„Situacija sa JUGpress-om je sledeća, Jugpress više nema ni jednog zaposlenog, ja sam bila jedina na neodređeno, morala sam da odem na tržište rada, kao i moj kolega koji je takođe sarađivao sa Jugpress-om ali je radio u „Novoj Našoj reči“, u Leskovačkom nedeljniku, zato što smo prosto pod ogromnim finansijskim pritiskom“, počinje Ljiljana Stojanović, glavna i odgovorna urednica JUGpressa, regionalne informativne agencije.

Pritisci se ogledaju u tome što na konkursima raspisanim za medijima ne prolaze, ili ako prolaze, onda je to sa znatno manje novca u odnosu na raniji period, a posebno, znatno manje novca u odnosu na medije koji su prepoznati kao režimski, objašnjava Ljiljana Stojanović.

Ljiljana Stojanović

„Dakle, ako Vi dobijate 4000 evra za ne znam koliko meseci, za projektne aktivnosti vam je po 20 ili 30% budžeta planirano za honorare, kako može onda medij da opstane?“, pita ona napominjući da JUGpress nije nikada imao nikakve reklame, jer tvrdi da to gde će ići reklame zavisi od gradonačelnika.

„I to je vrlo očigledno i može da se vidi na sajtovima“, kaže naša sagovornica.

SLAPP tužbe u milionskom iznosu

JUGpress ove godine slavi 20 godina postojanja. Pune dve decenije na više jezika aktivno prate dešavanja na jugu Srbije sa akcentom na Bujanovac, Preševo, Medveđu, Kosovo i Bugarsku, i za to vreme su zbog svog kritičkog izveštavanja više puta bili dovedeni na rub opstanka, ali nikada kao u vreme SLAPP tužbe 2021. godine. 

 „JUGpress je tužila najmoćnija firma u Srbiji „Milennium Team“ zato što osmo objavili izveštaj sa press konferencije jedne opozicione stranke. U tom izveštaju nema ni jedne reči koju oni nisu izgovorili, sve to može da se proveri na snimku na našem „YouTube“ kanalu. To je jedna tužba, a druga je bila zbog press konferencije iste stranke u Vranju oko kupovine Navip plantaže koja je kupljena na sumnjiv način u Vranjskoj banji gde je nekada bio hotel, a oni su dobili bespovratna sredstva iz republičkog budžeta. To je čak i agencija za borbu protiv korupcije ocenila kao problematično“, priča naša sagovornica i dodaje da od desetak medija, koliko je bilo na tim konferencijama, SLAPP tužbe su stigle samo njima.

Obe tužbe su imale odštetne zahteve od po 100.000 evra, a stigla im je i treća tužba, i to od vlasnika firme za duševnu bol za koju su tražili 2 miliona dinara.

Novinarska udruženja jedini spas

 „Odakle nama tolike pare? Odakle lokalnim medijima toliki novac?“, pita Ljiljana Stojanović i nastavlja da su zvahvaljujući velikoj podršci i ozbiljnoj kampanji koja se podigla ovim povodom, sudije odbacile dve tužbe, a treća je povučena.

 „Njihovi advokati su se na sudu žalili da smo mi mnogo pričali o njima, da li oni stvarno misle da će da pokušaju da ugase neki medij, a da će medij da ćuti?“, kaže Stojanović i podseća da su SLAPP tužbe upravo pokušaji mrcvarenja lokalnih medija od strane moćnih struktura – političara, biznismena, korporacija.

Iako su moralni pobednici, u ovom slučaju su ipak morali puno toga da plate, takse u iznosu od 400.000 dinara platilo je Udruženje lokalnih novinara Srbije Lokal press, koje im je obezbedilo besplatnu pravnu pomoć.

Frilenseri prepušteni sami sebi

Koliko je važna pomoć novinarskih udruženja govore i sve češći slučajevi različitih pritisaka na frilensere. Frilenseri koji rade za domaće i strane redakcije na teren odlaze sami – sa sopstvenom opremom, bez ugovora o radu, bez institucionalne i pravne zaštite i bez mehanizama koji bi ih štitili od pritisaka, pretnji i fizičkih napada.

Ivana Marković

Za novinarku Ivanu Marković i snimatelja Dejana Markovića koje najčešće viđamo na TV Nova, sabor SNS u Nišu 17. marta bio je posebno izazovan. Tog dana su bila dva velika događaja, studentski protest i sabor SNS. Sa svim neophodnim obeležjima televizije za koju su izveštavali i tog dana, ova medijska ekipa je doživela fizički napad, na sreću bez telesnih povreda.

„Mi smo bili na obodu tog centralnog događaja. Tada je puštena himna, dizala se naša zastava, zaista jedan svečani momenat gde ne očekujete da se bilo šta desi“, kaže Ivana za MIC i dodaje da je tog trenutka počelo vikanje na njih i vređanje kakvo do tog trenutka nikada pre nije doživela.

Od policije na vidiku - nema policije

 „Nazivali su nas Ustašama, gurali su nas. Taj muškarac koji je bio pored mene gurao me je sa donje strane, druga dvojica su vikala na nas preko megafona da se vratim u rodni Zagreb, da smo Ustaše. Mnogo ružna slika, pogotovo što ti ne možeš da dođeš sebi: zašto? Pa to je jedno vikanje koje je abnormalno, zbuni te, to su dva megafona tebi i kolegi u lice“, priča nam novinarka.

Ovaj događaj je bio ograđen, a samo pojedini mediji dobili su pristup. Ivana Marković i Dejan Marković su na obodu, do same ograde, pokušavali da naprave snimke sa terena. Policija je sve vreme bila tu, unutar samog događaja.

 „Ti ih vidiš fizički, ali ne možeš da ih dozoveš. Ti zoveš policiju mobilnim telefonom, a imaš policiju pored sebe. Nekako, to su situacije koje ne očekuješ da mogu da se dese, pogotovo što si ispoštovao sve procedure koje ti struka i zakoni, i savest na kraju krajeva, nalažu“, priča nam ona.

Ivana Marković kaže da bez obzira što se kao novinarka ne plaši krizinih situacija, plaši je činjenica da niko nije siguran.

Stalno nas prozivaju da smo izdajnici

„Da ti kao građanin, niti profesionalac na ulici, na trgu, u autobusu nisi zaštićen. Zašto to kažem? Ako smo mi izašli na teren i nas je neko napao, zašto onda policija sklanja Ivanu i Dejana? Zašto?! Mi nismo ništa prekršili. Mi smo ti koji smo napadnuti. Napadači nisu sklonjeni“

Njen kolega Dejan kaže da su se do sada suočavali sa komentarima poput „Đilasova televizija“, pa su upravo takve reakcije očekivali i tog 17. marta.

„U zavisnosti od perioda, nekada smo Ustaše, nekada izdajnici, nekada smo Đilasovi, nekada Šolakovi, nekada Kurtijevi“, kaže on i dodaje da u početku nije mislio da prijave slučaj jer, kako kaže, ne veruje da će neko da odreaguje. Ipak, novinarska udruženja su im pružila podršku, pa su zahvaljujući ANEMu ipak odlučili da se njihov slučaj registruje.

Dejan Marković

Ovo udruženje im pruža pravnu podršku, slučaj je prijavljen Tužilaštvu, a pored toga međunarodnim organizacijama i institucijama. Izvršioci međutim još nisu poznati.

Napadači još nisu identifikovani

„Mi prolazimo kroz neko maltretiranje, kroz policiju, davanje izjava, to sve traje satima, danima, ide se kod tužioca, njemu se priča šta se desilo, a onda taj proces traje i traje, nema mu kraja. Prosto, nije isto kada kroz mesec dana neko bude identifikovan i kažnjen, što verujem da je apsolutno moguće. Pa mi smo medij, mi imamo snimke, imamo vrlo jasne dokaze da je neko nešto rekao i uradio, počinioci su tu. Ali, procesi se odugovlače“, kaže snimatelj Dejan Marković.

„Verujem da kada sudija posle dve godine na primer donese neku presudu, naravno, to je samo greh iz prošlosti“, razočarano kaže.

Sociolog i univerzitetski profesor u penziji Đokica Jovanović objašnjava da je kontrola medija oduvek postojala jer su mediji kreatori javnog mnjenja. Ali kako nema te, kako kaže, Staljinovske kontrole, onda se ide na druge stvari.

„Na zastrašivanje, na napade, na ono što je još teže od napada, a to su klevete, to su hajke i izmešljene kampanje, jer tu nema odbrane, faktički nema odbrane, tu može samo da vas odbrani javno mnjenje ako je kultivisano medijski i inače ako je kultivisano“, smatra Jovanović.

Nemamo javnost, atomizacija odgovara svima

Da li je naše javno mnjenje dovoljno kultivisano, pitamo ga. „Nije, to je ono pitanje da li imate javnost. Tu se lome koplja da javnost postoji, pa onda to treba da bude dovoljno analitička i kritička javnost, međutim, ja nisam siguran u to, jer društvene mase su ipak heterogene grupacije koje iznutra nisu povezane, a naročito u krizama imate veću distancu među ljudima“, objašnjava sociolog i ističe da je pad solidarnosti jedan od načina borbe protiv medija.

„To je sve da se izvrši atomizacija društva. To je ono: ’ja sedim kući, kome da verujem, nikome ne mogu da verujem, šta mogu ja i dva, tri moja drugara’ – to je atomizacija, samo što je po mom mišljenju još strašnije što političkoj klasi, i vlasti i pretedentima na vlast, odgovara ta atomizacija bez obzira šta pričaju“, objašnjava Đokica Jovanović. 

U toj situaciji kaže, ljudi ine razmišljaju mnogo o tome koliko su mediji važni. Taj pad solidarnosti, gubitak posla, plata u nejasnoj i difuznoj drutšvenoj situaciji koja odgovara političkoj klasi, ljudi brinu samo o svojoj egzistenciji koja nam je svima pod znakom pitanja.

Sociolog tvrdi da nije problem što je društvo polarizovano, već to što nema ni dijaloga, ni razgovora i to što su se politički subjekti, uključujući i vlast i opoziciju, emancipovali od društva.

„Njima ne trebaju mediji, nego bilteni“

„Njima ne trebaju mediji, ne čak ni kao istomišljenici, nego kao bilteni. Ja ne koristim taj izraz pro-režimski ili režimski, nego bilteni, bilten nije medij. Medij je enešto što stoji na sredini između dveju strana i komunicira sa tim dvema stranama, i one komuniciraju međusobno, a medij im služi kao platforma za komunikaciju, a toga nema, nije ni moguće, tako da imate biltene i medije“, smatra Đokica Jovanović i ističe da živimo u vreme dekandencije koja je između dva rata donela fašizam, a sada donosi nacionalizam, nacional-šovinizam i rasizam.

Šta je još o medijima rekao sociolog Đokica Jovanović pogledajte u videu.

Nacionalizam poput guranja i vikanja „ustaše, ustaše“ na frilensere Ivanu Marković i Dejana Markovića koji izveštavaju sa terena ili SLAPP tužbe koje imaju za cilj da neki lokalni medij ugasi svoj glas, puno košta građane jer mediji su mala ostrva, baš kao i javnost koja je zainteresovana za osećaj slobode, smatra naš sagovornik Đokica Jovanović. 

Ljiljana Stojanović, glavna i odgovorna urednica regionalne informativne agencije Jugpress kaže da kada lokalni mediji ne bi postojali, šira zajednica ne bi znala da je, na primer, napravljen preskupi stadion u Leskovcu u kome zaposleni već godinama dobijaju nanjnižu prosečnu platu na jugu Srbije.

„Ono što velike medije čini različitim jesu te vesti iz lokala i dopisnička mreža. S druge strane, zloupotreba javnog novca, resursa, mnogo su brojniji i češći u lokalu. Neverovatno je šta se sve dešava, i gde sve odlazi novac i kako se ucenjuju ljudi, i kada te vesti dođu u fokus, dođu upravo zbog nas lokalnih medija i dopisnika, jer mi dođemo do tih informacija“, zaključuje Ljiljana Stojanović.

Tekst: Jelena Đukić Pejić

Foto i video: Saša Đorđević i Jelena Đukić Pejić

„Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 - 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine.