Mnoge porodice se i danas vraćaju, i to najčešće iz Nemačke, a pri povratku u Srbiju, susreću se sa različitim problemima. U rešavanju mnogih problema pomaže Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije koji je u sistemu državne uprave. Pomaže međutim i nemačka Vlada preko Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ i nemačke organiacije HELP kroz takozvani SoRY projekat.

Hanuma Ademović je punih 18 godina živela u Nemačkoj, i Sporazum o readmisiji zbog kojeg je morala da se vrati u Srbiju joj je veoma teško pao. Sada ima 37 godina i opet se privikava na lošiji život.

„Kad smo došli.. videli smo gde smo došli. Tamo je dobro, život, nemački da znaš, za decu, sve je dobro, za pare je isto dobro tamo. A ovde nema ništa. Nema život, nema posao, idemo po kante, flaše, novine, od toga zavisimo. Socijal – to nije baš puno, 80 evra. A vidi kolika je porodica“ , kaže Hanuma.

Iako je težak, posao čistačice u Nemačkoj joj je ipak bio draži od socijalne pomoći u Srbiji, od života u neuslovnom romskom naselju i od sakupljanja sekundarnih sirovina. Novac od plastike, kaže Hanuma, isto nije dovoljan za život.

„Od plastike do 500 dinara. Šta je to? Deca idu u školu, treba da jedu, trebaju im stvari, a mi zavisimo od kante. To je plata, a to nije baš puno – ja uzmem do 50 evra“, žali se Hanuma Ademović.

Za decu jezik, a za odrasle nedostatak posla najveći problemi

Njeno troje dece školskog uzrasta ne znaju ni srpski ni romski, već samo nemački jezik, pa vraćanje u školski sistem Srbije nije lak proces. Komesarijat za izbeglice i migracije tu je da im pomogne u tom procesu prilagođavanja i to preko lokalnih samouprava. Bilo da je reč o polasku u školu, stambenom prostoru ili dodeli građevinskog materijala za popravku ili završetak kuće. Međutim, Osman Balić, predstavnik Lige Roma, asocijacije 60 romskih organizacija, nije zadovoljan saradnjom sa lokalnim samoupravama. Balić potvrđuje da je stambeno pitanje romskih povratnika prvi prioritet, ali nije jedini.

„Drugi prioritet je pitanje zapošljavanja. Dakle, ljudi žele da rade, ali nedostatak posla se čini vrlo, vrlo velikim problemom i evergrin tema zapravo, i uzrok svih tih migracija je zapravo zapošljavanje i nedostatak posla“, objašnjava Osman Balić.

Liga Roma je u partnerstvu sa HELPom uključena u regionalni projekat socijalnog prava za osetljive grupe SoRY nemačke razvojne saradnje koji sprovodi GIZ.  SoRY projektom koji je namenjem povratku i reintegraciji na Zapadnom Balkanu, pored sanacije i opremanja kuća, trude se i da pokrenu preduzetnički duh, kaže Balić.

„Oni imaju neke ideje. U proteklih godinu dana su se fokusirali na mašine za sečenje drveta, gateri neki, testere, ono što može da iskoristi fizičku radnu snagu i ne tako veliko znanje. Doduše, izvestan broj njih je dobio mašine za neke zanate za koje su se u međuvremenu iškolovali, ili su ranije imali ili vulkanizerske radnje, neki su građevinski radnici“, ukazuje Balić na značaj pokretanja malog biznisa.

SoRY projekat važan, ali nedovoljan

Milena Peralović, projektna menadžerka ispred SoRy projekta najznačajnijom komponentom projekta smatra razvijanje sistema socijalne zaštite.

„Da li je u pitanju besplatna pravna pomoć, da li je u pitanju uključivanje u te edukacijske sisteme, sistem socijalne zaštite. To jeste negde održivo, međutim, problem zaista jeste iz drugih aspekata što pitanje diskriminiacije, što pitanje ekonomski faktor, jer je to negde i jedan od razloga zašto su ti ljudi otišli, odnosno napostili Srbiju“ , objašnjava Milena Peralović iz GIZa.

U SoRy projektu vrednom skoro 3 miliona evra učestvuje više od 2.000 romskih porodica duž cele Srbije, što je oko 12.000 ljudi. Do sada je rekonstruisano 15 kuća, 12  porodica je dobilo nameštaj i kućne uređaje, a oko stotinu korisnika je dobilo opremu za generisanje prihoda. Osman Balić iz Lige Roma međutim napominje da kada iznos od 3 miliona podelimo na 12.000 ljudi, ostaje tek 250 evra po osobi. Zbog toga je kaže pisao i Bundestagu za dodatna sredstva za pomoć HELPu i GIZu kako bi SoRy projekat dobio završetak, a Romi ostali u Srbiji.  

Tekst i fotografije: Jelena Đukić Pejić