S jedne strane, ekspanzijom korišćenja interneta i društvenih mreža, ugrožena je realna komunikacija među ljudima uopšte, jer mi ovde govorimo o virtuelnoj komunikaciji, bez obzira na to koliko su u njoj zastupljene slike, a koliko jezik. S druge strane, kada pogledamo samu tu komunikaciju na internetu, i uopšte, današnju pisanu komunikaciju, uključujući poruke koje se šalju telefonom, pa i elektronsku poštu, po meni je još veći problem od upotrebe  slika – to drastično siromašenje  jezika. Pritom mislim na neverovatno mali broj reči koji je u opticaju. Bilo bi zanimljivo utvrditi na neki način koji se procent reči, u našem slučaju – srpskog jezika, koristi uopšte u svakodnevnoj komunikaciji u odnosu na neki pretpostavljeni ukupan broj reči u našem jeziku. Ubeđena sam da bi to bio zapanjujuće mali procenat.

                Žalosno je što mlađe generacije nisu čule ni neke uobičajene srpske reči koje uopšte ne spadaju  u arhaizme, ali koje danas, manje ili više, koriste samo obrazovani i načitani ljudi, i to u određenim krugovima i samo u određenim prilikama. Izgleda kao da se život uopšte do krajnje mere uprostio, naše potrebe, interesovanja, vrednosti  kojima težimo, a samim tim uprošćava se i jezik kojim se sve to izražava.  Knjige se, nažalost, sve manje čitaju, ljudi sve manje rade na svom duhovnom usavršavanju, a mladi ljudi imaju potpuno pogrešne uzore, pa ih ništa ne upućuje na potrebu za čitanjem, a samim tim i bogaćenjem rečnika. Iako ne spadam u one koji bi „proterali“ sve strane reči iz srpskog jezika, bojim se da će sve više lepih srpskih reči odlaziti u zaborav. U tom smislu, nećemo više ni govoriti o siromašenju, nego o odumiranju srpskog jezika. 

Kada je reč o emotikonima, to je poseban fenomen koji se više može negirati, i mislim da, ako se umereno primenjuje, ima neku svoju funkciju u savremenoj komunikaciji, te ne gledam na to kao nešto isključivo negativno. O tome koliko su ove sličice već duboko uvrežene govori drastičan primer koji se ovih dana mogao čuti u medijima – kako je neka engleska firma raspisala konkurs za prevodioca emotikona! Moje mišljenje je da ni sa čim ne treba preterivati, pa ni sa emotikonima, a da  je srpski jezik, nažalost, mnogo ugroženiji drugim okolnostima o kojima smo pričali, nego ponekim emotikonom koji, naročito mladim ljudima, posluži da se ilustruje osećanje ili raspoloženje.

                Rešenje bi moglo da bude promena programa u nastavi srpskog jezika, već od nižih razreda osnovne škole. i prilagođavanje spiska lektire današnjim generacijama, sa ciljem da im se približi čitanje, a ne da ih, kao što je sada slučaj, od toga još više odvraćamo. O jeziku i načinu na koji se saopštavaju neki sadržaji treba voditi računa i pri pisanju gradiva iz drugih predmeta.  Jedini način da mlađe generacije obogate svoj rečnik, a samim tim i da se spreči odumiranje srpskog, jeste čitanje i usvajanje lepog jezika kroz bolje prezentovane sadržaje u svim drugim medijima. Nažalost, na televiziji se sa iskvarenim jezikom deca suočavaju još u (obično loše prevedenim) crtanim filmovima!

Piše: Marija Filipović  http://urednik.rs