimo, to nam je najveća satisfakcija jer je jedini posvećen glumcima. Ja zaista ne želim da idem na neki koji je posvećen režiji ili scenariju. Niš je pravo mesto za glumce“, priča nam Vasić.

Piše: Jelena Đukić Pejić

Foto: Saša Đorđević

Radionice

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim