„Duboka tragedija, naročito što se radi se o deci. To je nešto što se ne sme smetnuti s uma“, kaže sociolog Đokica Jovanović. On smatra da su i društvo i država krivi što se došlo do tačke nakon koje, kako kaže, nema nazad.

Smatra da svi iz vlade, s predsednikom Srbije na čelu, treba odmah „da se demisioniraju“. „U suprotnom, s razlogom se može postaviti pitanje o njihovoj odgovornosti koja je očigledna, i o čovečnosti koja je upitna“, kaže Jovanović.

U međuvremenu, neopozivu ostavku podneo je ministar prosvete Branko Ružić. U pismu u kojem je to obrazložio naveo je da će zauvek nositi kao pečat na duši dramatične slike događaja iz škole, prolivene suze pri izjavljivanju saučešća neutešnim roditeljima. Ujedno, kako ocenjuje, „odgovornost za ovu tragediju je na svima nama zajedno“.

„Katarza se neće desiti i to je tragično“

To je verovatno jedina stvar s kojom je saglasan sagovornik, sociolog Jovanović. On podseća da do sada „država nije reagovala“ ni kada su se dešavala samoubistva kod dece.

„Evo, mali Aleksa iz Niša pre 12 godina, pa država okom nije trepnula, osim par parolaških izjava i ništa više. Deca su dovedena u stanje međusobne konkurencije, danas je konkurencija sine kva non ove ideologije. Tamo gde imate ogoljenu konkurenciju, tamo su ljudi ljudima kurjaci. Ovo društvo je doživelo totalni raspad i pad solidarnosti“, ocenjuje Jovanović.

Djokica Jovanović

Prema njegovom mišljenju, porodica je razorena i bez identiteta – pre svega u simboličkom smislu, a onda i u egzistencijalnom. „Primorali ste roditelje da trče od jednog do drugog gazde da nekako zarade neki dinar, da nekako nahrane svoju decu. Pa pogledajte koliko traje rasprava da li da se radi subotom i nedeljom, i šta kaže naš državni vrh: mora da se radi subotom i nedeljom. Pa čekaj, kada će ta porodica da sedne da ruča zajedno barem nedeljom, gde će deca imati da im kažu to što imaju da im kažu. Gde će roditelji to slušati, s punim uvažavanjem, s punim poštovanjem, dati savet, izviniti se?“

Jovanović ne veruje da će „ova tragedija pokrenuti društvo da temeljito sebe menja i sebe prevrednuje. Ta katarza se neće desiti i to je tragično. Bojim se da će se takve svari i nadalje dešavati.“

„Roditelji moraju da nauče decu samokontroli“

Za sociologa Jovanovića, kaže, najnoviji događaji nisu iznenađenje – zato što su i deca pod pritiskom međusobne konkurencije, borbe za ocene, a ne za znanje. Tu, kaže on, vidi najveći problem.

Za socijalnog psihologa, profesorku Aleksandru Kostić, slučaj masovnog ubistva u osnovnoj školi ipak jeste iznenađenje, jer takvih slučajeva do sada nije bilo. Ujedno ukazuje i da je nasilje atribut koji u potpunosti obeležava sve što se dešava u mnogim oblastima života.

„Ljudi nisu u stanju da komuniciraju bez sukoba, bez izazivanja konflikta, bez verbalnog agresivnog ponašanja. Kao da su dobra pravila komunikacije zaboravljena. Ljudi govore paralelno jedni s drugima, nadjačavaju svojim glasovima čitavu atmosferu, a pritom je nemoguće slediti sadržaj njihovog govora. A to se dešava i u Skupštini, u instituciji koja zahteva drugačiji način komuniciranja. To se dešava i u školama gde se sve orijentiše kroz agresivno delanje prema profesorima, nastavnicima, učiteljima, kao što je izmicanje stolice, a da ne govorim o ovome s čime su nas suočili“, kaže Kostić.

Aleksandra Kostić

Ona ističe da je porodica veoma važna za utemeljenje ličnosti i modela ponašanja, ali da se krivica nikako ne može svaliti samo na porodicu.

„Roditelji moraju da nauče decu samokontroli“, kaže naša sagovornica. „U pogledu sadržaja koje roditelji još nisu otkrili na prvi pogled i na drugi suštinski pogled. Vi zapravo ne znate čime se vaše dete okupira, obuzima, šta je njemu podstrek, šta je interesovanje. Šta mu je pitanje nekog izazova, neke zavodljivosti. Pazite, to su deca koja nemaju integraciju zrelosti. Mogu da budu visoki, lepi da odgovaraju obavezama, ali da li je to sve?“

Deca vrlo često uče po modelu

„Motrenje na sopstvenu decu je važno“, naglašava Kostić, „i tu ne sme da dođe do minimiziranja nekih simptoma koji skreću pažnju. Ne dopustiti agresivno ponašanje i svojim primerom pokazati da ste na nivou zadatka, da ne upadate u svađe, u takve vrste razračunavanja. Da se argumentima nastupa, isto tako u školi, isto tako u institucijama, isto tako na poslu.“

Neophodno je, naglašava, dete suočiti s posledicama, ali uzeti u obzir i nezrelost, „Patološka reakcija na neuspeh, na slabost, na nemogućnost greške, i kod najboljih đaka nije dobra. Tu roditelj treba da nekako sanira, kao i nastavnici i svi ostali. Ovo je moj poziv za okretanje suštini problema, a ne kozmetičkim promenama, zamazivanjima kroz različite modalitete, jer to može da se ponovi, to su inspirativni događaji za neke ljude koji imaju poremećeno stanje stabilnosti“, upozorava profesorka Kostić.

Bez obzira na sve to, ona smatra da se sistemi univerzalnih vrednosti koji su nekada postojali, mogu vratiti na pravi put – a umesto novih, kako kaže, nakaradnih sistema.

„Mora da se radi na solidarnosti, na empatiji, da se radi na regulaciji emocija, na regulaciji misli. Bila je ona parola: ’razgovarajte sa svojom decom’. To je, naravno, dužnost roditelja, roditelji imaju veoma složenu ulogu. I škola ima veoma složenu ulogu. Nastavnici, profesori, nisu samo ljudi koji obrazuju, to su ljudi koji vaspitavaju. Ali, kako vaspitavaju? Ne idiličnim, romantičarskim pozivanjem na nešto što je prošlo i na nešto što je činilo status ranijih uglednih profesora, nego sopstvenim primerom. To je najvažnije. Pazite, deca uče na mnogo načina, ali vrlo često uče po modelu”, ukazuje Kostić.

Popravljati sistem, ali ne na prečac

Ona ističe da, bez obzira na to što pripadnici vlasti kažu, sistem ipak jeste zakazao, zato što se ranija vršnjačka nasilja nisu zaustavila, niti kaznila. Zato, smatra, sistem mora da se menja:

„Kao socijalni psiholog bilo bi strašno ako ne bih verovala da neke stvari mogu da se poprave – ali moraju sistemski. I to ne ovako na prečac, donetim upozorenjima, savetima ili čak merama, nego razmatranjem, uzimanjem u obzir šta misle kompetentni ljudi, a ne samo politički pripadnici stranke. Kompetentnost je važna, ona ne može da bude ispod političkog angažovanja. Uvek imate i neke pogrešne izbore, ali ne valja ako je to stil. Udruženim radom timova stručnjaka, vlasti, roditelja i nastavnika – a ispod svega toga mora da postoji poštovanje drugog i poštovanje znanja druge osobe.“

Profesorka Kostić znatno je optimističnija u odnosu na svog kolegu Jovanovića. Kaže da ljude iz Srbije krasi saosećanje i da ima vere u ljude. „Ozbiljna je situacija“, kaže, „ali mislim da ima nade. Ima nade, jer postoje kapaciteti.“

Autor: Jelena Đukić Pejić