Čolović je rodjen 19. novembra 1913. godine u Dalmaciji, a u Jelašnicu se doselio 1946. godine. Iz rudnika uglja u Jelašnici otišao je penziju pre pune 52 godine.

Urkos teškom rudarskom poslu, deda Ilija, kako ga svi u selu zovu, i u svojoj 104. godini je odličnog zdravlja.

Goste dočekuje na vratima i bez po muke priseća se svih značajnih dogadjaja u životu - polaska u školu, odlaska u vojsku Celju, prvog silaska u rudarsko okno, ženidbe, rodjenja ćerke i sina.

Ističe da je rudarskim poslom počeo da se bavi kada mu je bilo svega 18 godina i to po uzoru na oca i petoricu starije braće.

"Penziju sam stekao radeći više od tri decenije u rudnicima širom nekadašnje Jugoslavije - Ibarskim rudnicima, Trepči, Kopaoniku, Jelašića brodu i u rudniku u Jelašnici", rekao je Čolović.

Prema njegovim rečima rudarski posao je u vreme dok je on radio bio izuzetno težak i opasan.

"Dešavale su se često nesreće, moje kolege su stradale zbog nepažnje, otrovnih gasova u jamama, loše opreme. Pre rata nisi smeo nikome ni da se žališ na težak posao, niti da tražiš veću platu. Odmah bi dobio otkaz", naglasio je Čolović.

On se priseća da su vlasnici Ibarskih rudnika u znak odmazde zbog toga što su zaposleni zatražili povišicu od dva dinara, sve rudare iz dve smene zaključali u oknu.

"Držali su ih zatvorene deset dana bez hrane i vode. Kad su ih pustili svi su bili polumrtvi,a medju njima je bio i moj stariji brat. Kada su ih pustili bili su polumrtvi", izjavio je Čolović.

Taj pokušaj da se dobije veća plata, dodao je Čolović, završio se tako što su vlasnici rudnika otpustili sve rudare i uz pratnju 250 žandara ukrcali ih na prvi voz koji je prolazio tim krajem.

Rad u rudniku u Jelašnici bio je takodje veoma težak jer se ugalj kopao ručno na dubini od 200 metara, na izuzetno visokim temperaturama, i sa veoma malo vazduha.

"Radili smo samo u gaćama i čizmama, a zastajali smo samo kada smo trebali da isipamo znoj iz čizama. Medjutim, drugo je vreme bilo, niko nije radio na silu, već smo se takmičili ko će biti bolji radnik, ko će više rude iskopati", objasnio je Čolović.

Prema njegovim rečima nakon Drugog svetskog rata u rudniku u Jelašnici radilo je oko 600 do 700 ljudi, uglavnom iz okolnih sela ali i prostora čitave nekadašnje Jugoslavije. Plate su bile dobre, a rudari su odmah nakon zapošljavanja dobijali stan u rudarskoj koloniji.

Čolovićev sin Zoran (68) takodje se priseća tih dana i kaže da je Jelašnica sve do zatvaranja rudnika 1965. godine bilo najnaprednije selo u ovom delu zemlje. Jelašnica je, rekao je on, još 1946 godine imalo svoj bioskop i salu u kojoj su se održavale različite proslave poput Dana rudara i Nove godine. "Život u selu je bio lep, ali smo uvek strahovali da li će otac izaći živ iz jame. Majka je bila domaćica i od njegove plate smo živeli. Tom rudarskom platom otac je školovao sestru i mene, i napravio nam kuću u Nišu", naglasio je Zoran.

Čolovići objašnjavaju da se nakon zatvaranja rudnika sve promenilo. Mladji rudari su otišli iz sela u potrazi za poslom, a u selu su ostali samo penzioneri.

"Već desetak, 15 godina, moj otac je jedini penzionisani rudar u naselju, ostali su umrli. Hvala bogu otac je dobrog zdravlja, ne pije nikakve lekove i može da se sam brine o sebi. Sestra i ja, kao i naša deca, samo ga obilazimo", rekao je Čolović.

Za dug život i dobro zdravlje i u poznim godinama,deda Ilija kaže da su zaslužni dobri geni ali pre svega, način života.

"Nisam nikoga ubio, nisam opljačkao, prevario, a i božanska pravda me drži", rekao je on i poručio da je za lep i dug život neophodno biti pošten radnik i častan čovek.

Piše: Biljana Ljubisavljević

Foto: Saša Đorđević