S druge strane, nemačka ministarka rada Andrea Nahles tvrdi da je Nemačka jaka i stabilna jer funkcioniše kao socijalna država. Prema njenim rečima, nemački socijalni sistem jedan od najboljih u svetu. A mi svakako želimo da se ugledamo na najbolje i da učimo od njih. Kao zemlja u tranziciji, stalno se suočavamo sa problemima koje moramo rešiti i pozivamo se na dobre primere iz drugih zemalja koje su uređenije od naše.

Pa ako želimo da budemo jaka država, možemo da krenemo i od socijalne politike koja vodi računa o svakom radniku, svakom građaninu, najsitnijem i najbitnijem zupčaniku ekonomije jedne države. Tako i nastaje ovaj tekst, u nameri da se uporedimo sa najboljima i vidimo šta treba da popravimo kako bi zaista mogli da se smatramo državom koja brine o svojim građanima.

Kako izgleda rad u fabrici i koji su problemi radnika u Srbiji

Kada je završila fakultet, znala je da će zbog problema velike nezaposlenosti u Srbiji dugo čekati na posao. Ono što međutim nije mogla ni da zamisli, to je da će se zaposliti, ali u fabrici sa srednjom stručnom spremom.

S.D. je nakon završetka fakulteta na birou rada čekala posao godinu i po dana, a u međuvremenu je čuvala decu u dečijim igraonicama. Otvaranjem turske fabrike tekstila „Aster“, apicirala je za posao, nadajući se da će ga dobiti, posebno što je u međuvremenu osnovala porodicu. Bezi ikakve posebne obuke S.D je počela da radi u tekstilnoj industriji i kaže da nije jedina osoba sa fakultetskom diplomom u fabrici na nižoj radnoj poziciji u odnosu na stručnu spremu, i da zna za bar još desetak takvih koleginica. 

                                                          Pogon fabrike Aster, foto arhiva MIC

„Ustajem u 5.30, i pošto je radno vreme od 7, moram da se čekiram pre početka. Radno vreme je do 3, a nekad mora da se ostane do 5 jer količine moraju da se ispoštuju. Tada dobijemo 260 dinara više“, opisuje svoj radni dan S.D.

Prema njenim rečima, svi radnici u fabrici imaju istu platu, minimalac bez obzira na poziciju. Ako nekada moraju da rade subotom, prekovremeni sat se plaća 131 dinar, pa za ceo radni dan preko plate zaradi 1050 dinara.

U toku radnog vremena ima dve pauze jednu od 20, a jednu od 10 minuta. Na ovu od 20 minuta S.D. kaže da su se i ona i njene koleginice navikle, pa uspevaju da za to vreme izađu na vazduh, pojedu nešto i odu do toaleta. Međutim, za drugu, kraću pauzu ne uspevaju ni pola od toga.

„Fabrika je ogromna, pa ako je neko pušač, samo dok se dođe do dela gde je pušenje dozvoljeno, i dok se vrati, prođe nekih 6 – 7 minuta, i onda ti ostaju još 3-4 minuta da se vratiš na svoje radno mesto. To je baš premalo. Da je od 15 minuta, bilo bi mnogo bolje“, objašnjava S.D.

                                                          Pogon fabrike Aster, foto arhiva MIC

Iako su je poslodavci posle 5 meseci prijavili na neodređeno, a do tada je imala ugovor na po mesec dana, naša sagovornica ipak pokušava da nađe drugi posao jer u fabrici nije zadovoljna. S jedne strane joj odgovara što je iako mala, plata tačna u dan, ali s druge, kako kaže, smeta joj što je posao stresan zbog tesnih rokova, što često ostaje prekovremeno za ipak mali novac, i što je izgubila vreme za porodicu i prijatelje. Dodatni problem je to što je komunikacija sa nadređenima otežana jer na više od 600 radnika, imaju svega 4 ili 5 prevodilaca.

„Neke koleginice su davale otkaz zbog lošeg ponašanja nadređenih, jer umeju i da povise ton i da izvređaju“, kaže naša sagovornica. U fabrici će ipak ostati dok ne nađe drugi posao, koji uveliko traži, baš kao i njene koleginice. Za sada, kako kaže, svi ćute i vredno rade da bi mogli da prežive.

Rad u ovoj fabrici tekstila svakako nije ispunjenje snova jedne fakultetski obrazovane mlade žene, ali nije ni drastični primer lošeg posla. Nažalost, ti drastični primeri nisu retki u Srbiji, posebno kada je reč o stranim fabrikama. Na jugu Srbije ih je poslednjih godina ima sve više gde zapošljavaju veliki broj ljudi.

Sklonjeni sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, nalaze se na evidenciji nekih drugih statistika. Takav primer je slučaj Ružice Stamenković, nezadovoljne radnice fabrike Yura koja je tužila svog poslodavca zbog mobinga.

Kao samohrana majka, Ružica je bila presrećna kada je napokon u ovoj fabrici dobila posao. Međutim, od kako se zaposlila u julu 2015. godine, ovaj posao joj je, kako kaže, doneo samo probleme. Još u prvih mesec dana je stalno dobijala opomene od lidera da konstantno greši i da sporo radi, i da će zbog toga dobiti otkaz. Ružica Stamenković kaže da ništa od tih optužbi nije bilo tačno, ali da se zbog straha da ne ostane bez posla, trudila da radi što bolje. Dodaje da su je ostavljali često da radi prekovremeno, bilo zbog „svoje“ ili tuđe greške, a ona je pristajala kako ne bi izgubila posao.

                                                          Ružica Stamenković

Već prvog meseca rada u fabrici je osetila zdravstvene probleme zbog čega je otišla kod lekara koji joj je savetao da ostane kod kuće. Međutim, strah je opet bio presudan. Vraćanje na posao joj je donosio konstantno nove probeleme, a ni razgovor sa menadžerom fabrike o tome kako se lideri ponašaju prema njoj, takođe nije bio od pomoći. Menadžer joj je rekao da ako smatra da tako treba, nek slobodno tuži fabriku, a kako joj je lekar ubrzo potom prepisao bolovanje, taj korak je i napravila.

„Tako sam i odlučila da tužim fabriku. Menadžer nije bio drzak, jednostavno mu nije bilo stalo da reši moj problem, i ja sam onda tužila fabriku. A koleginica iz fabrike me je podržala u tome, i rekla mi je da će mi ako tužim, na sudu svedočiti u moju korist jer je i ona imala probleme. Nedavno sam čula od drugih da je dobila ugovor za stalno, a na ročištu je svedočila protiv mene, tj. u korist fabrike“, kaže Ružica.

Za Ružicu Stamenković, obuka od 6 meseci i ugovor na ukupno godinu dana rada je veoma stresan period. Rad u lošoj atmosferi i 7 meseci bolovanja rezultiralo je otkazom dva dana pred istek ugovora o radu. Zbog ta dva dana, Ružica nije mogla ni da prima naknadu sa biroa, na koju inače bi inače imala pravo kao lice koje je ostalo bez posla.

                                                          Ružica Stamenković

Još jedan veliki problem sa kojim se suočila kada je ostala bez posla je taj što nije imala kome da se obrati za pomoć. Sindikat u fabrici nije postojao, niti mu je bilo dozvoljeno da postoji, a iza svih vrata na koja je zakucala, poslali su je da pokuša kod nekog drugog. Kako je mobing teško dokazati, suđenje još uvek traje.  Ružica je rešila da istraje, posebno što smatra da su joj bivši nadređeni zatvorili sva vrata oko zaposlenja. Kaže, gde god da je aplicirala, rad u Yuri je poslednja stvar koja je izrečena na razgovorima za posao.

Teško joj je da živi bez posla sa ćerkom koja je školarac. Međutim, kaže da joj znači i ćerkina podrška u takvoj situaciji jer smatra da ne treba da se trpi ponižavanje, posebno ne za nešto više od 200 evra, koliko je primala kao zaposlena u toj fabrici, a tu ubraja i prekovremeni rad.

Kako izgleda rad u fabrici u Nemačkoj i koji su problemi radnika

Fabrika „Samson“ u Franfurtu koju su posetili novinari MICa, bavi se pravljenjem ventila i mašina za merenja koja se primenjuju u hemijskoj industriji i u ovoj oblasti su treći na svetu po proizvodnji. U nekoliko desetina zgrada zaposleno je 1.800 radnika, dok u svetu ova fabrika zapošljava još 4.000 radnika. Od tog broja, 30% su inženjeri.

                                                          Fabrika „Samson“

Karl Bauer je „običan radnik“ koji radi na mašinama u ovoj fabrici. Već pet godina je tu i veoma je zadovoljan svojim poslom. Iako ima porodicu sa dvoje dece i jedini je koji trenutno radi, od plate koju zaradi, kako kaže, može normalno da živi.

„Uvek može da bude bolje naravno, ali nemam ni razloga da se žalim jer nije sad da mislim samo na račune, stan i to. Ipak je sasvim ok, nije puko preživljavanje“, kaže naš sagovornik.

                                                          Karl Bauer

U fabrici se radi u dve smene, od 6 do 14, i od 14 do 22 sata, a mašina na kojoj radi aktivna je 24 sata. Njegov posao je naizgled lak, uvek je na istoj mašini i pritiska dugmiće na kontrolnoj tabli tokom radnog vremena. On međutim, objašnjava da je to izuzetno pedantan posao, jer radi po merama koju je napravio tim inženjera i ne sme sebi da dozvoli ni najmanju grešku.

Radnici ove fabrike imaju dve pauze na 8 sati radnog vremena, i to od po 45 minuta, a u slučaju da im zatreba da se odmore, imaju još 15 minuta pauze na raspolaganju. Rade ukupno 35 sati u nedelji. Karl kaže da se sa menadžmentom dobro slaže, i da u slučaju problema otvoreno razgovaraju kako bi ga rešili.

                                                          Fabrika „Samson“

To tvrdi i direktor Samsona zadužen za zaposlene Matias Ganz koji je novinarsku ekipu proveo kroz glavnu proizvodnju u fabrici.

 “Odnos radnika i menadžmenta je korektan i vrlo direktan, cenimo radnika kao radnika, i šef poznaje svakog radnika pojedinačno. Važno je da budemo zadovoljni i jedni i drugi“, objašnjava Matias. Dodaje da “i kad ima pritužbi one moraju da se reše, a svako ko dođe kod nas, u proseku ostane 15 godina, a to ne bi bilo tako da nisu zadovoljni”, objašnjava direktor fabrike.

Ganz kaže da u fabrici svi imaju jednake uslove rada. Tri godine im traje obuka, i za to vreme su pod jednom vrstom ugovora. Nakon tog perioda radnici dobijaju novi ugovor koji je neograničen.

                                                          Matias Ganz

„Ono što je najbitnije je da im date jednu vrstu budućnosti i da imaju perspektivu, da dobiju mogućnost da budu kompetentni da mogu u fabrici i kasnije da rade. Kada završe obuku od tri godine, oni onda odlučuju da li žele biti obični radnici, tehničari ili nešto više. Od toga svakako zavisi i visina plate. Dakle, važno je koliko oni žele za sebe“, objašnjava Matias Ganz, direktor Samsona zadužen za radnike.

Šta kažu zakoni u Srbiji i u Nemačkoj

Po čemu se razlikuje radno pravo u Srbiji i u Nemačkoj i kako izgleda situacija na terenu  iz ugla države i prava u ove dve zemlje, razgovarali smo sa advokatima i nadležnim ministarstvom u Nemačkoj, sindikatom i inspekcijom rada u Srbiji, dok naše Ministarstvo rada i socijalne politike nije odgovorilo ni na jedno pitanje novinara na temu prava radnika.

Prva i osnovna razlika je što u Nemačkoj ne postoji Zakon o radu kao u Srbiji, već je radno pravo regulisano setom različitih pojedinačnih zakona. Još jedna važna razlika je što za razliku od Srbije, u Nemačkoj postoji Sud za radne odnose, ali i extra sudstvo koje se isključivo bavi radnim pravom po pitanju prvostepenog, drugostepenog i trećestepenog suda, objašnjava specijalista radnog prava u Nemačkoj, advokat Igor Samardžić.

 I kršenja zakona se razlikuju

Najčešća kršenja zakona u Nemačkoj su između ostalog prekovremeni rad i otkazi, kaže Samardžić.

“U slučaju otkaza, radnik se odmah po tom pitanju javlja advokatima koji su specijaliste za radno pravo kako bi saznao da li je otkaz koji je dobio “valjan”. Onda mora da se u roku od 3 nedelje od prijema otkaza podigne tužba na prvostepenom sudu za radne odnose jer nemački zakonodavac je rekao da svaki otkaz ulazi u egzistenciju radnika, pa je radnik u obavezi da pokrene pravni postupak u ovom roku, kako bi se znalo da li je otkaz pravno gledano u redu. U suprotnom, smatra se da je otkaz od samog početka u redu”, kaže advokat Samardžić. On dodaje da zbog ovoga poslodavac petoduplo razmišlja da li će dati radniku otkaz jer ako on nije u redu, pravne, finansijske konsekvence za poslodavca su ogromne.

Prema rečima advokata Samardžića, u slučaju da otkaz nije valjan, prva konsekvenca je da se radnik vraća na posao, a druga da poslodavac mora da nadoplati sve mesece od otkaza do pravosnažne presude suda. Sudski sporovi su veoma efikasni u Nemačkoj, kaže Samardžić.

“Kako su glavni sporovi na sudu za radne odnose otkazi, velika većina tih slučajeva se završava još na prvom ročištu, tako što se stranke u procesu dogovore da npr. radnik prihvata otkaz čak i ako je nevažeći, a za to prihvatanje otkaza dobija finansijsku otpremninu koja se definiše dogovorom stranaka u parnici. Ako se tu ne dogovore, dolazi drugo ročište na kojem sud donosi presudu. Stranka koja izgubi ima pravo žalbe, nadležan je viši pokrajinski sud za radne odnose (u svakoj od 16 pokrajina posebno), a ako i tu ne dođe do rešenja, postoji mogućnost revizije saveznom sudu za radne odnose. Sve to može da potraje najviše do 2 godine, ali ponavljam da se velika većina reši još na prvom ročištu”, kaže advokat Igor Samardžić.

Iznos otpremnine u osnovi se obračunava na način pola plate po godini radnog staža, ali to nije obavezujuće.

 Milkica Romić, takođe nemački advokat kaže da pri davanju otkaza radniku u slučaju viška zaposlenih mora da se vodi računa o socijalnom statusu radnika.

                                                          Milkica Romić

 “Ako imam višak zaposlenih, ja isto ne mogu da im dam otkaz kako ja hoću. Ako moram da dam otkaz, onda moram da dokažem radi čega (to je neka finansijska situacija koja me obavezuje da nekom dam otkaz), a drugo, ja moram da dokažem da je napravljen neki socijalni izbor. To znači da oni ljudi kojima je potrebna socijalna zaštita, njima ne smem da dam otkaz, nego onima koji su malo zaštićeniji”, kaže advokat iz Franfkurta Milkica Romić.

Ona kaže da u Nemčakoj svi poslodavci vode računa o pravima radnika, jer moraju. Ako je radnik prijavljen na određeno, ovaj ugovor može da se obnovi dva – tri puta i to u periodu do 2 godine. Posle toga, ovaj ugovor mora biti neograničen. Radnik nakon ovoga može biti otpušten samo u slučaju viška radnika, i to na osnovu dokaza da je socijalno više zaštićen u odnosu na druge radnike.

S druge strane, i u Nemačkoj je moguće koristiti zakon u svoju korist, a na štetu radnika. Moguće je uzimati preko Biroa za nezaposlene radnike za privremene poslove, za zamenu i sl. što neki poslodavci koriste češće nego što bi smeli. Ti radnici su lošije plaćeni od drugih radnika. Dodatno su u lošem položaju jer se dešava da ih firmama “pozajmljuju” Agencije za iznajmljivanje radnika koje to rade za njih, i koje radnike mogu da otpuste bilo kada. Ovo je veliki problem Nemačke, jer fabrika ili firma u ovom slučaju svojom saradnjom sa Agencijom ne krši zakon, obe dosta zarađuju na ovaj način, a radnik je u veoma lošem položaju. Advokatica Romić kaže da se radi na rešavaju ovog problema.

Fabrike na jugu Srbije radnike zapošljavaju najčešće na određeno, a prema rečima načelnice inspekcije rada u Nišu Milice Kitanović Ljuić, najčešća zloupotreba zakona je što fabrike često primaju radnike na probni rad bez ikakvog ugovora. Zbog toga, inspekcija rada poslodavce savetuje da u sklopu ugovora na određeno mora biti uključen i probni rad koji može biti do 6 meseci, kaže načelnica inspekcije rada.

“Najčešće se sklapaju ugovori do tri meseca na određeno vreme, a u okviru toga mora biti definisan probni rad. To može da se produžava po zakonu do 24 meseca. Nakon toga, radnik je pod ugovorom na neodređeno”, kaže načelnica inspekcije rada.

                                                          Milica Kitanović Ljuić

Na pitanje šta zakon kaže u slučaju otpuštanja radnika nakon ovog perioda kada radniku istekne ugovor na određeno, načelnica kaže da poslodavac odlučuje o tome koga će zadržati, a koga ne, i da nije protivzakonito otpustiti radnika nakon 2 godine rada. Napominje da dobrog radnika svako voli da veže.

S druge strane, sve “predstavke” koje je inspekcija rada dobila od radnika kao žalbu na poslodavce, ukazuju da su najčešći problem radnika upravo ugovori o radu, ali ne žalbe da ugovor nije produžen na neodređeno. Ostali najčešći problemi radnika po ovim podacima su zarade, prekovremeni rad i godišnji odmori, kaže načelnica Kitanović Ljuić.

U slučaju da radnik tuži poslodavca zbog otkaza, inspekcija rada može po zakonu da vrati na posao tog radnika dok se sudski postupak ne okonča.

Ona takođe dodaje da često dobijaju i predstavke u kojima se radnici žale da su radili u vreme praznika i da će uskoro krenuti u inspekciju i proveravati ko je radio 01. i 02. januara. Kažu da će reagovati svuda gde radnik nije u obračunu plate dobio uračunate i ove dane. Da li postoje neke kazne za poslodavce u ovom i u drugim slučajevima, da li se oni uopšte kažnjavaju, kako, koliko i kojoj situaciji, od MInistarstva rada i socijalne politike Republike Srbije nismo dobili nijedan odgovor.

Sindikati – ustavna kategorija u Srbiji samo na papiru

Sindikati igraju veliku ulogu u pravnoj zaštiti radnika u Nemačkoj, i u bilo kakvoj povredi prava radnika, sindikat omogućava pravnu pomoć. Poslodavac je obavezan da omogući sindikalni rad u svojoj fabrici, a radnik ima svoje slobodno pravo da odluči hoće biti član sindikata. Takođe, sindikat ima obavezu da štiti prava radnika, a ne sme da ugrožava poslodavca u delovanju fabrike kada je reč o proizvodnji. Sve ovo je strogo regulisano zakonom, odnosno sudskom praksom, kaže advokat Samardžić.

U Srbiji je situacija znatno drugačija. Iako je sindikat Ustavna kategorija, tj. Ustavom Srbije je zagarantovano pravo radnika na sindikalno orgnaizovanje, sindikati ne uspevaju da uđu u fabrike u Srbiji.

Sekretar SSS Ivetić kaže da nisu uspeli da uđu ni u jednu stranu fabriku na jugu Srbije. Od nekih uopšte nisu uspeli da dobiju odgovor, a u Yuri su definitivno odbijeni. On misli da je razlog za to što je reč o fabrikama van evropske zone, a i u nemačku fabriku Leoni je kako kaže, teško ući. Takođe, Ivetić kaže da iako je sindikat Ustavom regulisan, ni od države nisu dobili nikakvu pomoć kada su se žalili na problem sa fabrikama.

                                                          Risto Ivetić

“U tim fabrikama su mahom mladi ljudi, a njih je veoma lako zastrašiti da će ostati bez posla, pa i oni koji su zainteresovani, radije dižu ruke od članstva u sindikatu. U Yuri je recimo 200 ljudi potpisalo pristupnice, ali u roku od 2 dana je to sve nestalo. U tim fabrikama, radnici su veoma ugroženi”, kaže Ivetić i dodaje da je današnjim radnicima i pojam sindikat nepoznat.

“Kada pojedinac dođe kod nas da ga zaštitimo, to je mnogo teže jer ne možemo da se pozovemo na njegovu osnovu sindikalnog organizovanja u samom preduzeću. Mnogo bolje centrala u tom preduzeću oseća te probleme. A u Srbiji je napravljen loš imidž sindikatima” smatra on, i dodaje da bi dobar sindikat morao da bude domaćin u preduzeću. Na taj način, vlasnik ne gubi vreme baveći se svakim zaposlenim radnikom, nego to prenosi predsedniku sindikata i sindikatu. On zastupa, ali i prenosi interese zaposlenih.

Prema rečima Ivetića iz SSS, najveća remećenja radnog prava kod nas su neredovna isplata zarada, neisplaćene zarade, neisplaćen topli obrok, nemogućnost korišćenja godišnjeg odmora, prevoza, i premeštanja s radnog mesta na mesto, zatim otkaz i mobing.

U slučaju kada sindikat reaguje da bi zaštitio radnika, Ivetić kaže da samo jedan broj poslodavaca adekvatno reaguje, ali da postoje i kako kaže, silnici koji na razne načine, i legalne i nelegalne pokazuju svoju snagu. “Tu je dodatni problem što suđenja veoma dugo traju, i tu radnik zaista psihički strada dok on dođe do svoje pravde, a retki su slučajevi da se radnik i poslodavac dogovore i da se problem reše van suda”, kaže Risto Ivetić.

“Državi je važan radnik, ali da ga iskoristi. Radnik je mnogo nezaštićen. Državi radnik treba zbog poreza, ali država u sadašnje vreme više misli o vlasnicima”, smatra Ivetić.

S druge strane, nemački advokat Milkica Romić tvrdi da je u Nemačkoj suprotno. “Država uvek više voda računa o radniku nego o poslodavcu. Sudija uvek gleda radnika, njega ne zanima princip rada fabrike. Stanari, radnici, svi oni koji su zavisni od nekoga, uvek imaju maksimalnu zaštitu. Nemači zakoni su tu vrlo jasni i vrlo rigorozni”, objašnjava advokatica Romić.

Pauze, godišnji odmori, bolovanja

Minimalna pauza u toku radnog vremena i u Srbiji i u Nemačkoj je 30 minuta na 8 sati radnog vremena. Međutim, ono što se razlikuje jeste da nemački poslodavci koriste mogućnost da poboljšaju uslove rada za radnika, što zakon prihvata. Nemački zakon prihvata ovakve pogodnosti za radnika i u drugim oblastima rada.

Zakonski minimum za godišnji odmor u Nemačkoj je 20 radnih dana, ukoliko radna nedelja traje 5, ili 24 radna dana ako traje 6 dana u nedelji. U slučaju bolovanja, poslodavac mora da isplati platu u prvih 6 nedelja od otvaranja bolovanja.

Žene, trudnice i porodilje su prema rečima advokatice Milkice Romić veoma zaštićene u Nemačkoj. Trudnica ima pravo na 8 nedelja pre porođaja pravo na bolovanje. Plata joj je ista za ovaj period. Od porođaja ima pravo na porodični, trudnički novac, to je otprilike 67% od njene plate. To se plaća iz tzv. porodične kase, i taj novac može da se rastegne i na 3 godine bolovanja.

Kada se porodilja vrati posle 2 godine na posao, nema šanse da dobije otkaz, izričita je u svojoj tvrdnji advokatica Milkica Romić.

                                                          Fabrika „Samson“

“Ona je zaštićena. Njoj posao mora da se sačuva, mora da je čeka. Može da se desi da dobije drugu poziciju, ali plata mora da joj bude makar ista, a posao mora da bude sličan. Isto ne sme da se desi da je neko na razgovoru za posao pita o planiranju porodice. To je protiv zakona. To pitanje nije dozvoljeno”, objašnjava advokatica Romić.

Igor Samardžić, specijalista za radno pravo u Nemačkoj ovome dodaje da može da se desi da se radno mesto za vreme porodiljskog bolovanja “ugasi” zbog reorganizacije preduzeća, i u tom slučaju postoje nadležne institucije koje odlučuju o eventualnom otkazu.

“Tada mi kao advokati pre nego što se otkaz uruči, moramo da dobijemo dozvolu nadležne institucije u okviru regionalne Vlade koja je nadležna za zaposlene koji su na porodiljskom ili trudničkom bolovanju. Tek kada dobijemo dozvolu od te institucije, možemo onda da isporučimo otkaz”, objašnjava advokat Samardžić.

Ima i dobrih primera u Srbiji

Da može radnik da radi u korist fabrike, a fabrika u korist radnika potvrđuje i primer Mikkelsena, danske fabrike u okolini Niša. Ovo je mala fabrika sa tek 40ak radnika koja radi od 2014. godine i bavi se proizvodnjom mahom signalnih kablova za vetrenjače, autoindustriju i mnoge druge oblasti. 

                                                          Pogon fabrike Mikkelsen

U njoj smo zatekli radnu, ali prijatnu atmosferu, i uglavnom žene. Menadžer fabrike Marija Vojinović objašnjava da žene imaju osetljivije prste u odnosu na muškarce, a da je posao osetljiv jer je većina stvari ručni rad i dodaje da je iako mali kolektiv, svi su veoma dobro organizovani jer su im dobro raspoređeni zadaci.

Osmočasovno radno vreme je dovoljno da se postigne 100% "efektive", a subotom se radi vrlo retko, skoro jednom u pola godine, i sve što se proizvede, ide za izvoz. Za 100% obavljenog posla, radnicima ne smeta to što se ne drže pravila od jedne pauze u toku radnog vremena.

„Imaju pauzu od 30 minuta, to je pauza za ručak. I plus imaju još dve pauze koje traju do 10 minuta”, kaže Marija Vojinović i dodaje „Zakon traži pauzu od pola sata za 8 sati radnog vremena, ali mi smo se dogovorili za još te dve kratke pauze. Taman posla da se toliko mala pauza nekom odrazi na efikasnost“.

Menadžer fabrike pojašnjava da joj je važnije  da je radnik zadovoljan, nego da mu je kvalitet 100%. Smatra da su mnogo važniji međuljudski odnosi u fabrici, nego druge stvari. "To stvara zdravu atmoferu, pa kad ujutru kreneš na posao, noge ti se ne vraćaju“, duhovito objašnjava Marija Vojinović.

                                                          Marija Vojinović

Da bi radnik bio zadovoljan, u fabrici se meri i buka i osvetljenje, i sve mora da štima kako treba. Menadžer objašnjava da su neke delove preneli iz Danske kada su bili u poseti zvaničnom sedištu Mikkelsen fabrike. 

„Prvo što nam je upalo u oči je da je svako tamo bio nasmejan. Druga stvar, u toj fabrici je bilo radnika koji tu rade preko 20 godina. Te dve stvari su nas oduševile, jer kod nas u Srbiji je to retkost, pa smo se zaista potrudile da dosta te pozitivne energije prenesemo ovde. A i menadžerka proizvodnje i ja smo imale različita iskustva kod prethodnih poslodavaca, pa smo gledale da izbegnemo ono što je nama smetalo“, objašnjava ona.

Jedna od radnica ove fabrike je Jelena Petrović koja je ovde zaposlena dve i po godine, što je skoro od početka. Ona radi na kontroli proizvoda i zadovljna je poslom, jer bez obzira što je veoma odgovoran posao, kaže da radi bez pritisaka. Prema njenim rečima, ovakav rad bez stresa pomaže svim kolegama da se u zadatom roku postignu nalozi za proizvodnju.

                                                          Jelena Petrović

„Ako se i desi da neko nešto ne stiže da uradi u zadatom vremenskom roku, onda će kolega koji bolje radi taj posao da održi kratku obuku onom koji zastaje kako bi se poboljšala efisasnost. Ovde smo svi učili jedni od drugih, posebno u početku, jer naravno, ne možeš odmah da znaš sve da radiš“, kaže Jelena.

Plata u ovoj fabrici je nešto veća u odnosu na druge fabrike. Uvek bi bilo dobro da je veća, kažu radnici, ali su svesni da je na njihovom radnom mestu bolje, nego što je u drugim fabrikama. 

Autor priloga: Jelena Đukić Pejić

Ovaj tekst nastao je zahvaljujući projektu Medijske posete EU koji finansira Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga British Council.