Svakog utorka u svojim električnim kolicima Višeslava Mitrović dolazi na radionice Udruženja obolelih od multiple skleroze. Ova Vranjanka ima 48 godina, a već 12 godina je članica je udruženja, toliko dugo živi sa dijagnostikovanom bolešću.  

“Obično ljudi sa ovom dijagnozom nekako neće da priznaju da su bolesni. Mnogo je onih koji se kriju, ili jednostavno ne žele da budu članovi. Ja sam odmah došla jer sam videla da negde postoje ljudi koji imaju isti problem, koji su slični meni. Zašto da ne? – da vidim i čujem iskustva drugih ljudi”, kaže Višeslava dodajući da joj je drago što se druže, zabavljaju i pomažu međusobno.

Višeslava Mitrović

U početku su, kaže Višeslava, radionice bile jednolične, i uglavnom su članice udruženja crtale i bojile. Ona je, međutim, želela više. Počela je da uči o dekupaž tehnici pvo preko interneta, a potom je išla na zajedničke radionice sa pobratimskim udruženjem iz Makedonije.

“Tako sam našla i svog životnog partnera iz Skoplja”, osmehuje se Višeslava i nastavlja: “Onda sam počela i sa njihovim udruženjem da idem, i mnogo toga sam otkrila sama. Ovde sam prenosila sve što sam naučila, i kada su ostale članice počele da se interesuju, nastavili smo zajedno da otkrivamo dekupaž”, kaže Višeslava.

Njena prijateljica iz Udruženja, Slađana Stanković je i ranije volela da crta i bila umetnički nastrojena. Sada kako je već 5 godina u Udruženju obolelih od multiple skleroze, voli da se bavi dekupažom, a za nju kažu da ima najmirniju ruku i da sve što neko “zabrlja”, ona ume da popravi.Slađana kaže da uživa u tome.

“Svaki predmet je priča za sebe. Sve zavisi od inspiracije, nekad je imate, nekada ne, ali počnete da radite, i onda vam dođe zamisao za dalji rad. Nekad radimo sa salvetama, ali imamo i šablone, pa dosta radimo i sa njima. U svakom slučaju od početka do kraja, za svaki predmet trebaju po dve radionice kako bi se završio do završnog lakiranja”, objašnjava ona.

Slađana Stanković

Dekupaž je, složile su se obe naše sagovornice, nešto što posebno vole da rade, ali želele su da nauče i druge tehnike. Mašina za štampanje na tekstilu koju su dobile kroz program EU PRO, dala im je novi elan za učenje.

“U početku nismo znali mnogo o tome, ali moj suprug je nekada imao štampariju, pa mi je dosta pomogao. I počela sam da radim na toj mašini. To nam je mnogo pomoglo, odradili smo mnogo stvari, najviše torbe, ali nalepnice na ovoj mašini mogu da se štampaju i na majicama, a imali smo ideju i da radimo štampu na zaštitnim maskama”, kaže Višeslava Mitrović.

Članice udruženja rade na mašini za štampanje tekstila

Mašina za štampanje na tekstilu omogućila je Udruženju i da prodaje ono što njene članice naprave.

“U saradnji sa Vladom Srbije i EU PRO, odobren nam je projekat “Stvaramo, dakle postojimo” sa kojim smo dobili ovu mašinu za dizajn na tekstilu. Cilj nam je bio da formiramo socijalno preduzeće u kome bi naši članovi, obzirom da imaju jako niske penzije, mogli da nauče da rade na mašini za dizajn na tekstilu i da se osnaže ekonomski, da dodatno zarade kroz plasman tih proizvoda”, kaže Gordana Stojanović, sekretarka Udruženja obolelih od MS Pčinjskog okruga u Vranju, objašnjavajući da su sve članice udruženja u invalidskoj penziji, te da su njihove penzije minimalne, nedovoljne i za najneophodnije stvari. Najmlađa penzionerka u Udruženju ima 32 godine, dodaje Gordana Stojanović.

“Prvo što smo radili na ovoj mašini bile su majice po narudžbini za SOS telefon, odnosno za Odbor za ljudska prava u Vranju. Njima smo radili majice i torbe, oni su tražili da to bude u ljubičastoj boji, a tada su nastali problemi kako nabaviti malo materijala koliko je nama bilo potrebno jer to nije moglo da se nađe na tržištu. Ali uz pomoć nekoliko firmi u Vranju, uspeli smo da rešimo te probleme i isporučimo naručeno”, kaže nam ona i dodaje da im je veliki problem plasman i prodaja proizvoda. Učestvovale su kaže, na mnogim manifestacijama poput manifestacije “Dani Vranja” gde su izlagale svoje ručne radove, ali nigde nisu prošle ni približno dobro kao kada su jedne godine na Zlatiboru prodale gotove sve što su napravile.

Gordana Stojanović

Udruženje obolelih od MS je od nastanka 2000. godine do danas imalo razne uspone i padove, znatno više padova, objašnjava Gordana. Dugo su radili bez ičije pomoći, nisu imali novca da plaćaju račune, ni materijale za rad članica, a od grada su imali podršku samo kroz prostorije u kojima se okupljaju.

“Ni sama ne znam kako smo živeli sve te godine, jednom nam se desilo čak i da nam izvršitelji plate račune za struju i to onda kada su došli da nam plene imovinu. Videli su tada ko smo mi i čime se bavimo, i pomogli su nam tada. Imali smo jako loše završne račune, pa i onda kada smo konkurisali za mašinu za dizajn na tekstilu, brinuli smo hoće li nas podržati jer smo u tako lošoj finansijskoj situaciji, ali eto, podržali su nas na sreću”, kaže sekretarka Udruženja koje broji 79 članica od kojih su 90% žene.

“Bolest je takva da češće napada žene, u odnosu 3:1. A mnoge od tih žena imaju velike probleme u braku, neke muževi ostavljaju jer ne mogu da se pomire sa tim da im žena jednog trenutka bude dobro, a sledećeg trenutka bude osoba koja ne može sama da se kreće. To je jako teško. I ovaj rad rukama koji ovde imaju puno im pomaže, vežbaju finu motoriku i to uz druženje. To je od izuzetnog značaja za njih, osećaju se korisnim članovima društva”, ističe Gordana Stojanović.

To je istina, tvrdi i Višeslava Mitrović: “Ako ne možeš nešto da uradiš svojim sopstvenim rukama, osećaš se loše, i da nigde ne pripadaš. Moraš nešto da radiš da bi se osetio živim. A ovo je tako podmukla bolest jer ne znate šta će da se desi iz dana u dan. Oduzima jedan deo tela, mnogi imaju problem sa vidom, imaju duple slike, zaboravljate reči koje govorite svakodnevno, mnogo toga vas snalazi, i to se teško prihvata”, i dodaje:

 “Da se zatvorite sami u svoja četiri zida, to je mnogo teško. Ja sam bila ta osoba na početku, nisam znala šta mi se dešava. Kad sam došla u udruženje i kada sam videla da postoji mnogo ljudi kao ja, onda sam počela da izlazim iz kuće, da se družim, sa udruženjem smo putovali na izlete, ekskurzije, družimo se i sa drugim udruženjima. Mnogo je lepo kad se družite sa ljudima kao vi, vi onda u stvari ne osećate da ste različiti od drugih”.  

Autor: Milica Milojević Kostić