A nedavno je baš tu snagu morala i da pokaže. Društvene mreže u Srbiji su danima brujale o neprijatnosti koju je doživela u jednom hipermarketu. Naime, kada je sa još nekolicinom ljudi krenula ka izlazu, oglasio se alarm. Ipak, jedina koja je obezbeđenju bila “sumnjiva”,  bila je upravo ona. Zaustavili su je i naložili  joj da izbaci  sve stvari, dok su ostali iz grupe slobodno prošli. Ono što je nju “kvalifikovalo” kao “lopova”  bila je upravo njena boja kože. Nije bilo dovoljno što je obezbeđenje ponizilo, “istragu” su pomagali i ljudi sa strane, dobacujući neprijatne komentare o Romima.

Kada je Nataša svoju neprijatnost podelila i na društvenim mrežama, u ovom virtuelnom svetu dobila je puno reči podrške ljudi širom Srbije, ali i zvanično izvinjenje predstavnika kompanije.

Situacija koju je doživela  naša jedina Romkinja operska pevačica i prvakinja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, objašnjava kroz šta uspešna žena u Srbiji  prolazi ako je pripadnica manjiske zajednice uz koju idu brojni stereotipi.

“Situaciju prevaziđeš, ali se na diskriminaciju nikada ne navikneš. Ona je uvek tu i nema velike razlike da li ste međunarodno priznata umetnica ili žena bez osnovne škole”, kaže Nataša koju je OEBS 2012. godine uvrstio na listu najuticajnijih Romkinja sveta.

Nije odrastala u tradicionalnim okvirima romske zajednice, imala je vetar u leđa za školovanje. Bori se protiv predrasuda, a tako vaspitava i ćerku. Svesna je da većina Romkinja ne živi živote koji se mogu porediti sa njenim, ali se nada da će se sve više devojčica odlučiti za školovanje.

Tradicija i običaji predstavljaju kulturu jednog naroda, a rani dečiji brakovi to sigurno nisu – oni predstavljaju elementarno kršenje ljudskih prava i krivično delo koje  najčešće prolazi nekažnjeno, naglašava Nataša Tasić Knežević.

Da li je i koliko daleko dan kada  će moći da se kaže da su Romkinje ravnopravne članice društva, za MIC govori Ana Saćipović, predsednica Udruženja Romkinja “Osvit.

“ Romkinje su višestuko marginalizovane žene, one su neobrazovane, zatvorene u krugu tradicije i patrijahalnog sveta.  Po statističkim podacima, žive oko 45 godina, a  kratak životni vek je pokazatelj koliko je njihovo zdravlje ugroženo”, ističe Ana Saćipović.

“ Srećom, sve je više onih koje iskaču iz višedecenijskog šablona koji imamo o Romkinjama”, kaže Ana Saćipović.

I dok sa radošću govori o heroinama koje prkose predrasudama, neminovno je da prvo prokomentariše kako izgleda život prosečne Romkinje u Srbiji.

“ Žena koja nema hrabrost i ne zna kako  da se otrgne iz kandži tradicionalizma,  udala se sa oko 13 ili 14 godina. Vaspitavana da mora da sluša porodicu u koju su je dali bez ikakve saglasnosti.  Ako je najmlađa snaha, dužna je da čuva i decu  devera i zaova, odnosno svu decu iz proširene porodice”, kaže Saćipović.

“Zbog velikog siromaštva, često i desetočlane porodice žive u jednoj sobi, u neuslovnim kućama u mahalama. Romkinja ne sme da se požali i priča šta sve doživljava, torturu većina smatra za podrazumevano ponašanje, jer su kroz isto prolazile i  žene sa kojima je odrastala”, pojašnjava Saćipović.

I organizacije za ljudska prava stalno upozoravaju na alarmante činjenice koje se tiču Romkinja. Romske devojčice napuštaju osnovnu školu, ulaze u vanbračnu zajednicu gde su ekonomski zavisne od porodice, nemaju pravo glasa i odlučivanja, o kontracepciji i ne razmišljaju. Žrtve su partnerskog i porodičnog nasilja, i veliki broj mladih žena ima više abortusa u reproduktivnom dobu.

Zbog ovakve statistike, Saćipovićeva je osnovala i prvi SOS telefon za žene Romkinje žrtve nasilja još 2005. godine, preko kojeg edukovane Romkinje svakodnevno pomažu ženama.

U Srbiji postoji romska ženska mreža kojoj pripada i Osvit – i čine je 27 organizacija . Pokrivaju čitavu Srbiju i podstiču devojčice Romkinje da završe školu. Rezultat zajedničkog delovanja  – zahvaljujući podršci i strategiji za inkluziju Roma i Romkinja, koja ulazi u drugu dekadu, povećan je broj devojčica koje se obrazuju. Tačnije, 51 odsto dece koja se školuju su devojčice.

“ Da bi se devojčica iz tradicionalne porodice kasnije podstakla da završi školu, važno je rano obrazovanje, od treće do pete godine.  Ono priprema i roditelje i socijalizuje romsku i neromsku populaciju. Rani razvoj podrazumeva uključivanje dece u vrtiće. Iako Romi imaju zakonom predviđen broj koji im omogućava da upisu decu u obdaništa, zakon je teško primeniti. Razlog je prebukiranost i liste čekanja za vrtiće na lokalnom nivou, gde ne stižu na red ni deca gde su oba roditelja u radnom odnosu”, objašnjava Saćipović.

U borbu protiv dečijih brakova zvanično se uključila i Srbija. Nedavno je formirana Nacionalna koalicija za sprečavanje dečijih brakova, telo kojim rukovodi potpredsednica Vlade Republike Srbije Zorana Mihajlović. Koaliciju čine odgovorne lokalne institucije i nevladine organizacije poput organizacije Ane Saćipović, koje se bave ljudskim pravima i pitanjima Roma.

Ana Saćipović na sreću nije jedina istaknuta Romkinja koja se bavi edukacijom romske populacije. Silvija Nešić takođe iskače iz šablona, i ličnim primerom ukazuje romskim devojčicama da postoji i drugačija budućnost od one na koju su Romkinje navikle. Ova dvadesettrogodišnja devojka je na master studijama Fakulteta umetnosti u Nišu. Pored toga što je uspešna umetnica, Silvija zajedno sa svojom majkom aktivno radi na edukaciji romske populacije preko svoje nevladine organizacije „Ternipe“ iz Pirota.

Silvija se seća da je kada je došla iz Pirota u Niš da bi pohađala muzičku školu bila veoma uplašena, ali  i spremna da će naići na diskriminaciju vršnjaka jer je Romkinja. Na sreću, nije doživela nikakvu neprijatnost.  Ipak, kaže da je pogađa i skrivena diskriminacija, kao i neumesni vicevi o Romima. U udruženju “Ternipe” zadužena je za rad sa mladima, gde se takođe zalaže protiv dečijih brakova. Ističe da se “Ternipe” ne bori protiv tradicije, već se zalaže za obrazovanje svake devojčice i ekonomsku nezavisnost žena.

“ Većina romskih porodica kao da se ne nalazi u 21. veku i nije lako probiti barijeru tradicionalizma i govoriti o tabu temama. Najteže se prihvataju priče o planiranju porodice, i tu je potrebno edukovati i majke, jer bi one na najbolji način mogle da vaspitaju ćerke”, kaže Silvija i dodaje da su Romkinje stubovi porodice, ali toga nisu svesne.  

Kako zahvaljujući muzici putuje i upoznaje druge narode, zaključuje da je u Srbiji stopa diskriminacije prema Romima veća nego u Evropi, jer nismo navikli na nacionalnu različitost. “U nekim evropskim zemljama migracije su doprinele mešanju društva i nema velikih razlika između Francuza i Marokanaca, ili Nemca i Belgijanaca, ili Rusa i Španaca. Multikulturalnost je u svetu trend, ističe Silvija. Koliko god bila uspešna, u Srbiji se ipak oseća kao građanka drugog reda, jer joj ispred svakog uspeha i dalje stoji epitet Romkinja”, zaključuje ona.

Najponosnija je kada joj devojčica zatraži savet za dalje školovanje.

Smatra da je lični primer koji daje najbolja satisfakcija za devojčice koje moraju da se nauče i drugim vrednostima i drugačijim obrascima ponašanja.

Tekst: Milica Milojević Kostić

Foto i video: Saša Đorđević

Prilog je nastao u okviru zajedničkih produkcijskih aktivnosti Medijskog istraživačkog centra i Romskog portala UDAR podržanih od strane Internews.