Jeste li gledali utakmicu Švajcarska – Srbija? Kakvi su Vaši komentari?

Ja baš nisam ljubitelj sporta. Jedini sport koji pratim je bilijar. Ali sam iz čiste radoznalosti posle pogledao golove kad sam čuo komentare. Ovde na Balkanu uvek pokušavaju da ispolitiziraju nešto i iz sporta i iz kulture. Nije mi drago kad se sport iskorištava za političku atmosferu između nas.

                                                                               Albinot Maloku

Da li je po Vašem mišljenju dogovor u Makedoniji podsticaj za dogovor Beograd – Priština? Kako Vi to vidite?

 Dogovor koji se desio između Skoplja i Atine je jako dobar, ali trajao je jako dugo i voleo bih da dogovor između Beograda i Prištine ipak traje kraće. S druge strane, imamo mogućnost da uzmemo model nekog dogovora kao na primer između Amarike i Severne Koreje. U ovom kontekstu, imamo dva primera, svi navijaju za mir i dogovore između, hajde da kažem neprijateljskih strana. Bilo gde u svetu, pa što da ne i na Kosovu i u Srbiji. ,

Kad smo već kod dogovora, da li aktuelne vlasti sa obe strane, ovakve kakve su, uopšte mogu da postignu dogovor?

Atmosfera nije baš optimistična. Kažem zbog toga što obe strane još uvek nisu ulile dovoljno poverenja među sobom, a u isto vreme, smatram da nema ni puno iskrenosti između njih. Svi dokumenti proizašli iz Briselskog procesa su nazvani različitim imenima. Različita interpretacija tih dokumenata bila je po volji strana, što je jako loše. To škodi jednom ozbiljnom procesu u koji je položena neka nada da se dođe do momenta da se strane među sobom priznaju. Dok za obične ljude Briselski proces predstavlja nadu, za političare, imam utisak da je to samo neka poluga koja ih drži u vlasti i preko koje pokušavaju da kontrolišu političke procese, bilo u Beogradu, bilo u Prištini. Zbog toga sam pesimističan kad je reč o procesu. Posebno što i jedna i druga strana stalno krivi drugu. Priština kaže da Beograd ne analizira sporazume i obratno. Zato sam u vreme prekida pregovora predlagao da se ovakav format dijaloga zaustavi, da se analizira situacija na terenu i nakon toga da se izađe sa čistom platformom u kojoj će znati strane šta hoće.

S druge strane, Prištinska strana zna da hoće priznanje od strane Srbije. Ali u Srbiji izgleda da nema unificiranog stava. To dokazuje i činjenica je srpski predsednik Vučić organizovao unutrašnji dijalog o Kosovu gde su svi davali predloge, a niko na Kosovu ne zna zaključke. S druge strane, na Kosovu to nije organizovano, jer Kosovo zna šta želi, da 17. februar bude priznat. Istini za volju, u ovu igru su upletene i velike snage. Imamo Rusiju i SAD, dodajte tu i EU, Nemačku kao velikog igrača. Ja ne bih voleo da ni predsednik Vučić, ni predsednik Tači izgube živce gospođi Merkel, da nas ona ostavi da to sve sami rešimo.   

Kad govorimo o zapadu i gubljenju živaca međunarodne zajednice zbog toga što se ne vidi kraj pregovora, šta mislite o uključivanju SAD, a šta o uključivanju Rusije?

Evropska Unija je, pokazalo se, jako dvolična prema Kosovu, prema Balkanu uopšte, i to sam ponavljao više puta. EU je sve vreme bila dežurna za postavljanje novih uslova za napredak zemalja Zapadnog Balkana. To je jako loše jer nije rekla „mi imamo naše probleme i zbog toga nemamo neku viziju o Balkanu“. Kada je gospođa Mogerini posetila Kosovo, tu posetu sam smatrao fijaskom jer nije proizvela ništa što bi građani osetili, taj put kojim Zapadni Balkan treba da ide ka EU. U ovim pregovorima u Briselu dakle EU nije pokazala da ima jasnu viziju, već je kupljeno vreme tipa pričajte vi, pravite dijalog, razgovarajte, doći će momenat za solucije i rešenja.

Rusija i Amerika su negde bile upletene: u Rambujeu, u svim tim procesima u kojima smo učestvovali kao Srbija i kao Kosovo. Rusija baš i ne mari puno za Srbiju, već više mari za svoje interese. Pitanje je sada, ako Srbija prizna Kosovo, Kosovo mora da se plaši hoće li ga Rusija priznati. Sad se kreira atmosfera da nisu u neprijateljskim odnosima bili Kosovo i Srbija, već Kosovo sa Rusijom. A SAD su i do sada bile upletene u ceo proces, ali opet ne sa velikim interesovanjem. Možda bi se direktno uplele u proces kada bi se organizovala neka međunarodna konferencija, preko koje bi se promenila situacija u odnosima. Drugačije, nisam video neko posebno interesovanje ni u Moskvi, ni u Vašingtonu u vezi sa Briselskim procesom.

S obzirom na to da je napredak u dijalogu jedan od ključnih uslova za pregovarački proces Srbije i EU, da li je Priština nečim uslovljena i čime?

Priština je bila uslovljena demarkacijom koja je trajala tri godine, to je bio bezrazložni uslov koji se postavljao jednoj zemlji koja tek pokušava da se formira. Borba protiv korupcije je najveći uslov za Kosovo, i ja sam nekoliko puta rekao da po ovom pitanju EU mora da bude rigoroznija nego što je sada. Ali, imam osećaj da EU nije baš toliko rigorozna zbog toga što učestvuje malo u toj igri sa korupcijom, a ne može da postavlja uslove neko ko nije čist. Drugih uslova nema, posebno ne za sada. Evropska unija nema viziju prema Balkanu, to je dokazivao i Makron, ja polažem velike nade u Angelu Merkel da se neće pogoršati situacija unutar EU kao što je ranije bila kriza pa da Zapadni Balkan izađe iz vida EU.

Šta su po Vama postignuti rezultati Briselskog dijaloga od 2011. do sada?

Nije da nije proizveo ništa, ali od početka nije postojala čista vizija šta hoće niti Brisel, niti Kosovo, niti Srbija od ovog dijaloga. Znamo jako dobro da je ovaj dijalog počeo zahvaljujući koordinaciji EU i Srbije, ali nije bilo vizije. Imali smo tehnički dijalog, politički dijalog, sada predsednik Kosova Hačim Tači bez nekog gerenalnog konsenzusa hoće da on vodi pregovore, sanja o tom istorijskom momentu da on to završi. Hoće li on moći, malo verujem. Šta smo dobili od ovog procesa – došlo je do malo bolje relaksacije odnosa, ta blokada koja je postojala prema građanima Kosova koji su hteli da dođu u Srbiju, malo je smanjena, mada je još uvek prepreka procedura na graničnim prelazima. Drago mi je da su amortizirani i neki problemi sa strane koji nisu imali velikog uticaja, ali da je postigao svoje ciljeve ovaj Briselski proces koji traje predugo – ne! Nije postigao.

Imate li saznanja o tome šta građani na severu Kosova misle o Briselskom dijalogu i normalizaciji odnosa? Šta o tome misli albansko stanovništvo?

Na Kosovu uopšte kada se priča o normalizaciji odnosa ni na šta se drugo ne misli sem na priznavanje i stupanje u diplomatske odnose Kosova i Srbije. Ima dosta ljudi na Kosovu koji jedva čekaju da dođu kao ambasadori u Srbiju. Građani u severnom delu Mitrovice znaju da neće biti podela, ali su zbunjeni jer su bomardovani različitim informacijama šta može priznavanje nezavisnosti da im donese, dok Srbi južno od Ibra žive sa svakodnevnicom. E kada govorimo o kriminalnim grupama koji kontrolišu sever Mitrovice od ’99. njima ova situacija odgovara. Oni ne plaćaju struju, ne plaćaju vodu, uzimaju i od Srbije i od Kosova, kreiran je fond za sever Kosova, i kada bi im se nudilo da budu deo Srbije, oni bi sigurno morali da razmišljaju o pravima koja bi morali da ispune. Tamo niti Vučić, niti Tači ne mogu ništa da rade bez onih kumova koji kontrolišu taj deo. Oni nisu za proces priznavanja, ali nisu ni za podelu Kosova kao što je gospodin Dačić predlagao. Dakle, ne postoji doza patriotizma već čisti ekonomski interesi za te pojedince, ne za građane.

Zna li se uopšte šta piše u tom konačnom dokumentu koji treba da se potpiše?

Mala grupa ljudi možda zna. Mi analitičari sa strane pokušavamo da sakupimo od svakog po malo da bismo nešto zaključili. Savetnik predsednika Kosova je rekao da Hašim Tači i Aleksandar Vučić znaju šta je u tom dokumentu. Al ja sam to shvatio kao foru jer je isto tako bilo i pričano da Hašim Tači zna za datum (potpisivanja sporazuma), ali neće da kaže. Kad se slušaju predsednici, predsednik Srbije kaže „loose – loose“, a Tači upotrebljava rečenicu „win – win“. Znači, obe strane znaju da još nešto moraju da izgube, i nešto kobajagi da dobiju, a to znači da smo ušli u fazu trgovine. Imam osećaj da ako ide ovako, biće „win-loose“, a ko će „win“, ko će „loose“, to očekujem da vidim. Bilo je glasina u Prištini da je sve završeno, samo se igra i čeka trenutak da se to potpiše, ali ja ne vidim da je završeno. Mora da se završi još. Nisam posebno optimističan da će doći do dogovora uskoro.

A šta to još ima da se da i da se izgubi?

Ja ne znam šta više Kosovo može da da. Zajednica srpskih opština još nije analizirana na terenu, ipak, potpisali smo to i moramo da je formiramo. Ovaj termin podele Kosova, to je jako loše i to predstavlja domino efekat. U ovom kontekstu, Srbija više nema šta da izgubi, može samo da dobije ako prizna Kosovo, dobija napredak ka evropskim integracijama. Od svih zemalja na Balkanu, Srbija je u najboljim uslovima  za to i primer za zemlje u regionu i za ulazak u EU i za odnose sa Rusijom i sa Amerikom. Srbija ima te mogućnosti samo ako ne nastavi biti talac Kosova i obratno.

A zašto se po Vašem mišljenju do sada nije značajnije radilo na formiranju zajednica srpskih opština, sami ste rekli da ona treba da se formira.

Ja smatram da Srbiji nije bilo u interesu da se ona formira. A nije im odgovaralo zato što bi Zajednica malo promenila odnos između političara u Beogradu sa političarima u Severnoj Mitrovici i na Kosovu uopšte. Zajednica mora da se fomira, mada moram da kažem da nije ni Prištini po volji da se ona formira, posebno što smo previše vremena izgubili na demarkaciju. Srbi na Kosovu misle da je formiranje Zajednice spas, Albanci vide kao nešto jako loše po državni sistem, ustavno pravni sistem. Al’ neće biti ni to – ni to. Ona mora da se formira jer je to proizvod jednog dokumenta koji smo mi nazvali istorijskim dokumentom. Pošto na Kosovu, sve što se dešava u Briselu – to je istorijski.

Albinot Maloku rođen je u Podujevu. Politikologiju je završio na Fakultetu političkih nauka Unvierziteta u Sarajevu. Pisao je brojne tekstove za različite štampane i elektronske medije na Kosovu, Albaniji, Makedoniji, BiH, Crnoj Gori i Srbiji. Maloku je 2007. godine učestovao na međunarodnoj konferenciji o Genocidu u Sarajevu i govorio o „Dokazi ICTY –a u slučaju Miloševića o zločinima na Kosovu“.

Tekst i foto: Jelena Đukić Pejić