Okej, ja sam se u zatvoru našao pod krajnje čudnim okolnostima. Prvo, otišao sam tamo dobrovoljno, iako mi je jedini prekršaj u životu bio ulazak u jednosmernu ulicu. Kazna uredno plaćena i adios dva boda. Drugo, išao sam u zatvor na koncerte, od kojih je jedan bio Amadeus benda. Obično bih sam koncert ovog tipa smatrao dovljno velikom kaznom za sve grehe koje sam u životu počinio, ali ovo je bio prvi koncert u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu od samog otvaranja sredinom prošlog veka, i nisam mogao da propustim tu priču.

Sve što o ovakvom tipu ustanova možete da saznate iz filmova, knjiga i priča nekog ortaka iz kraja koji je ležao zbog vutre, ne može baš da vas pripremi za ono što vas očekuje. Jer, do sada ste boravili u hotelima, opštinama, bolnicama i mogli ste iz njih da izađete kad god hoćete, uz pristojno pozdravljanje osoblja. Ulazili ste na festivale, prolazili pasoške kontrole na aerodromima i posle toga bi vas uvek čekala zajebancija.

Ali, ovo je ulazak u zatvoren objekat. Bukvalno zatvoren. Prolazite kroz nekoliko detektora metalai čekate da vas službeno lice sprovede od prostorije do prostorije. Bila mi je frka, iako sam imao novinarsku propusnicu i znao da izlazim odatle kroz par sati. Ne mogu ni da zamislim kako je kada se suočavaš sa činjenicom da si tu do ko zna kad.

Pošto su proverili naše podatke, fotograf Ivan i ja smo predali mobilne telefone, lične karte i sve metalne predmete i pošli preko dvorišta KPZ-a u pratnji jednog čuvara. Propitivali smo ga o atmosferi među osuđenicima i koga ćemo videti ispred bine. Rekao nam je da će "publika" biti raznovrsna, od onih koji služe tri meseca za najsitnije prekršaje, pa do težih slučajeva koje čeka mnogo više, ali da je među osuđenicima mirno.

- Njima se isplati da budu mirni, jer uz dobro vladanje mogu da dobiju smanjenje kazne. Ukoliko to sudija odobri, naravno - priča nam dok idemo ka visokim metalnim vratima.

U dvorištu smo zatekli malu binu i prazan košarkaški teren. S obzirom na broj ljudi koji ovde trenutno boravi - 1.350 osuđenika - dvorište mi je delovalo sablasno prazno. Samo par osuđenika našlo se na prozorima, glava između rešetaka. Mile Pavlović, vaspitač u KPZ-u, dočekao nas je srdačno, očigledno naviknut na ovakvu atmosferu. Dok smo vadili opremu i bombardovali vaspitača i čuvare besmislenim pitanjima, na drugom kraju se okupio veći broj osuđenika, čekajući poziv čuvara da pređu u prostor ispred bine.

Stajali su u redovima, u gotovo vojnoj formaciji, ali su delovali raspoloženo i opušteno, pa sam se i ja osetio bolje. Odnos između osuđenika i čuvara sam, podučen holivudskom doktrinom, uvek zamišljao kao prilično nategnut. Čuvari bi podjebevali osuđenike tizerima i pretili im seksualnim odnosima sa najbližom rodbinom, a ovi bi im zauzvrat odgrizali delove ušiju i brojali dane do izlaska. Ali u niškom KPZ-u je bilo drugačije. Delovalo je kao da se poštuju, da je sve kul dokle god svako radi svoj posao. Jedni stražare, otvaraju i zatvaraju ćelije, a drugi, pa, služe svoje.

Ubrzo su im dali znak da mogu da pređu u ograđeni deo ispred bine. Ne mogu da kažem da se kukavica koja bi u frci preskočila zid nije momentalno probudila u meni. Mislim, bio sam odvojen od osuđenika samo konopcem, a svi čuvari, koji su u manjini, bili su opasani praznim futrolama. Pritom mi je košulja bila potpuno iste boje kao osuđenička uniforma, pa sam se cimao da me ne pomešaju kao u onoj epizodi Cow & Chicken. Kasnije mi je Ivan rekao da u zasedi čeka četrdesetak oklopljenih čuvara, u slučaju da izbije neka frka. A onda mi je ponovio da neće biti frke, jedno tri puta, pa mi je malo laknulo.

Stajali smo tako na onoj vetropičini i čekali da počne koncert. Ponovo sam osetio nešto nesvakidašnje jer sam shvatio da jedva čekam da počne Amadeus bend. Zanimao me je nastup, reakcije publike, pa čak i izbor pesama. I dok sam tako u glavi zamišljao idealan koncert u ovim uslovima, čule su se sirene. Gotovo je, pomislio sam. Obezbedite im helikopter, bolivijske pasoše i dajte im koliko traže za otkup, samo me vadite odavde. Ali onda su iz vozila marice izašli članovi benda i krenulo je prženje, bukvalno.

Koncert su započeli vatrometom, što mi je bilo super jer sam mislio da u zatvor ne možete da uneste ni iskorišćenu čačkalicu, a kamoli pirotehničku napravu. Svirali su par svojih stvari, a onda su krenuli sa kafanskim repertoarom, ako verujemo mojoj klasifikaciji domaće muzike.

Osuđenicima nije trebalo dugo da se opuste. Iako su neki bili zajebani likovi - jer jedino u ovoj prilici ne mogu reći da su glumili opasne tipove - većina je bila raspoložena za zezanje. Bili su na svirci, ali nisu morali nikoga da impresioniraju, jer nije bilo devojaka. Samo suvi testosteron.

Amadeus bend je ložio publiku i, moram da priznam, u tome ovde jebeno razvaljuju. Imaju vatromet, klavijaturistu koji je isti Kal Drogo i svako od njih zna da svira bukvalno svaki instrument. Samo se rotiraju, a iz klavijatura još izlazi i vatromet. Mislim, koji još bend koristi traku Martina Geriksa kao prelaz između Tome Zdravkovića i Riblje Čorbe?

Osiđenici su otkinuli na pesmu Motori Divljih Jagoda. Skakali su, svirali air guitar i proizvodili ostale zvuke i pokrete tipične za svirku, a potpuno netipične za zatvor. I bilo mi je u neku ruku drago što je tako, osećao sam se kao da gledam sopstveno dete, iako nikako ne bih voleo da mi dete završi u zatvoru. Gledajući one ljude, preplavila su me potpuno ambivalentna osećanja. Bilo mi je neverovatno žao zato što sam prvi put video ljudsko biće kome je ograničena sloboda, ali sam znao da postoji ozbiljan razlog zbog kog su oni ovde. Ali imali su svirku, i to u zatvoru. Prvi put za njih, a i u istoriji. Dobro, nije bila baš St. Anger atmosfera, ali je bilo prihvatljivo.

Nakon Smoke on the Water i muzike iz Montevidea, jednočasovni koncert je završen, naravno, vatrometom.

Dok smo odlazili sa zatvorskog "stejdža", čuli su se zvižduci i dobacivanja, što iz publike, što sa prozora. Doduše, to je bila očekivana reakcija. Ja izlazim napolje svojevoljno, a oni ostaju unutra. U svakom slučaju, sutra sam se ponovo našao na istom mestu.

Ne znam da li zbog lepšeg vremena ili zbog znatno većeg broja ljudi iz drugih medija, ali su svirke sledećeg dana bile drugačije, svetlije. Iako se sada svirao bluz, prava zatvorska mjuza, sve mi je već bilo poznato. Čuvari su nas prepoznavali, zajebavali se sa nama, a bilo je toliko ljudi koji ne rade ili ne "leže" u čitavom kompleksu da sam se osetio kao da sam na ekskurziji.

U organizaciji Nišvil džez festivala, najavljeno je da će nastupiti niški bluzeri Benny Brickman Band, kao i Poduene Blues Band , Bugari koji sebe nazivaju "zatvorskim bendom", pošto im je upravo to okruženje jedno od omiljenih za svirke. Ipak, najviše sam se iznenadio da kada sam saznao da će nastupiti i sami osuđenici. I to se neće zajebavati sa instrumentima, već će repovati. Trojica osuđenika, okupljeni pod imenom Maskilz, snimili su nekoliko pesama za nedelju dana, i spremali su se da ih izvedu pred svojim ortacima. Direktno iz ćelije na binu.

Pre samog nastupa, frontmen benda 90Naz mi priča o repu u zatvoru i van njega.

- Život u zatvoru je jednoličan, sve se vrti u krug, ali imaš hiljadu ljudi i hiljadu priča koje mogu da te pokrenu da stvoriš pesmu. Inspiracija ide u hodu. Ako si to radio čitav život, tebi je šesnaestica non-stop u glavi - kaže mi.

Naravno da pominjemo i tipove koji repuju o ulici i zatvoru, a u životu se ne cimaju ni za zajedničke troškove.

- Wannabe reper ostaje wannabe. Onaj ko hoće da repuje o zatvoru, doći će i videće. Prosto - priča mi 90Naz.

Maskilz su nastupili posle Benny Brickman benda i bez obzira što su izveli samo tri pesme, priznajem da nisam bio na iskrenijem rep nastupu. Tipovi su repovali o sranjima i bili su bukvalno u sranju, okruženi visokim zidinama, žičanom ogradom i čuvarima. Ortaci u publici i sa prozora su im aplaudirali, a na bini im se pridružio i vaspitač Mile Pavlović, koga svi oslovljavaju sa "profesore" i koji iskreno veruje u njihovu rehabilitaciju.

Zatvorska biblioteka je od Nišvila dobila 100 izdanja Markesovih sabranih dela, a direktor festivala Ivan Blagojević, preporučio je svim osuđenicima da pročitaju Sto godina samoće (hehe, kakva forica, Ivane komedijašu), ali im je takođe poželeo i da se sledeće godine svi vidimo u publici na tvrđavi kao slobodni ljudi.

Poslednji su nastupili Poduene Blues band, koji su pre 27 godina prvi put svirali u zatvoru Buhovo blizu Sofije i od tada ne prestaju da sviraju za osuđenike. Frontmen Vasko Krpkata je tip u zvoncaricama i izgleda kao da je upravo ispao iz neke kamp prikolice iz Tenesija. Pričamo na engleskom, jer moje razumevanje bugarskog može da se poredi sa Dačićevim razumevanjem flamanskog, a Vasko mi govori kako ga je socijalizam naterao da svira po zatvorima.

- Mi smo u vreme socijalizma bili u zatvoru. Ne bukvalno, već je socijalizam bio poput zatvora za sve slobodne ljude. A bluz je prava muzika za zatvor. Bluz govori o ljudskim problemima, o tome kako treba da budeš ponosan, hrabar i da pevaš o svojim problemima. Onda ti makar na pet minuta bude bolje - kaže mi.

Svirali su po mnogim zatvorima. Skoro su bili i u Kelnu, ali mu je najbolja publika ipak bila na prvom nastupu.

- To je bilo revolucija. Sada je drugačije. Svet je na sreću slobodniji, kao i Balkan - priča mi Vasko dok pakuje gitaru i usnu harmoniku u torbu oblepljenu nalepnicama sa porukama mira i slobode.

Svirka je gotova. Osuđenici pomažu da se bina raspremi. Popričali smo sa čuvarima i upravnikom Aleksandrom Grbovićem koji kaže da svako može da dođe u zatvor da se lepo provede. I ja ne mogu da ga demantujem. Lepo će se provesti onaj ko mora ovde da se provede.

Po izlasku iz zatvora deluje mi da i da je vazduh malo topliji. Znam da je to potupno subjektivno i nerealno, ali je tako i meni. Još uvek mi je teško da povežem misli. 90Naz mi je rekao da ne postoji podela na krive i nevine, već samo na one koji su pali i one koji nisu. I možda je to društveno najprihvatljiviji odgovor, jebem li ga.

Znam samo da od sada mnogo više cenim sopstvenu slobodu. I da više ni pešački ne prelazim na crveno.

By Uroš Dimitrijević, Vice

Fotografije: Ivan Dinić