Od trenutka prijavljanja nasilja, reaguju različite institucije, najčešće prvo policija, Centar za socijalni rad i tužilaštvo. Zajedno čine tim i saglasni su da je novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici odličan. Međutim, svest o prijavi i želja za borbom ponekad nedostaju žrtvama. Kako navode u Centru za socijalni rad, njihov zadatak je da procene šta žrtva želi, ali i šta je za nju najbolje.

“Naš posao je da mi osnažimo žrtvu da razume fenomen nasilja, da ume da ga prepozna i da može racionalno da donosi odluke koje se tiču njene bezbednosti i njenog života. Kada govorimo o starima, sa razvojem nekih bolesti javljaju se i oblici demencije, naš posao je da procenimo u kom nivou je žrtva sposobna da racionalno i savesno procenjuje stepen sopstvene bezbednosti i tom smislu predlažemo mere”, kaže Milan Milenović, rukovodilac internog tima za zaštitu od nasilja u porodici.

Milan Milenović, rukovodilac internog tima za zaštitu od nasilja u porodici

Prema njegovim rečima, dosadašnja praksa pokazala je da žrtve pored želje da nasilje prestane, jednako žele i da se nasilnik promeni i da se sačuva porodica. To se posebno odnosi na starije osobe koje su najčešće žrtve dece. To kasnije otežava posao tužilaštvu.

Šta će biti prvi korak, procenjuju policijski službenici, poput mera privremeno udaljenje iz kuće i zabrane prilaska, potvrdili su nam sagovornici iz Centra za socijalni rad i Osnovnog Javnog Tužilaštva u Nišu. Ali kakva su iskustva policije - MIC nije uspeo da dobije odgovore ni na jedan zahtev upućen MUPu Srbije tokom predhodna dva meseca.

Ivan Marković, zamenik tužioca Osnovnog Javnog Tužilaštva u Nišu

U Osnovnom Javnom Tužilaštvu u Nišu objašnjavaju proceduru: “Ukoliko policijski službenik proceni da postoji rizik izriče neku od navedenih mera. Policija, znači ima to diskreciono pravo da izrekne meru koja traje 48h. Nakon toga tužilaštvo procenjuje na osnovu te procene rizika policije i svih drugih dokaza u spisima predmeta da li postoji rizik od neposrednog nasilja u porodici i onda predlažemo sudu da se ta mera produži i ona traje 30 dana nakon isteka ovih 48 časova. Suština je da tu pružimo primarnu zaštitu žrtvi, da se počinilac skloni iz kuće ili da se zabrani kontakt kako bi državni organi sproveli sve druge norme prepisane zakonom“, kaže za MIC zamenik tužioca Osnovnog Javnog Tužilaštva u Nišu i porparol ovog državnog organa, Ivan Marković.

On objašnjava da je period pre novog zakona pokazao da žrtva nije imala adekvatnu zaštitu koju propisuje i Istambulska Konvencija. Sada je zakon predvideo i formiranje grupe za koordinaciju i saradnju, koju čine javni tužilac, zamenik, policijski službenik i predstavnik Centra za socijalni rad. To je kaže, bitna novina za žrtve nasilja jer ta grupa na nedeljnom nivou razmatra svaki slučaj nasilja na određenoj teritoriji i daje konkretne mere, i za svaki pojedinačni slučaj se razmatra pojedinačni plan zaštite žtve.

Dok je Grupa za koordinaciju i saradnju predviđena zakonom u javnim tužilaštvima, u Nišu, ali i u drugim većim gradovima u Srbiji, postoji i interno oformljena grupa za nasilje u porodici, kaže Marković.

„U toj grupi za nasilje u porodici su zamenici koji se bave samo time, što je veoma bitno jer profesionalizacija podrazumeva stručni rad i efikasnije postupanje u tim predmetima. U Nišu ima četvoro zamenika koji su samo u predmetima za nasilje u porodici, i sada u vreme pandemije sastajemo se preko Zoom aplikacije“, objašnjava Marković.

Ivan Marković, zamenik tužioca Osnovnog Javnog Tužilaštva u Nišu

Ivan Marković smatra da je trenutni zakon izuzetno dobar i što potrepljuje činjenicom da je u 2018. godini izrečeno oko 1000 hitnih mera, dok je u 2019. između 850 – 900 izrečenih hitnih mera. Od procene svakog pojednačnog slučaja zavisi da li će se voditi krivični postupak, kaže on, ali i dodaje da je takođe primećeno da „u većem broju dolazi do povrata u izvršenju krivičnih dela. To se ceni kao otežavajuća okolnost i u primenjuju se onda i teže mere predviđene zakonom, poput zadržavanja lica, određivanja pritvora i lišavanja slobode, a posebno se stvalja akcenat na te povratnike u razmatranju individualnih mera.

Za slučajeve nasilja nad starima, Marković kaže da se ukoliko žrtva i nasilnik žive zajedno, izriču obe mere – i hitno udaljenje iz stana i privremena zabrana prilaska i kontakt žrtvi.

Pročitajte još i Ekonomsko nasilje nad starima - veoma često a neprepoznatljivo

„Ono što sam ja iz ličnog ugla primetio je da su to jedni od najtežih predmeta. Vidi se da roditelji u postupku, pošto su  oslobođeni dužnosti svedočenja, izjave da ne žele da svedoče i da krivično gone nasilnika, to su stvarno neki slučajevi koji ne bih želeo nikom da se dese, uglavnom je u pitanju alkohol, droga, psihiče bolesti koje rezultiraju nasiljem nad roduteljima, ili starim licima - ne moraju samo biti roditelji. Ono što Osnovno Javno Tužilaštvo insistira je strožije kažnjavane tih krivičnih dela. Gde god se ukaže potreba obavljamo i veštačenja ne bi li pružili žrtvi zaštitu, a ako je moguće, i počiniocu da se omogući neki vid lečenja“, kaže Marković i dodaje da je najstroža zatvorska kazna od 3 do 15 godina zatvora u zavisnosti od oblika krivičnog dela.

Upravo u klasifikaciji krivičnih dela rupu u zakonu vidi dr Filip Mirić, naučni saradnik na Pravnom fakultetu u Nišu i viktimolog. On smatra da bi trebalo uvesti u zakon krivično delo zločin iz mržnje, a to se posebno odnosi na osobe sa invaliditetom koje su u stalnoj diskriminaciji, bilo da je reč o starijim osobama sa invaliditetom ili ne.

Filip Mirić, naučni saradnik na Pravnom fakultetu u Nišu

“Diskriminacija prema osobama sa invaliditetom nije definisana mržnjom. Nemamo zanemarivanje  - kad bismo to imali kao posebno krivično delo, imali bi kvalitetniju zaštitu. Mali broj lica će iskoristiti mogućnost pravne zaštite ako je okrivljeni rođeno dete. Prijavljuju samo ekstremne slučajeve nasilja. To je posledica patrijarhata. Zato je svako ko ima saznanja po zakonu dužan da prijavi krivično delo“ kaže on i dodaje još jedan u nizu problema.

„Međutim, mi kao društvo nemamo razvijenu svest da nasilje nije privatna stvar, već javni problem kao u skandinavskim zemljama. Kultura nemešanja u tuđe živote, dovodi nas do toga da su žrtve nezaštićene, a  svako neprijavljivanje jača nasilnika da ponovo izvrši isto ili još neko krivično delo“, podseća naš sagovornik, dr Filip Mirić.

Autori: Jelena Đukić Pejić i Milica Milojević Kostić