U toj nesreći Miljković je imao sreću da preživi, ali su mu razneto stopalo, zaostali geleri u nogama i štake sa kojima mora da hoda, uspomene koje nosi od tog dana.

„Kupovao sam namirnice na pijaci, neke konzerve i pirinač, kada su se začule sirene za vazdušni napad. Bilo je oko pola dvanaest. Krenuo sam kući ka Uredu, ali nisam odmakao mnogo od pijace, jer su se za svega dva do tri minuta na nebu pojavili avioni. Nebo je odjednom bilo preplavljeno kasetnim bombama. Naša avijacija je dejstvovala, ali su avioni bili previsoko i rakete im ništa nisu mogle“, priseća se Miljković tih dramatičnih trenutaka.

                                                          Slavko Miljković

Prema njegovim rečima, kasetne bombe počele su da padaju „kao kiša“ u ulicama oko pijace, a ljudi su počeli da padaju kao "pokošeni".

„Bomba koja je eksplodirala u mojoj blizini meni je raznela desno stopalo i polomila nogu na više mesta, ali je pogodila u grudi mladjeg čoveka. Mnogo je krvario. Uspeo je da dopuzi do kuće pored, ali je tu pao i umro. Imao je 35 godina, prezivao se kao je Miljković. Nikada taj prizor neću zaboraviti. Pored je bio i žuti karavan. Kasetne bombe su ga izrešetale, benzin je curio iz rezervoara“, kazao je Miljković za Medijski istraživački centar.

On je kazao da se i dan danas u kući, pored koje je ranjen, nalaze šrapneli od kasetnih bombi.

„Počeo sam da dozivam u pomoć najpre jednu ženu koja je tu prolazila, medjutim čuo me je i pritručao u pomoć prodavac rakije na pijaci. Mlad dečko, ali je bio veoma snalažljiv, prevezao mi je nogu nekim kašem od futrole da ne bih iskrvario. Za sve to vreme bio sam svestan i rukama sam pridružavao razneto stopalo“, rekao je Miljković.

Prema njegovim rečima hirurgija i ortopedija u niškoj bolnici bile su toga dana „zatrpane“ Nišlijama ranjenim u bombardovanju pijace ali i parkinga i ulica oko Kliničkog centra.

„Sobe i hodnici bili su prepuni ranjenih ljudi. Doktori i sestre su „sagorevali“ na poslu, ali nisu stizali sve da operišu. Operisali su najpre one koji su bili životno ugroženi, a ja sam stigao na red u sedam sati uveče. Hvala bogu, preživeo sam tu strahotu. Žalim samo što nisam do sada saznao ime mladića sa pijace koji mi je prevezao nogu i spasio život“, istakao je Miljković.

Kobnog 7. maja 1999. godine, u periodu od 11 do 11.,30 časova NATO avioni bacili su blizu zgrade niškog Univerziteta, pored glavne autobuske stanice, na najvećoj gradskoj pijaci kraj Tvrđave, na parkingu niškog Kliničkog centra i okolnim ulicama preko 2.000 kasetnih bombi.

„Žute ubice“ kako ih nazivaju, pored toga što su ubile 17 ljudi, lakše ili teže su ranile 80 civila. Od eksplozije i vatre koja je potom izbila, oštećena je zdravstvena ambulanta i na desetine porodičnih kuća.

Polaganjem venaca i cveća na spomenik žrtvama NATO agresije kraj Univerziteta, u Nišu se svake godine obeležava 7. maj kao Dan sećanja na sve civilne žrtve NATO agresije, a njih je u našoj zemlji bilo preko 2.000.

Piše: Biljana Ljubisavljević

Foto: Saša Đorđević