Kako jedan južnjak postade "severdžan"

jun 17 2019

Godinama sam slao tekstove u nekad bratsku, a sada evropsku, Sloveniju sa nadnaslovom „Tamo gde večno sunce sja“, imao sam i tekstove sa zajedničkim nadnaslovom ’ „Što južnije, to tužnije“, a nova serija kolumni će, u duhu globalizacije, sigurno ići uz nadnaslov „Southern Comffort“ („Južnjačka uteha“ – ne zbog viskija!). Prihvatajući promenu imena države u Republika Severna Makedonija, za protivnike tog čina postao sam samo jedan od „onih“, pogrdno nazvanih „severdžani“... A najiskrenije, hteo sam i hoću – samo najbolje, barem za sledeće generacije...

Smatrao sam i smatram da je sve ono što opredeljuje moj identitet, moje lično pravo i deo moje intime. S druge strane, posle svih katastrofičarskih predviđanja da će Dogovorom iz Prespe, etnički Makedonci u Makedoniji nepovratno izgubiti svoj identitet, i pored priznavanja dotadašnjeg ustavnog imena od preko 180 država, u atmosferi uzavrelih emocija, bilo je mnogo teško voditi racionalnu debatu... Ipak, u javnim nastupima i u objavljenim tekstovima, poslednje dve godine sam se jasno zalagao za iznalaženje rešenja koje će novim pokolenjima u Makedoniji ponuditi - budućnost! A aktuelno rešenje, iako normalno, nije idealno, ipak, nudi nekakav izlaz iz ćorsokaka. Posebno što decenijama nije bilo ponuđeno niti jedno drugačije, ali ozbiljno i izdržano rešenje.Makedonija juznjacka uteha 2   

Dali je Dogovor iz Prespe idealan? Jasno - nije! Ali, dali je posle 27 spiskanih godina, u situaciji u koju su političke elite gurnule Makedoniju, i mogao da se postigne bolji i pravedniji dogovor? U ovom momentu, to jednostavno nije moguće, i smatram da se morala iskoristiti šansa za zatvaranje otvorenih pitanja – obremenjenih istorijom i krvlju, i za okretanje prema, nadajmo se, koliko-toliko boljoj budućnosti. Dali je žrtva koju podnosi makedonska strana prevelika, samo da bi se učlanila u jedan vojni savez, uz maglovita obećanja da će nekad, možda i postati članicom priželjkivane EU? Po mom skromnom mišljenju, ipak - nije, iako kompromisi, maltene uvek, moraju da zabole. Dali u dogovorima o budućoj saradnji i prijateljstvu sa susedima (Bugarskom i Grčkom), treba šminkati istoriju, da se onaj „jači“ u aktuelnom momentu, ne bi osetio uvredjenim zbog sopstvene prošlosti? Svakako – ne, jer se baš zbog novog duha prijateljstva i dobrosusedstva, istorijske činjenice moraju poštovati, a sve strane moraju biti dovoljno sazrele, da bi se mogle suočiti sa prošlošću i da bi konačno krenule napred.

Moment takvog sazrevanja na Balkanu, na žalost, ni izdaleka nije dostignut, ali Makedonija nije bila u poziciji da diktira uslove. Makedonija je iskoristila ponuđenu šansu i povoljni momenat - zbog odmeravanja snaga na međunarodnom planu i povećanog interesa moćnika za njen geografski položaj i za njen status - njena vladajuća struktura je jednostavno prelomila, i ’ donela odluku. I prihvatila da popije i čašu žuči.

Ali i kad sam izneo moje argumente za podršku takvoj odluci, ostalo je pitanje: šta je, u stvari, taj, moj identitet? 

Ljudsko biće, muškog pola, rođeno pre više od pet decenija u postzemljotresnom Skoplju, (u jednoj, a sada živi u drugoj državi), kao dete roditelja, prema tadašnjim definicijama - pripadnika dva naroda udružena u JU-zajednicu, ali sa brojnim zamešateljstvima u krvnim slikama u porodičnim istorijama oba roditelja... Neostvareni režiser, već 34 godine novinar, uglavnom frilens-dopisnik i urednik u nedeljnim magazinima, suprug, otac, deda-ujka, autor nekoliko knjiga, poznanik – hiljadama, kolega - stotinama, prijatelj – desetini, drug – hm, na prste jedne ruke se mogu izbrojati... Ljubitelj ukusnog zalogaja i dobre kapljice, što se lako da primetiti po mom aerodinamičnom fizikusu, nekad davno - krasnorečiv i nadobudan, danas uglavno rezigniran i sve češće cinik do srži, ono - nekad lep i mlad, a sada samo lep, al i to ide s godinama...

„Jednostavno, nisam hteo da se, između dva zalogaja buđavog sira i dva gutljaja starog vina, niko ni sa kim posvadja ili daleko bilo – potuče, oko toga ko je najviše pomogao poslednjem preživelom u mojoj Makedoniji, bibliskoj ili antičkoj, pupku ili anusu sveta, ko kako miluje..“.

Moj identitet je građen i u prvoj „mešovitoj“ porodici u kojoj sam odrastao, uz knjige, muziku i filmove, i u drugoj „mešovitoj“ porodici u kojoj smo sa lepšom polovinom odgajili sina, na ulici, u osnovnoj školi i gimnaziji, na radnim akcijama, u ferijalnim i izvidničkim logorima, u gardijskoj jedinici JNA, na fakultetu, na šverc-turama po Italiji (moj ćale, rodom s „Južne pruge“, je kao mladić mesecima urlao da je Trst njegov, a ja sam ga bez metka godinama „osvojao“ tako što sam na Ponte Rosu navlačio po nekoliko para farmerica) i po onoj Poljskoj - Jaruzelskog, na kritskim plažama, ali i maslinjacima i plastenicima, na službenim putovanjima i susretima sa svakakvim ljudima... Sve me je to izgradilo -ovakvog kakav jesam. I ubeđen sam da ću i dalje sačuvati, taj... Identitet

Argumenti... Pa, samo dva primera iz perioda početaka borbe oko ustavnog imena Makedonije..

Sredinom devedesettih godina prošlog veka, dok se u Bosni lila krv do kolena, u zamku u kojem je 1965-te, valjda, sniman film „Sound of music” („Moje pesme, moji snovi“) na jednom od izdanja Salzburškog seminara s naslovom „Dali Evropa gubi svoj put?“, učestvovali su jedan profesor iz Srbije, dva mlada diplomata iz Hrvatske i Crne Gore sa iskustvom iz JU-ambasada, i dva novinara, jedan iz Slovenije i moja malenkost iz Makedonije. Iz razumljivo opravdanih razloga, nije bilo pretstavnika iz Bosne i Hercegovine.

Ipak, imali smo i Bosanca. Ekonoma u zamku, koji je divno svirao gitaru u pivskom podrumu. I svi dojučerašnji „jugosi“, su se svake noći, uz pesme „svih naših naroda i narodnosti“, zdušno trudili da prekriju svaki kvadratni santimetar JU-astala, praznim pivskim flašama... .A danju smo debatirali, pa i na temu - kako je Evropa toliko zalutala baš u bosanskim vukojebinama. Jedne večeri, pred auditorijumom koga je činio bataljon diplomata iz tadašnje dve Evrope i SAD, uz šarenilo titula i crninu smokinga, govorili smo mi, eks-jugosi i iznenadili prisutne prilično harmoničnim stavovima, koji su odudarali od crno-bele slike, stvoren od politike i medija u državi u kojoj smo bili rođeni i u njenim naslednicama.

S gorčinom u ustima i u duši (pojačanom večerama na kojima sam muku mučio s escajgom, dok su me iskusni diplomati podučavali da je rajska tečnost u divnim vinskim flašama daleku bolja od piva), na Vinetu-engleskom, ja, „Zinisa Stankovič from Former Yugoslav Republic of Macedonia”, pokušao sam da prisutnima prepričam crnohumornu proročansku priču sarajevskih Nadrealista o tuči na slavljeničkom stolu pretstavnika međunarodne zajedinice, započetu zbog neslaganja oko toga ko je najviše pomogao jedinom preživelom Bosancu, da se izvuče preko visokih zidina oko njegove zemlje... I gledao sam sa govornice kako deo prisutnih pokušava da što pre proguta gorki zalogaj. I nije mi bio ćef, nije bilo ni poente, niti mi je bilo stalo do aplauza...

U Skopju 2017/18, prosto, nisam hteo da se, između dva zalogaja buđavog sira i dva gutljaja starog vina, niko ni sa kim posvadja ili daleko bilo – potuče, oko toga ko je najviše pomogao poslednjem preživelom u Makedoniji, bibliskoj ili antičkoj, pupku ili anusu sveta, ko kako voli... Ma, nisam hteo!

Takođe sredimom devedesetih prošlog veka, petnaesetak novinara iz Trećeg sveta i iz Severne i Republike Irske, glavno iz konfliktnih regiona, nekoliko je nedelja u američkim medijima na obe obale, bilo podučavano o žurnalizmu i o demokratiji, prema tada važećim američkim definicijama (koje su potom umrle, davne 1999). Sa kolegama iz Irske, Omana i Papue Nove Gvineje, rešili smo da teramo šegu na račun domaćina, pa smo na dva događaja zamenili pločice na stolovima i bedževe sa imenima na reverima. Kolega iz Papue, s najtamnijom kožom koju sam u životu video, pretstavio se kao Tom iz Irske, novinar iz Omana koga smo zvali „Sultan“ - je bio „Ziki from FYROM“, Irac iz Dabilina je postao Mohamed ili nešto slično, iz Omana, a ja sam, posle vežbanja akcenta, bravurozno izgovorio moju repliku – jelte, da sam Džonatan iz Papue Nove...Divne dame i po neki gospodin, koji su, da im bude lakše, tražili od nas da im na globusu pokažemo iz kog dela sveta dolazimo (na neapdejtovanom globusu jedva sam našao Jugoslaviju, jer nezavisna Makedonija još nije bila nacrtana), mrtvi ladni su divanili s nama o „našim državama“. Kiselo se osmehujući na kraju, kada smo im saopštili o čemu se radi. Ne gubeći pritom, ni gram arogancije.

U Skopju 2017/2018, prosto, nisam hteo, da mi na nečijim čajankama, uz ćaskanje o nekim marginalnim temama, precrtavaju, brišu i docrtavaju zemlju u kojoj živim, da me ponovo apdejtuju na nekom globusu... Nisam hteo. Prosto.

A hteo sam, i hoću, sanjam o tome, da Republika Severna Makedonija, postane prava država, sa svim obeležjima, država u kojoj će biti svi jednaki pred svojim Bogom i pred zakonima, sa svojim identitetom, i u kojoj se nikad neće podozrivo koristiti ona - „neko među nama nije naš“... Država u kojoj će svi njeni građani moći da kao prostosmrtni ljudi mirno žive sa komšijama u svojim mahalama, ne prebrojavajući si krvna zrnca...

Piše: Siniša Stanković

baner

Saint Art Designs / Web Development

Saint Art Designs / Web Development

Prijatelji sajta

Safe Journalism HND Solidarna Actat Kvart komesarijat-za-izbeglice XXZ Pescanik logoo mirc NGTim