„Magla nad zapuštenom fabričkom zgradom polako se razilazi. Užasno je hladna noć, a brda smeća ispred industrijskih ruševina na obodu Sombora prekrio je beli mraz. Dva mladića drhte i pokušavaju da se ugreju na vatri koja tinja. Iz Sirije su i ne govore engleski, objašnjavaju na arapskom. A bradati Jemenac sleže ramenima i pokazuje na stazu koja kroz šikaru vodi do oronulog magacina: možda u hangaru nađete nekoga ko može da razgovara sa vama. Tamo se mladić umornog izgleda predstavlja kao Hasan, učitelj je iz Kamišlija, uporišta sirijskih Kurda. Kaže da je kod njih rat, da je zbog toga krenuo u Nemačku, da želi drugačiji, normalan život, ali put je težak, veoma težak.“

Ovako svoju reportažu za Frankfurter rundšau zapošinje autor Tomas Rozer. I potom navodi podatke: „Fronteks je nedavno objavio gde su najveće gužve na spoljnim granicama EU od 2016: skoro polovina od 308.000 ilegalnih ulazaka ili pokušaja ulaska u EU registrovanih u prvih jedanaest meseci 2022. zabeležena je na tzv. balkanskoj ruti. Prema podacima Komesarijata za izbeglice Srbije, do decembra je broj zvanično registrovanih tranzitnih migranata porastao za više od 100 odsto, na 116.312. Većini je pošlo za rukom da nastavi put ka zapadu. Pored oko 5.200 ljudi koji se trenutno zvanično nalaze u potpuno pretrpanim prihvatnim kampovima u Srbiji, oko 3.000 ljudi nalazi se u pograničnom području sa Mađarskom u privatnim prostorijama, napuštenim ruševinama ili na otvorenom.“

U razgovoru za nemački list, Milica Švabić iz humanitarne organizacije „klikAktiv“ iz Beograda kaže da je 70 odsto izbeglica koje se kreću kroz Srbiju došlo iz Sirije i Avganistana. „S jedne strane, pojačana kretanja na balkanskoj ruti mogu se objasniti dugoročnim posledicama talibanskog preuzimanja vlasti u Avganistanu. S druge, Turska je počela da deportuje izbeglice u Siriju ili im više ne produžava boravišne dozvole. Mnogi Sirijci koji su poslednjih godina živeli u Turskoj kreću na zapad. Većina u Srbiju stiže preko Bugarske, a potom pokušava da uđe u Mađarsku. Pored ograda i patrola, mreže krijumčara određuju tok rute. Za razliku od pre godinu i po dana, skoro niko više nije sam na putu ka Zapadu“.

Švabić dodaje i da „put preko Mađarske uopšte nije logičan. Trenutno bi bilo lakše ići preko Hrvatske, jer tamo sada više nema toliko vraćanja izbeglica na drugu stranu granice. A sada je upotreba sile ponovo intenzivirana u Mađarskoj. Za razliku od mađarskih policajaca, tamo raspoređeni strani policajci obično nisu nasilni: kada uhvate izbeglice, predaju ih svojim mađarskim kolegama, koji ih potom vraćaju na granicu – i nazad u Srbiju“.

A Tanja Ristić iz organizacije za pomoć deci „Save the Children“ iz Beograda za Frankfurter rundšau kaže da su „veoma teškoj eksploataciji i nasilju svake vrste posebno izložena deca i maloletnici koji putuju sami. Nasilje doživljavaju od strane krijumčara i policije na granicama. Mladi iz Avganistana su uglavnom maloletnici od 15 godina pa naviše, a kod Sirijaca često putuju sama deca od dvanaest godina, pa i mlađa. Deca i mladi su u proseku na putu četiri godine – to su četiri izgubljene godine sa traumatskim, iskustvima nasilja, bez podrške, bez mogućnosti za razvoj. Oni odrastaju doživljavajući nasilje kao deo života. Veliko je pitanje kakve će posledice biti kasnije kada konačno stignu na odredište.“

Patnja koju delimo

Pod tim naslovom, takođe za Frankfurter rundšau, a osvrćući se na reportažu Tomasa Rozera, autorka Tanja Kokoska postavlja sledeće pitanje: Zašto ljudi saosećaju sa ljudima koji su pobegli iz Ukrajine, ali ne i sa onima iz Sirije?

„Kako je to pobeći od rata, biti negde na ničijoj zemlji, negde gde vas niko ne želi? Da li možete to da zamislite?“ Kokoska potom do detalja opisuje kako ona zamišlja taj jad i bedu, spolja i iznutra: „Od Frankfurta na Majni, do Homsa u Siriji ima 2.800 kilometara, a do Hersona u Ukrajini 1.800. Patnja je univerzalna. Bol je univerzalan. Umiranje je univerzalno. Ali, očigledno da 1.000 kilometara odlučuje sa kim saosećamo, a sa kim ne, koga štitimo, a koga ne. Ko će posle dugog bekstva morati da ostanu u blatu – na našim granicama, na primer Srbije i Mađarske, Poljske i Belorusije, Turske i Grčke ili u eksklavama Seuta i Melilja. To nas ne dotiče ili makar manje, ređe. Zašto je to tako?“

Autorka potom podseća i opominje: „Pre nešto više od deset godina, u oktobru 2012, Evropskoj uniji je dodeljena Nobelova nagrada za mir. Žiri je to obrazložio stabilizujućom ulogom EU u transformaciji Evrope od kontinenta rata u kontinent mira i uspešnom borbom za ljudska prava. Tri godine kasnije, dečak Alan Kurdi umire bežeći od sirijskog građanskog rata. Slika njegovog tela na turskoj plaži obišla je svet. Slika tog deteta nam se pojavljuje kada čujemo ili pročitamo njegovo ime: Alan Kurdi. Ali, ništa se nije promenilo.“

„Evropska unija odlučila je da se ne meša u rat u Siriji – koji tamo vodi i Vladimir Putin. Mirovna Unija nastavila je da plaća milijarde evra za sirovine koje joj je isporučivao Putin. Pa zar nismo u vreme kada su još uvek važile stare izvesnosti takođe bili u ratu? Zar ga nismo indirektno finansirali? Da li smo tražili da se sirijskoj opoziciji isporuči oružje, da li smo krivili kancelarku što je oklevala ili to nije učinila? Da li smo zahtevali da se primeni direktiva o masovnom prilivu kao što to sada sasvim ispravno radi za izbeglice iz Ukrajine?“

„Rat je univerzalan. Teror je univerzalan. Zločini protiv čovečnosti su univerzalni. Šta je izvesno? Alan Kurdi, rođen 2012. danas bi bio star koliko i Nobelova nagrada za mir za EU. Mi pravimo razliku. To je možda ljudski, ali nije humano“, završava Kokoska tekst za Frankfurter rundšau.

Priredila: Dijana Roščić

DW.com